1920 – Misterija u Stajlsu

Misterija u Stajlsu

U narednih godinu dana ćemo se potruditi da vas upoznamo redom sa svim delima Agate Kristi, onako kako su nastajali, sa svim pratećim detaljima, izdanjima koja su objavljivana na teritoriji ex-yu, filmovima koji su snimani po njima i da vam pružimo priliku da o istima komentarišete. Prvi naslov je „Misterija u Stajlsu“

  • Knjiga MISTERIJA U STAJLSU prvi put je objavljena pre

Ljubiteljima Agatinih knjiga dobro je poznata činjenica da je prvi roman koji je objavila bila „Misterija u Stajlsu“, a većini i priča da ga je napisala nakon opklade sa sestrom. Naime, ona i sestra su te 1910. godine počele pasionirano da čitaju i komentarišu tada naročito popularne detektivske priče. Pored Sherlocka Holmesa, bilo je tu i sijaset drugih priča i tako Agata dolazi na ideju da i ona proba da napiše svoju detektivsku priču.

Njena sestra kladila se sa njom da neće uspeti u tome da napiše dobru priču. Agata o tome u svojoj „Autobiografiji“ kaže: „Na tome je stvar ostala. Nije to nikada bila prava oklada; nismo utvrdile uvjete – ali riječi su izrečene. Od tog trenutka zanosila me odluka da napisem detektivski roman. Dalje od toga nije se išlo. Nisam ga tada započela pisati, niti zamišljati; posijano je samo sjeme. U dubini moje svijesti, gdje su priče i knjige koje ću napisati zauzimale svoje mjesto mnogo prije no što je proklijalo sjeme, zasadjena je ideja: jednoga ću dana napisati detektivski roman…“

Nekoliko godina nakon toga, 2014. godine, Agata se udaje za Arčibala Kristija, koji odmah nakon venčanja odlazi na front a ona počinje da radi kao medicinska sestra u Bolnici Crvenog krsta u Torquay a kasnije u dispanzeru na izdavanju lekova gde stiče mnoga korisna znanja i o otrovima, što će joj biti korisno kasnije kada bude smišljala zločine u svojim knjigama.

Upravo dok je radila u dispanzeru, Agata je došla na ideju da slobodno vreme koje je sada imala u izobilju, a u očekivanju Arčijevog povratka, ispuni tako što će napisati detektivski roman.

„Počela sam razmišljati kakvu bih detektivsku priču mogla napisati. Kako sam bila okružena otrovima, možda je bilo prirodno da ću kao metodu izabrati smrt trovanjem… Zatim sam razmišljala o likovima: Tko će biti otrovan? Kada? Kako? Gdje? Zašto? I sve ostalo. To će morati biti vrlo intimno ubojstvo, zbog posebnog načina na koji je izvršeno; sve će morati ostati u obitelji… Prirodno, morat će postojati i detektiv. U to sam vrijeme bila snažno prožeta tradicijom Sherlocka Holmesa, naravno: moram izmisliti svojega vlastitog detektiva koji će takodjer imati prijatelja kao neku vrstu suprotnosti ili izvora šale – to neće biti suviše teško… Cijeli smisao dobre detektivske priče sastojao se u tome da se mora raditi o nečemu očiglednom, ali istodobno, zbog nekog razloga, trebate otkriti da to nije bilo očigledno, da to netko uopće nije mogao učiniti. Iako je, naravno, stvarno to učinio…“

Kada je uspela da razradi celu priču u mislima, počela je razmišlja o likovima i o njihovom izgledu. Počela je da razmišlja o ljudima koje poznaje ali joj to nije puno pomagalo jer je shvatila da joj niko oko nje nije ličio na ubicu.

Rekla je tada: „Odvratila sam misli od njih i odlučila jedanput za svagda, da nije dobro razmišljati o stvarnim ljudima – svoje likove morate stvoriti sami.

Posmatrala je ljude koje sreće i pored kojih prolazi na ulici, što joj se učinilo pametnije jer o njima ne zna ništa i može sama sve da smisli… „I točno, slijedećeg dana, sjedeći u tramvaju, ugledala sam upravo ono sto sam željela: čovjeka s crnom bradom koji je sjedio uz postariju damu što je klepetala poput svrake… Nešto iza njih sjedila je krupna, snažna žena i glasno pričala… I njezin mi se pogled svidio. Možda bih je mogla uklopiti? Sve troje iz tramvaja ponijela sam u sebi da bih radila na njima…“

Agata se osećala kao u danima svog detinjstva kada se igrala sama sa sobom izmišljajući svoje drugove sa kojima se igrala…

Likovi u porodici u kojoj će se desiti su lepo napredovali, ali Agata je shvatila da je došlo vreme da se pozabavi likom svog budućeg detektiva.

Razmatrajući likove svih detektiva čije je avanture pratila u brojnim knjigama što ih je čitala – ona je htela da to bude neki lik koji još nije korišćen, da to ne bude ni kriminalac, ni doktor, ni novinar, ni naučnik…

A onda se setila belgijskih izbeglica koji su živeli u okolini…

Misterija u Stajlsu

Pomislila je: „Zašto da moj detektiv ne bude Belgijanac? Razmišljala sam. Bilo je svih vrsta izbjeglica. A da to bude izbjeglički policijski službenik? Umirovljeni policajac. Ne suviše mlad. Kakvu sam pogrešku tada napravila! Rezultat je da mojem izmišljenom detektivu mora danas biti više od sto godina. No, odlučila sam se za belgijskog detektiva. Dopustila sam mu da se polako sraste sa svojom ulogom. Morao je ranije biti inspektor, tako da posjeduje odredjeno znanje o kriminalu. Bit će sitničav i vrlo uredan, razmišljala sam u sebi spremajući mnoge neuredne sitnice u svojoj spavaćoj sobi. Uredan mali muškarac. Mogla sam ga vidjeti kao uredna mala čovjeka koji uvijek nešto sredjuje, spaja stvari u parove i slaže ih u četvorine, a ne u krugove. I morat će biti vrlo bistar – morat će imati male sive stanice u mozgu – to je bila dobra fraza: moram je zapamtiti – da, imat će male sive stanice. Imat će i prilično zvučno ime – jedno od onakvih imena kakva su imali Sherlock Holmes i njegova obitelj… A da se moj mali čovjek zove Herkules? Bit će nizak čovjek – Hercules je dobro ime. Prezime je bilo teže naći. Ne znam zašto sam izabrala prezime Poirot; jesam li ga jednostavno utuvila u glavu, ili sam ga vidjela u kakvim novinama, ili negdje napisana – no, pojavilo se. Dobro se slagalo, ali ne sa Herculesom nego s Herculeom – dakle . To je bilo u redu – i odlučeno, hvala nebesima…“

Uvodjenjem Hercule Poirota u svoje romane nije mogla pretpostaviti da će njegov briljantan um koji je ona izmislila za desetak godina pretiti da pomuti slavu tada već slavne spisateljice i postati glavni lik u tridesetak njenih knjiga koje će kasnije napisati. Ostaće upamćeni ona kao najslavnija spisateljica detektivskih romana 20. veka i on kao najslavniji detektiv svih vremena koji se ikada pojavio u nekoj knjizi.

Malo po malo likovi i obrisi njenog prvog detektivskog romana postajali su sve jasniji i napokon je sela da piše ali se brzo zamarala pišući jer je dan uglavnom provodila na poslu i kako je zaplete i likove mogla zamišljati bilo gde, roman je mogla pisati samo kod kuće za šta joj nije ostajalo baš mnogo vremena.

Negde na pola knjige gotovo je rešila da odustane ali je onda na majčino insistiranje uzela godišnji odmor, otputovala u Dartmoor i u hotelu Moorland u Hay Toru našla mir koji joj je bio potreban. Prepodne bi vredno pisala a popodne u dugim osamljenim šetnjama smišljala zaplete novog poglavlja. Zatim bi spavala dvanaest sati i sutradan ujutru je opet ustajala rano i kako ona kaže „strastveno pisala celo jutro“.

Za dve nedelje odmora uglavnom je završila pisanje svog prvog romana i u grubim crtama on je igledao upravo onako kako ga je zamislila. Najviše su je, naime, mučili ljubavni zapleti za koje znamo da ih je smeštala u svaki svoj roman.

O tome ona kaže: „Sama sam ljubavni zaplet uvijek smatrala dosadnim u detektivskim pricama. Mislila sam da ljubav pripada romantičnim pričama. Nametnuti ljubavni motiv nečemu što bi trebalo biti znanstveni proces, bilo je prilično protuprirodno. No, u tom su razdoblju detektivski romani uvijek morali imati ljubavni zaplet – pa neka bude…“

Završila je pisanje svog prvog detektivskog romana i poslala ga izdavaču „Hodder & Stoughton“ i bila odbijena, no nije se odmah obeshrabrila. Poslala ga je drugom izdavaču „Methuenu“ koji joj je takodje odgovorio da im knjiga ne odgovara… Zatim su to uradila jos dva izdavača. Onda ju je poslala u „Bodley Head“ i zaboravila na nju…

Prošle su godine, Arči se vratio iz rata, Agata je ostala u drugom stanju i 2019. godine rodila svoje jedino dete, devojčicu Rozalind. A onda ju je nazvao izdavač John Lane iz „Bodley Heada“ i dve godine nakon što je poslala rukopis, obavestio ju je da su spremni izdati njen roman „Misterija u Stajlsu“ ako napravi neke manje izmene. Do tada je već i zaboravila na rukopis. Preuzela ga je, ispravila i odnela izdavaču. Pri tome su zaključili ugovor koji je od nje zahtevao još pet romana.

O tim danima punim uzbudjenja ona kaže: „I tako sam započela svoju dugu karijeru; u ono vrijeme nisam naslućivala da će to biti duga karijera. Usprkos klauzuli o sljedećih pet romana, za me je to bio jedan, osamljen eksperiment. Bila sam potaknuta da napišem detektivski roman; napisala sam ga, prihvaćen je i pojavit će se u tisku. Tu je, koliko se mene ticalo, stvar bila završena. Sigurno u tom trenutku nisam namjeravala pisati nove knjige. Da su me pitali, mislim da bih rekla kako ću vjerojatno od vremena do vremena pisati priče. Bila sam potpuni amater – nisam imala ničeg profesionalnog. Pisanje mi je bilo zabava…“ Njen prvi roman  „Misterija u Stajlsu“ konačno je objavljen četiri godine nakog što ga je završila i poslala prvom izdavaču. Bilo je to 1920. godine. Njena karijera pisca je tek započela i trajace 55 godina.

Roman „Misterija u Stajlsu“ kod nas je prvi put objavljen 1959. godine u izdanju izdavačke kuće Kosmos iz Beograda pod nazivom . Uslediće zatim 1956. godine izdanje na slovenačkom jeziku, izdavača „Delo“ iz Ljubljane, pod nazivom “, zatim hrvatsko izsanje firme „Artresor“ iz Zagreba 1997. godine „Zagonetni dogadjaj u Stylesu“, „Narodna knjiga“ iz Beograda ga 1998. godine objavljuje pod nazivom „Misterija u Stajlzu“, Mladinska knjiga iz Beograda 2011. godine kaoa beogradska „Laguna“ 2014. godine kao“.

Sve omote ovih knjiga sa kompletnim podacima o izdavačima, broju stranica, prevodiocima… potražite na našoj stranici Kriminalistički romani – Misterija u Stajlsu

Svima je naravno zajednička ista priča – S besprekornom procenom pravog trenutka, Herkul Poaro, čuveni belgijski detektiv, na dramatičan način se pojavljuje na kriminalističkoj sceni Engleske. U poslednje vreme, u Stajlzu su se dešavale neke čudne stvari. Meri Evelin, stalna družbenica stare gospodje Ingltorp izjurila je iz kuće mrmljajući nešto „o mnogo, mnogo sramote“. A s njom je otišlo i nešto neodredivo iz atmosfere. Njeno prisustvo značilo je sigurnost. Sada se činilo da je vazduh pun sumnjičavosti i predstojećeg zla. Razbijena šoljica sa kafom, prosut vosak od sveće, postelja puna begonija… sve što je Poaro tražio da bi pokazao svoju sada legendarnu moć detekcije.

„Misterija u Stajlsu“ je do sada imala jednu ekranizaciju, nama dobro poznatu iz 1990. godine u kojoj su glavne uloge ostvarili (kao Poirot), (kao kapetan Hastings), (kao ), (kao Miss Lemon), 

Godina je 1917. i poručnik Hastings (H. Fraser) se u Velikoj Britaniji oporavlja od ranjavanja na francuskom ratištu. Prijatelj John Cavendish (D. Rintoul) poziva ga na porodično imanje u Stylesu, kojim upravlja njegova majka Emily Inglethorp (G. Barge).

Vlasnica imanja nedavno se udala za Alfreda Inglethorpa (M. Cronin), čoveka koji je od nje mlađi dvadeset godina i koji nije osvojio simpatije porodice i prijatelja koji borave u Stylesu. Gospođa Ingelthorp je u svojoj kuci u selu Styles, St.Mary ugostila grupu belgijskih izbeglica, a među njima je i detektiv , kojeg je Hastings upoznao u Belgiji.

Kad gospodja Ingelthorp umre od trovanja strihninom, Hastings moli Poirota da sprovede diskretnu istragu, a iz Londona uskoro stiže inspektor Japp (P. Jackson)…

Radnja filma dogadja se u vreme Prvog svetskog rata i glavni likovi imaju položaje drugačije od onih u kasnijim filmovima – Poirot je izbeglica, budući kapetan Hastings još je poručnik, a viši inspektor Japp samo inspektor.

Više detalja potražite na našoj filmskoj stranici ovog romana.

Ako ste čitali ovu knjigu ili gledali film, bilo bi nam drago da u komentaru ostavite vaše utiske.

 

Pogledano 278 puta, 1 pregleda danas

Agatha Christie EX-YU Fan Page

Svetlana Anđelić, pokrenula i održava sajt Agate Kristi za Ex-Yu područje od 01. oktobra 2003. godine

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

%d bloggers like this: