Biografija i fotografije 12

a_21Na tom putovanju Orijent-Ekspresom do Bagdada nije imala toliko prilike da bude sama sa sobom jer bi se stalno nasao neko da joj se nadje ili „brine“ o njoj. Iako joj je to smetalo, na tom putu sklopila je nekoliko simpaticnih poznanstava koji su trajali i po njenom povratku u Englesku. Agata u svojoj „Autobiografiji“ detaljno opisuje svoja putovanja i mesta koja je obilazila uz brojne anegdote koje su joj se desavale, kao i svoju odusevljenost Bagdadom i Damaskom a nadasve drevnim gradom Urom. „Ubrzo sam naucila da na Bliskom istoku nista nije onakvo kako izgleda da jest. Sva svoja pravila o zivotu i vladanju, opazanju i ponasanju morate preokrenuti i ponovno nauciti… Dva covjeka na suprotnim stranama nekoga polja, urlajuci bijesno jedan na drugoga, cinit ce se kao da prijete jedan drugome naglom smrcu. Ni govora. To su dva brata koja izmjenjuju pozdrave i podizu glasove jer su suvise lijeni da bi se priblizili. Moj muz Max ispricao mi je jedanput da je prilikom svoje prve posjete, sokiran nacinom kako su svi vikali na Arape, odlucio da se on nece nikada derati na njih. Medjutim, ubrzo, nakon sto je poceo raditi s radnicima, otkrio je da oni ne cuju nijednu primedbu izgovorenu obicnim glasom – ne toliko zbog gluhoce koliko zbog uvjerenja da svatko ko tako govori, govori za sebe i da bi se svaki covjek koji zeli nesto reci, potrudio da to kaze dovoljno glasno kako biste ga culi…“ U Uru ju je docekao licno arheolog Leonard Woolley koji je rukovodio iskopavanjima. Bio je prema njoj ljubazan i predusretljiv zahvaljujuci cinjenici da je tu bila i njegova zena Katharine Woolley koja je upravo procitala Agathinu knjigu „Tko je ubio Rodgera Ackroyda?“ i bila odusevljena njome. Leonard ju je licno vodio na razgledanje iskopina a Katherine ce joj u godinama koje slede postati bliska prijateljica… „Zaljubila sam se u Ur… Car proslosti izniknuo je i scepao me. Bilo je romanticno vidjeti kako se kroz pijesak polako pomalja kakav bodez sa svojom sjajnom pozlatom. Bezbriznost kojom se grncarija i drugi predmeti vade iz zemlje ispunila me je zudnjom da i sama postanem arheolog. Mislila sam kako je zalosno sto sam uvijek tako nistavno zivjela. I upravo sam se tada sjetila s iskrenim stidom kako me je majka, dok sam kao djevojka bila u Kairu, pokusala nagovoriti da podjem u Luxor i Asuan i pogledam minuli sjaj Egipta, a ja sam zeljela jedino upoznati mladice i plesati do ranih jutarnjih sati. Ipak smatram da sve ima svoje vrijeme…“

Agathin brat - veciti mladic - Monty u jednoj od svojih seretskih poza
Agathin brat – veciti mladic – Monty u jednoj od svojih seretskih poza

Agata je nekoliko meseci bila na tom putu i zelela je da ostane jos ali isto tako se zelela vratiti za Englesku i provesti Bozic sa Rosalind. Odlazeci iz Ura, Woolleyevi su joj rekli da se mora obavezno vratiti da poseti Basru i Mosul. Jedan od prijatelja koga je tamo stekla, Maurece Vickers rekao joj je da bi je on otpratio do tamo ali sada nema vremena – a ona kasnije mora da putuje nazad… „Nesto sto iznenadjuje u Bagdadu, i u Iraku opcenito, jest cinjenica da uvijek postoji netko tko vas prati na razna mjesta. Osim slavnih putnica, zene su rijetko putovale same. Cim ste zazeljeli putovati, netko bi pronasao prijatelja, necaka, muza ili ujaka koji moze naci vremena i otpratiti vas…“ Na tom putovanju upoznaje i pukovnika Dwyera koji je dosta ratovao u Africi i koji je jako dobro poznavao njenog brata Montija. Sama Agatha je bila deset godina mladja od svog brata i bila gotovo dete kada je on otisao u Afriku i prikljucio se Kraljevskom korpusu. Nikada ga nije zapravo dobro poznavala, osim onih kratkih sureta i druzenja kada bi dolazio kuci na dopust. Od pukovnika Dwyera je tada, sasvim slucajno, a da to nije mogla ni pretpostaviti, saznala dosta toga sto nije znala o svom bratu koji je, iako su to lekari prognozirali dosta ranije, umro tek pre nekoliko godina… Razmisljajuci o njemu ona kaze: „Gdje je zapravo granica izmjedju propasti i uspjeha? Prema svim vanjskim pokazateljima, zivot moga brata Montyja bio je katastrofa. Nije uspio ni u cemu sto je pokusao. Ali, nije li se to mozda odnosilo samo na finansijski aspekt? Nije li covjek morao priznati da je on, usprkos financijskom neuspjehu, sretno prozivio veci dio zivota? – Pretpostavljam – rekao mi je jedanput veselo – da sam vodio prilicno bezbozan zivot. Dugujem mnogo novaca ljudima sirom svijeta. Prekrsio sam zakone mnogih zemalja… Zadao sam jadnoj staroj majci i Madge mnogo briga. Ne verujem da bi mi svecenici odali priznanje. Ali, casti mi, mala, dobro sam se zabavljao. Bilo mi je izvanredno. Nikada se nisam zadovoljio s bilo cime; uvijek samo s najboljim…“ Pred kraj zivota je iz zdravstvenih razloga morao da napusti vlaznu englesku klimu i ode na jug Francuske gde je ziveo nekoliko meseci. Umro je sasvim iznenada od izliva krvi u mozak u kafani ispred kuce u kojoj je ziveo. Sahranjen je na vojnom groblju u Marseillesu. Agata je uzivala u pricama i druzenju sa pukovnikom Dwyerom, ali priblizavao se povratak kuci. Od Woolleyevih je dobila poziv da sledece godine neizostavno dodje ponovo…

Max Mallowan, Agatin drugi muz
Max Mallowan,
Agatin drugi muz

Agatha se vratila u London da provede praznike sa Rosalind i Carlo ali je sva bila pod utiskom nedavnog putovanja na istok. Ubrzo je imala i jedan veliki zdravstveni problem zbog koga joj umalo nisu amputirali nogu. Naime te 1929. godine je vladala epidemija boginja, pa je i Agata dobila vakcinu protiv njih. Iz estetskih razloga trazila je da joj vakcinu daju u nogu umesto u ruku kako je bilo uobicajeno. Medjutim doslo je do komplikacija a i ona se izlagala naporu vozivsi kuci Rosalndinu drugaricu 200 kilometara vec sutradan po primanju vakcine. Tek, u poslednji cas su je primili u bolnicu. Posle samo nedelju dana oporavka od izlaska iz bolnice i nedelju dana provedenih u kuci, otputovala je u Italiju. Nije mogla da ostane koliko je planirala jer je htela sto pre da uhvati brod za Bejrut. Iz Bejruta je otisla za Bagdad gde se srela sa nekim starim prijateljima a onda je primivsi telegram od Woolleyevih krenula u Ur jer su imali dogovor da se na kraju sezone nadju i preko Sirije i Grcke zajedno vrate u Englesku. Tada je prvi put srela Woolleyevog asistenta, mladog Maxa Mallowana koji je bio odsutan kada je ona predhodne godine boravila u Uru. O njemu mu je Kathereine Woolley rekla: „Max je savrseni pomocnik. Ne znam sto bismo bez njega sve ove godine. Mislim da ce vam se vrlo svidjeti. Poslat cu ga s vama u Nejef i Kerbalu. Nejef je muslimanski sveti grad mrtvih, a Kerbala ima divnu dzamiju. Kad ovde zavrsimo i krenemo u Bagdad, on ce vas odvesti onamo. Usput mozete pogledati Nippur…“ Na tom putu naisli su na prekrasno pustinjsko jezero u kome su se okupali. Dok su provodili vreme u bistroj penusavo-plavoj vodi jezera njihov auto je utonuo u pesak i nije se hteo pomaknuti. Po recima vozaca mogli su da prodju dani dok neko ne naidje tim putem. I dok su se Max i vozac trudili da lopatama oslobode put tockovima, Agata je jednostavno legla u senu automobila i zaspala. To su bile okolnosti u kojima je Agatha Christie upoznala Maxa Mallowana, cetrnaest godina mladjeg od nje, koji ce joj vec sledece godine postati muz i sa kim ce ziveti sve do smrti 1976. godine.

a_104Mnogo godina kasnije, kada su vec bili u braku Max je rekao Agathi da je upravo u tom trenutku zakljucio da bi ona bila sjajna zena za njega jer niti se zalila, niti pravdala, nije pravila guzvu oko situacije u kojoj su se zatekli. Cinilo mu se tada da je njoj potpuno svejedno hoce li krenuti ili ne… O tome ona kaze: „Otkako mi je to rekao, uvijek sam nastojala zivjeti u skladu sa dobrim misljenjem sto sam ga stvorila o sebi. Uzimam stvari uglavnom kakve jesu i ne uzbudjujem se. Imam takodjer korisnu sposobnost da zaspim u svakom trenutku, bilo gdje…“ Agatha je u svom zivotu do tada puno putovala, ali nije mogla ni da pretpostavi da ce Bliski i Srednji istok ubrzo postati njen takoreci drugi dom.

a_40Jos jedno njeno zanimljivo zapazenje o putovanjima i mestima koje je obilazila privlaci paznju: „Kad se prisjecam svoga zivota, cini se da su mjesta na kojima sam bila ostala najzivlje i najjasnije u mojem pamcenju. U sjecanje mi dolazi iznenadni drhtaj zadovoljstva – neko drvo, brezuljak, neka bijela kuca skrivena negdje kraj kanala, oblik udaljenog brijega. Ponekad moram trenutak razmisliti da bih se sjetila gdje i kada. Tada slika postaje jasna i znam. Ljudi se nisam nikada dobro sjecala. Moji su mi prijatelji dragi, ali ljudi koje sam samo upoznala, gotovo odmah izlaze iz moje sjecanja. Daleko od toga da mogu reci „Nikada ne zaboravljam lica“; mogla bih istinitije reci: „Nikada ne pamtim lica“. Ali mjesta ostaju zauvijek u mome sjecanju. Cesto, kad se vracam nekamo nakon pet ili sest godina, tocno se sjecam kojim putem treba krenuti, cak ako sam tamo bila samo jedanput.“

a_48Na povratku u London preko Grcke, gde su se trebali zadrzati neko vreme, Agatu je sacekao telegram u hotelu o bolesti njene cerke. Imala je tesku upalu pluca i njena sestre Madge je brinula o njoj ali Agata je znala je da mora hitno nazad u Englesku. Tada, 1930. godine nije bilo aviona i bilo je tesko kada neko mora hitno obaviti neko putovanje. Ona uspeva da nadje kartu za Orijent-ekspres koji polazi za nekoliko dana, tako da bi tek za nedelju dana mogla biti kod kuce. Nervozna i napola omamljena setajuci, pala je i iscasila, vec povredjenu nogu. Max je odlucio da brine o njoj i prati je na putu kuci. O tim danima putovanja Agatha pise: „Cinilo se previse lijepim da bi moglo biti istina. Pomislila sam tada, i od tog trenutka uvijek mislim, kako je Max sjajna osoba. Tako je tih, tako stedljiv sa rijecima sazaljenja. On cini stvari. Cini upravo ono sto zelite da se ucini, i to vas tjesi vise nego bilo sta drugo. Nije mi izrazavao sucut zbog Rosalind, niti govorio da ce sve biti u redu i da se ne trebam brinuti. Jednostavno je prihvatio cinjenicu da za me nastupaju teski trenuci. Tada nije bilo penicilinskih preparata i upala pluca bila je stvarna pretnja…“ Na tom putovanju imali su simpaticnu avanturu kada su na jednoj stanici izasli iz voza da kupe voce. Umesto za planiranih dvadeset minuta, voz je krenuo posle pet minuta jer je imao veliko zakasnjenje u polasku. Jedini nacin da stignu voz bio je da iznajme auto i probaju da stignu voz na nekoj od sledecih stanica. Agata opisuje tu trku sa vozom i sa vremenom kao avanturu slicnu onom u filmovima. Posledica toga bila je da su prakticno ostali bez para dajuci i poslednji peni za iznajmljivanje auta. Jedini nacin da Agata dodje do novca koji joj je potreban kad stigne kuci bio je da pozajmi od Maxove majke koja ih je sacekala u Parizu… Agati je tada zbog toga bilo jako neprijatno obzirom da je to bio njen prvi susret sa njom. Sa tog puta pamti i Maxovu neizmernu ljubaznost, takt i saosecanje, pomoc dok se gegala sa povredjenom nogom po vozu. Sa tog puta nosi i secanje na jednu Maxovu izjavu: „Bila sam u polusnu, zavaljena u svom kutu, a Max je dosao u moj odjeljak i sjeo nasuprot meni. Probudila sam se i otkrila da me proucava, zamisljeno. „Mislim da zaista imate plemenito lice“. To me je toliko zacudilo da sam se jos vise razbudila. Nikada mi ne bi palo na pamet da sebe opisem na takav nacin – i sigurno to nitko drugi nije nikada ucinio… Ja jesam svakakva: dobrocudna, otvorena, smusena, zaboravljiva, plaha, osjecajna, potpuno bez samopouzdanja, umjereno nesebicna; ali plemenita – ne; nisam mogla vidjeti sebe kao plemenitu…“

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-11/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-13/“ ]sledeća strana >>[/button]

(Pogledano 2 puta, 1 pregleda danas)

Ostavite komentar