5 tajni o stvaralaštvu Agate Kristi

1. Demencija

Kristijeva je bila iznenađujuće dosledan pisac; decenijama je uspevala da stvara romane koji su bili na zapanjujuće visokom nivou inventivnosti i uverljivosti, a to je izuzetno teško održati. Ipak, njeni poslednji romani pokazuju postepeno opadanje, uz slabije osmišljene misterije i labaviji stil.

Nije to bilo samo rezultat smanjenja žara nakon decenija produktivnosti; u njenim poslednjim delima doslovno se mogu primetiti tragovi demencije – a to dokazuje studija koje je obavljena na univerzitetu u Torontu gde se analizom njenih romana utvrdilo da su joj se rečnik i složenost rečenica drastično smanjili  u poslednjih nekoliko romana. Iako joj nikada nije uspostavljena dijagnoza, pretpostavlja se na osnovu ovih istraživanja je da je patila od Alchajmerove bolesti ili neke slične bolesti.

Potresno je to što deluje da je Kristijeva bila svesna sopstvenog propadanja. U poslednjem romanu koji je napisala pre smrti, „Slonovi pamte“, pojavljuju se teme pamćenja i njegovog gubitka, a glavna junakinja Arijadna Oliver je autorka koju je očigledno oblikovala po sebi. Oliverovoj je povereno da reši slučaj star jednu deceniju, ali ona to nije u stanju da uradi tako da pozivaju Herkula Poaroa da joj pomogne. Lako je zamisliti da je Kristijeva, znajući da joj sećanje polako bledi, napisala priču u kojoj opisuje sopstvena iskustva sa gubitkom sposobnosti da radi nešto što je nekada radila sa tolikom lakoćom.

2. Mrzela je Poaroa

Najpopularniji i najdugovečniji lik Agate Kristi je svakako Herkul Poaro, oniži belgijski detektiv sa oštrim osećajem za red i glavom punom „malih sivih ćelija“. Pojavio se u 30 njenih romana i nastavlja da bude popularan i danas. Kristijeva je želela da stvori lik koji se razlikovao od popularnih detektiva dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, koji su često bili poletni, elegantni i aristokratski muškarci poput lorda Pitera Vimsija. Niski, zdepasti Belgijanac, sa gotovo uvrnutim dostojanstvom, bio je genijalan potez.

Međutim, Agata Kristi je počela da prezire svog junaka i često je želela da prestane da bude toliko popularan kako bi mogla da prestane da piše o njemu. To nije tajna, Kristijeva je to rekla u mnogim intervjuima. Zanimljivo je da se njen pogled na detektiva može videti i u njenim knjigama. Opisi Poaroa su uvek spoljašnji – nikada nismo dobili ni naznaku unutrašnjeg monologa što jasno daje do znanja na kolikoj je distanci bila od svog najpopularnijeg junaka. Jasno je da je na njega gledala kao na smešnog malog čoveka čija je jedina sposobnost da rešava zločine –  a to je, naravno, bila njena sposobnost.

Ono što dodatno potvrđuje odnos prema liku je to što je 1945. godine ubila Poaroa u romanu „Zavesa“, a zatim knjigu zaključala u sef i dozvolila da bude objavljena tek kad je bila na samrti. Delimično je razlog bio i to da se osigura da ne umre, a da nije podarila završnicu Poarove karijere – ali takođe i da bude sigurna da niko neće moći da nastavi i održi Poaroa u životu nakon njene smrti. (Sledi spojler star trideset godina.) S obzirom na to da je Poaro ubijen u poslednjoj knjizi, jasno je da je „Zavesa“ autorkina ogorčena uvreda naneta junaku koga je prezirala, a koji joj je doneo mnogo novca.

3. Zajednički svet

Osim Herkula Poaroa, autorka je stvorila još neke likove: gospođicu Marpl, naravno, ali i Tomija i Tjupensa, dva vesela ucenjivača koji postaju detektivi, a pojavljuju se u četiri romana. Samo će pažljivi čitaoci shvatiti da svi likovi koje je Agata stvorila postoje isključivo u istom književnom svetu, a dokaz za to je pojavljivanje nekoliko epizodnih likova u pričama o Poarou i gospođici Marpl.

Ključni primer ove teze je roman „Beli konj“ sa četiri sporedna lika koji se pojavljuju i u romanima o gospođici Marpl i kod Herkula Poaroa, a to znači da su se njihovi slučajevi odvijali u istom svetu i navodi na zaključak da su ova dva detektiva bili svesni postojanja onog drugog, barem po čuvenju. Iako je sve izvedeno suptilno, jednom kada postanete svesni te činjenice, ne možete a da ne cenite promišljenost koju je Agata Kristi ulagala u svoja dela.

4. Reference na sebe samu

U jednom trenutku, Agata Kristi je bila najpoznatija žena na svetu. Kada je 1926. godine nestala na deset dana, ceo svet je zahvatila groznica nagađanja – a to je bilo na samom početku njene književne slave. Njeno pisanje je generalno veoma odmereno u tonu, realistično i prizemljeno; njeno rizikovanje u književnom smislu bilo je više vezano za zaplet i samu priču.

Ipak, na suptilan način jeste komentarisala samu sebe. Najočiglednija je referenca u romanu „Leš u biblioteci“ kada dete navodi poznate autore detektivskih romana čije je autograme dobio, a među njima su Doroti L. Sejers, Džon Dikson Kar, H.S. Bejli i Kristijeva! Dakle, na neki način Agata Kristi je stvorila fiktivni svet u kome autorka po imenu Kristi piše detektivske romane.

Takođe, Agata je oblikovala „proslavljenu autorku“ Arijadnu Oliver po sebi i opisala je nju i njenu karijeru veoma depresivnim tonovima što nam sasvim dovoljno govori o tome kako je Kristijeva gledala na svoju karijeru i status zvezde.

5. Često nije znala ko je ubica

Agata je uvek bila otvorena po pitanju osnovne činjenice u svom pisanju: veoma često nije znala ko je ubica kada je počinjala da piše roman. Umesto toga, koristila je tragove koje je pisala onako kako bi to radio čitalac i sastavljala zadovoljavajuće rešenje.

Znajući to, deluje čak i očigledno ako iznova pročitate neke od njenih priča. Jedan od najpoznatijih aspekata njenih dela su bezbrojne netačne pretpostavke koje prave likovi tokom svoje potrage za istinom. Vrlo je verovatno da su to ujedno i pokušaji rešenja koja je sama autorka imala i odbacivala dok je radila na zvaničnom razrešenju misterije.

Jedna za sva vremena

Agata Kristi ostaje izuzetno popularna iz jednog jednostavnog razloga: pisala je sjajne priče. Njeni likovi ostaju ikone i mnoge od njenih misterija uspevaju da zadrže sposobnost da iznenade i oduševe do današnjih dana – a to je nešto što većini autora ne polazi za rukom.

Izvor: thoughtco.com
Prevod: Dragan Matković