Biografija i fotografije 16

a_18Iako je pored romana i kratkih prica kriminalistickog sadrzaja Agata povremeno pisala i poeziju, a kako vidimo i neke romanticne romane ljubavnog sadrzaja, portretisuci likove u njima istom onom preciznoscu kojom je slikala i svoje ubice i zrtve u nekim drugim pricama, Agata je uskoro pocela da se bavi jos jednim zanrom u knjizevnosti. Pocela je da pise adaptacije sopstvenih romana za pozoriste i pisace ih sve vise i vise u godinama koje slede. Toliko ce joj se to dopasti da ce kako sama kaze, uzivati u tome… Dace priliku sebi da svoje romane, vec napisane preradi za jedan novi nacin izvodjenja… Potaknuta pre svega nezadovoljstvom prema scenaristima i rediteljima koji su neke njene romane postavljali na scenu, resila je da pocne to i sama da radi. „…Cinilo mi se da su adaptacije mojih knjiga propadale na pozornici uglavnom zato, sto su se suvise vjerno drzali originala. Detektivska prica posebice ne nalikuje drami i stoga ju je mnogo teze adaptirati nego neku obicnu knjigu. Zaplet je tako zamrsen i obicno ima toliko likova i laznih rjesenja da sve vrlo lako postaje zbrkano i pretrpano. Stoga je treba pojednostaviti…“

a_105Pre nego se posvetila dramama, od kojih je kako kaze najvise uzivala u pisanju „Ahnatona“ 1937. godine iako je znala da ne veruje da ce se zbog glomazne scenografije i prevelikih troskova izvodjenja ikada biti postavljen na sceni, uzivala je nesto kasnije radeci i adaptaciju svog romana „Deset malih crnaca“… Ali, prvo je morala da ga napise. Bilo je to 1939. godine… „Napisala sam knjigu „Deset malih Crnaca“ zato sto je to bilo vrlo tesko uciniti i ideja me je ocarala. Deset ljudi moralo je umrijeti, a da to ne postane apsurdno i da ubojica nije ocevidan. Napisala sam knjigu nakon strasno mnogo planiranja i bila sam zadovoljna onime sto sam napravila. Sve je bilo jasno, jednostavno, zbunjujuce, a ipak je postojalo savrseno razumno objasnjenje; bio je zapravo potreban epilog da bi se to objasnilo. Knjiga je bila dobro primljena i ocijenjena, ali osoba koja je zaista bila zadovoljna njome bila sam ja, jer sam bolje od svakog kriticara znala kako je bila teska…“

a_13U tim godinama pred drugi svetski rat, Agatha objavljuje neke od svojih najpoznatijih romana. Zivot i putovanja sa Maxom po Bliskom istoku, upoznavanje novih krajeva i obicaja inspirisu je da napise svoje velike romane. Bili su tu pre svega: „Ubistvo u Orijent-Ekspresu“ (1934), „Ubistvo u Mesopotamiji“ (1936) i „Smrt na Nilu“ (1937). U tih deset godina od 1930. do 1940. godine objavila je i desetak drugih romana od kojih su neki samo u prvoj godini prodati u tirazima vecim od 10.000 primeraka sto joj donosi titulu pisca bestselera. Medju najpopularnije i najprodavanije romane u tom periodu svakako spadaju i: „Smrt u oblacima“ (1935), „Ubistvo u tri cina“ (1935), „ABC ubistva“ (1936), „Karte na stolu“ (1936), „Cutljivi svedok“ (1937), „Sastanak sa smrcu“ (1938), „Bozic Herkula Poaroa“ (1938), „Deset malih Crnaca“ (1939), „Tuzni cempres“ (1940) godine… kao i preko pedesetak kratkih prica sa cuvenim Belgijancem Hercule Poirotom u glavnoj ulozi i mnoge druge price koje ce biti objavljene u kolekcijama: „Listerdejlska misterija“ (1934), „Parker Pajn istrazuje“, „Ubistvo u Mevsu“ (1937)…

a_112U tim godinama pred drugi svetski rat, tacnije 1938. godine, Agatha odlucuje da ipak proda svoju rodnu kucu „Ashfield“ u Torquayu u oblasti Devona. Postalo joj je bolno da boravi na imanju cija se okolina tako promenila i da se seca mladosti, sirokih livada i polja, ogromne sume, zivota sa ocem, majkom, Madge… Sada se naselje sve vise sirilo, vidici su se smanjivali, nizovi novih malih kuca su sve vise okruzivali njeno imanje. Resila je da proda kucu u kojoj se rodila i u kojoj je rodila svoju jedinu kcer Rosalind i da se sa Maxom definitivno preseli u „Greenway House“. Ne bi li skrenula misli sa te velike, teske i bolne odluke, odlucila je da malo vise zaposli „svoje sive celije“ i od teskog romana „Deset malih crnaca“ koji je ostvario veliki uspeh, napravi jednostavnu dramu. Ona kaze: „Na prvi pogled, to se cinilo nemogucim, jer ne bi ostao nitko ko bi ispricao pricu, te bih je morala preinaciti u odredjenoj mjeri. Cinilo mi se da bih jednom modifikacijom originalne price mogla napraviti savrseno dobru dramu. Moram uciniti da dva lica budu nevina i da se na kraju sjedine, te tako sigurno prebrode tesko iskusenje. To ne bi bilo suprotno duhu originalne djecje pjesmice, jer postoji jedna verzija „Deset malih crnaca“ koja zavrsava ovako: „On se ozenio i nitko nije ostao“. Napisala sam tu dramu. Nije naisla na veliko odusevljenje. „Nemoguce ju je izvesti“, bilo je misljenje… Nakon nekog vremena pruzila mi se prilika…“ Premijera je izvedena 17.11.1943. godine u St. James Theatre u Londonu pod nazivom „Ten Little Nigers“ a 27.06.1944. godine u Broadhurst Theatre u Njujorku pod nazivom „Ten Little Indians“. Samom romanu je kasnije promenjen naziv tako da je izlazio pod nazivom „And Then There were None“.

a_78Agatha je bila odusevljena predstavom na kraju i rediteljskim umecem Irene Henschell koja ju je osetila i shvatila do kraja njenu zamisao. Po njenim recima sve je bilo efektno i vrlo impresivno, dobro je razvijana napetost posebno pojacana nacinom osvetljenja scene upaljenim svecama… „Predstava je takodjer bila dobro odigrana i covjek je mogao osjetiti kako raste napetost, kako se radja nepovjerenje medju pojedinim likovima; a svaka smrt bila je izvedena tako, da nikada kad sam ja gledala predstavu, nije bilo nikakva nagovjestaja smijeha, niti je izgledalo da je cijela stvar suvise smijesno jezovita. Ne kazem da je to moja drama ili knjiga koju najvise volim, niti smatram da je najbolja, ali zaista mislim da je u odredjenom smislu zanatski bolja od svega drugoga sto sam napisala. Drzim da me „Deset malih Crnaca“ usmjerilo na to da postanem dramaticar isto tako kao sto sam i pisac knjiga. I tada sam odlucila da u buducnosti nitko vise nece adaptirati moje knjige, osim mene same; ja cu birati koje ce se knjige adaptirati, i to samo one knjige koje su pogodne sa preradbu…“

a_34Onda je u njihove zivote stigao Drugi svetski rat. Na pocetku rata svi su bili zajedno seleci se od stana do stana i od kuce do kuce kako bi procenili da je negde sigurno zbog stalnog bombardovanja Engleske, posebno Londona i okoline. Jedna od njihovih kuca, „Shefild Terrace 48“ bila je u bombardovanju prilicno ostecena. Ceo gornji sprat kuce zajedno sa „Agatinom sobom za pisanjem“ i „Steinway“ klavirom bio je potpuno unisten, podrum gotovo zatrpan… „…Kako smo Max i ja uvijek spavali u nasoj spavacoj sobi i nakada nismo silazili u podrum, ne bismo pretpjeli nikakvih ozljeda da smo bili u kuci. Ja sama nikada nisam silazila u neko skloniste za vrijeme rata. Uvijek sam se uzasavala mogucnosti da ostanem zatrpana ispod zemlje – stoga sam spavala u vlastitom krevetu bez obzira gde se nalazila. Na kraju sam se toliko navikla na zracne napade na London, da bih se jedva probudila…“

a_140U teskim, ratnim uslovima, Agatha uspeva da angazuje jednu firmu da iz napola srusene kuce presele stvari u Wallingford. „Greenway House“ bio je u pocetku iznajmljen kao prihvatiliste za evakuisanu decu iz raznih krajeva Engleske a kasnije i preuzet od strane Admiraliteta za potrebe vojske. Samo jedan salon im je ostavljen na raspolaganje u koji su preselili sve vrednije stvari iz ostatka kuce. Ubrzo je Mornarica Sjedinjenih Drzava zaposla kucu. Amerikanci su bili ljubazni, kako kaze Agata, i bili su pazljivi koliko se moglo, ali kuca u kojoj boravi 40 vojnika – muskaraca, ubrzo prestaje da lici na ono sto je nekada bila. Umesto ostave, dozidano je 14 nuznika i Agata je godinama vodila spor s Admiralitetom da se oni uklone i da se sve vrati kako je nekada bilo. „Do trece godine rata nijedna od mojih kuca nije mi bila dostupna u trenutku kad sam je zeljela. Greenway je uzeo Admiralitet; Wallingford je bio pun izbjeglica, a cim su se oni vratili u London, neki drugi nasi prijatelji – postariji invalid i njegova zena – unajmili su ga za sebe…“ Ona i Max su se stoga preselili u jedan mali iznajmljeni stan u Centru Londona. Ona pocinje da radi u „University College Hospital“ u Londonu, Rosalind se prikljucuje Pomocnoj teritorijalnoj sluzbi a posle deset godina ona i Max se prvi put odvajaju. On kao strucnjak, odlazi u britansko odeljenje Ministarstva vazduhoplovsva u Kairu.

a_120Na samom pocetku rata Rosalind iznenadjuje svoju majku vescu da je odlucila da se uda za Huberta de Burgh Pricharda. Nije Agata bila iznenadjena zbog njene udaje za mladog majora sa kojim se njena cerka vec duze vreme poznavala vec cinjenicom da je Rosalind iznenada zakazala vencanje. Bila je to 1941. godina. Pa zar i sama Agata nije usla u svoj brak u prvim godinama Prvog svetskog rata? Po Agatinim recima Hubert Prichard je „…bio miran, tamnoputan, vrlo inteligentan…“ Obred vencanja je obavljen u maticnom uredu u Denbighu. Pored Rosalind i Huberta prisustvovali su samo njena majka i njegov brat, takodje oficir… Vreme je prolazilo, bombe su padale, bilo je tesko doci do kvalitetne hrane. Agata je bila zauzeta mnogim poslovima. Vecinu radne nedelje je provodila u bolnici a ostalo vreme je pisala. „Odlucila sam pisati dvije knjige odjednom, jer pisanje jedne knjige predstavlja poteskocu, utoliko sto vam ona iznenada dosadi. Tada je morate odloziti i raditi nesto drugo – ali ja nisam imala sto raditi. Nisam imala zelju da sjedim i mozgam. Vjerovala sam da ce me naizmjenicno pisanje dviju knjiga istodobno odrzavati svjezom na tome poslu. Jedna je bila „Les u biblioteci“ i o njezinu sam pisanju razmisljala vec neko vrijeme, a druga je bila „N ili M?“, spijunska prica koja je na neki nacin bila nastavak moje druge knjige „Tajnoga protivnika“, s Tommyjem i Tuppence. Sada su, s odraslim sinom i kcerkom, Tommy i Tuppence bili ojadjeni, otkrivsi da ih nitko ne zeli za vrijeme rata. No, priredili su sjajan povratak kao sredovjecan par i hvatali spijune sa svim svojim starim entuzijazmom.“

a_111Njena cerka Rosalind se porodila 21. septembra 1943. godine u jednom porodilistu blizu Madgeine kuce. Mathew Prichard ostace jedini potomak Agathe Christie. Nekoliko meseci posle rodjenja sina, Agatha i Rosalind su nedeljama ziveli u neizvesnosti zbog vesti koju su iznenada dobili: Hubert Prichard se smatrao nestalim… A onda i druga vest – da je poginuo na francuskom ratistu. „… Nesto najtuznije u zivotu i ono sto je najteze prozivjeti, jest spoznaja da nekoga koga vrlo volite, ne mozete osloboditi patnje. Mozete uciniti nesto da biste ublazili ljudima fizicke tegobe; ali malo mozete pomoci patnjama srca… „ Nekoliko godina kasnije, 1949. godine njena cerka Rosalind ce se udati ponovo. Ovoga puta bice to mladi advokat Anthony Hicks.

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-15/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-17/“ ]sledeća strana >>[/button]

(Pogledano 1 puta, 1 pregleda danas)

Ostavite komentar