Biografija i fotografije 18

a_94Nekoliko godina kasnije nastaje jos jedan njen psiholoski roman „Ruza i tisa“ za koji isto tako Agata kaze da ga je nosila u sebi jos od 1929. godine. „Bila je to samo povrsna slika za koju sam znala da ce jednoga dana ozivjeti…“ Ona kaze da joj je jako draga i da je uvek rado moze citati… Stice se utisak da je detektivske knjige pisala zbog drugih, zbog trzista, trke za prezivljavanjem a ove druge za sebe, za svoju dusu, kao neki davni dug koji je morala da ispuni. U narednih deset godina napisace jos dva psiholoska romana: „Cerkina cerka“ 1952. godine za koju je kao predlozak iskoristila svoju dramu zapocetu 1939. godine kao odlicnu studiju o odnosu dve zene – zene „majke“ i zene „cerke“, kao i roman „Breme“ objavljen 1956. godine koji je posvecen odnosima izmedju dve sestre i o prevelikoj ljubavi, sa pokusajem da se odgovori na vecito pitanje – da li je teze voleti ili biti voljen… Tih godina nastace i zbirka prica i pesama za decu „Zvezda nad Vitlejemom“ koja ce biti objavljena deset godina kasnije. Ona priznaje da ju je, isto kao i knjigu „Dodji, reci mi kako zivis“, je napisala kao knjigu nostalgije i knjigu secanja i da nikada ne bi pokusavala da napise ozbiljnu knjigu o arheologiji… Rekla je: „Zelim nesto cega cu se drzati, zelim se sjecati. Ne mogu se osloniti na vlastitu memoriju. Stvari nestaju. Zato je zelim objaviti…“ Iako su je i njen agent i izdavaci odgovarali od toga, knjiga: „Dodji, reci mi kako zivis“ je objavljena pod imenom Agatha Christie Mallowan i tako se dobro prodavala da su izdavaci pozalili sto je u to posleratno vreme vladala nestasica papira.

a_17Agata je za sebe mislila da se osoba vedrog duha i puna nade i da je ta nada jedina vrlina koja u njoj nikada nece ugasnuti. Upravo je njen unuk Mathew od nje nasledio tu osobinu jer je imao neizlecivo optimisticku narav. Agatu bi obicno besom ispunjavao svaki slucaj kada bi cula za nekoga da se predao pred naletom zivotnih teskoca i da je odbijao da se bori i da se nada. Nikako nije mogla da razume samoubice pitajuci se zasto bi covek napustio svaku nadu sve dok ne umre. Ona kaze na jednom mestu svoje „Autobiografije“ o tome: „To me podsjeca na pricu koju mi je moja americka baka pricala prije mnogo godina, pricu o dvije zabe koje su pale u vjedro sa mlijekom. Jedna je rekla: „Ooh, utapam se, uatapam se!“. Druga je zaba rekla: „Ja se necu utopiti.“ „Kako se mozes prestati utapati?“ upitala je prva zaba. „Eto, mlatarat cu i mlatarati i mlatarati kao luda“, odgovorila je druga. Slijedeceg jutra prva se zaba predala i utopila, a druga je, mlataruci cijelu noc, sjedila u vjedru, na vrhu grumena maslaca.“

a_64Po zavrsetku rata Agatha i Max su godinu dana sredjivali svoj „Greenway House“ koji je licio na ratno popriste kada ga je vojska napustila. Ali, konacno su imali svoju kucu nazad i mogli su se useliti u nju. „Staze su nestale, povrtnjak u kome smo uzgajali mrkvu i salatu bio je gomila korova, a vocke nisu bile podrezane…“ No osim tepiha koji su bili osteceni od moljaca i nekih knjiga propalih od vlage, cadjave kuhinje i 14 naknadno dozidanih nuznika kojih se trebalo resiti, namestaj je bio u zacudjujuce dobrom stanju. Agata i Max poceli su ponovo da sakupljaju komadice njihovog zivota i da ih spajaju u celinu. „…Konacno smo se mogli useliti i zivot je ponovno zapoceo, iako ne kao prije. Postojalo je olaksanje sto je mir napokon dosao, ali nije bilo sigurnosti u buducnost mira, ili zapravo bilo cega. Zivjeli smo mirno, zahvalni sto smo zajedno, i oprezno smo iskusavali zivot da vidimo sto bismo od njega mogli stvoriti. I poslovi su donosili brige. Obrasce je trebalo popuniti, ugovore potpisati, pa komplikacije s porezom – cijela zbrka stvari koje covjek nije razumio…“ Njeni advokati i poreznici su joj tih godina rekli – njena ce smrt biti katastrofa za njenu rodbinu i naslednike i njihova jedina nada ce biti da je odrze sto duze u zivotu…

a_71947. godine Agatha je dobila ponudu da u cast rodjendana Kraljice Mary napise jednu radio dramu jer je upravo Kraljica licno pozelela nesto njeno, obzirom da je volela njene knjige. Ali, morala je da je napise brzo. Ona kaze: „Ideja me je privukla. Uporno sam razmisljala, setala gore i dolje zatim sam ih nazvala i rekla – da. Imala sam ideju koja mi se cinila dobrom te sam napisala kratki skec za radio pod naslovom „Tri slijepa misa“ Koliko znam, kraljica Mary je bila zadovoljna…. Cinilo se da je s time gotovo, ali ubrzo nakon toga predlozeno mi je da to prosirim i napisem novelu… „ U to vreme Agata se vise bavila dramama i adaptacijama svojih romana za pozoriste pa je umesto romana odlucila da napise dramu jer joj je to bilo zabavnije za pisanje. „Sto sam vise razmisljala o „Tri slijepa misa“, to sam vise osjecala da bi se od dvadesetominutne radio-igre mogli prosiriti na thriller u tri cina. Trebala sam nekoliko novih likova, potpuniju podlogu i zaplet i polagano razradjivanje do klimaksa. Mislim da je jedna od prednosti sto ih „Misolovka“, kako je nazvana kazalisna verzija „triju slijepih miseva“, ima nad drugim predstavama, cinjenica da je doista napisana iz precisa, tako da je morala predstavljati gole kosti kostura oblozene mesom. Sve je od pocetka bilo postavljeno u pravim proporcijama. To je stvorilo dobru konstrukciju…“

a_24Misolovka je najduze neprekidno igrana predstava u istoriji pozorista – igra se vise od pedeset godina. Premijerno je izvedena 25. novembra 1952. u londonskom „Ambasadors Theatre“, a onda se 1973. godine seli u „St. Martin’s Theatre“ u Londonskom West End-u gde se igra i dan danas. „Misolovka“ je uspesno postavljena i na beogradskoj sceni igrajuci nekoliko godina u Beogradskom dramskom pozoristu. Za vise od 50 godina neprekidnog trajanja na sceni, odrzano je preko 20.000 predstava. Do 2002. godine ostace zabelezeno i to da je izvedena u 44 zemlje, a u Ginisovoj knjizi rekorda upisana je u tri kategorije. To je predstava koja se najduze izvodi na svetu, Dejvid Rejven je majora Metkalfa igrao 4.575 puta, a Nensi Sibruk je upisana kao najdugovecnija alternativa: ona je tokom 15 godina 6.240 puta sedela iza kulisa i strpljivo vezla, cekajuci ako se pojavi potreba da „uskoci“ u predstavu. Samo jedan komad iz originalne scenografije i danas je na sceni – casovnik na kaminu. A sve je pocelo tako sto je Agatha setkajuci se „gore-dole“ smisljala dvadesetominutnu radio-dramu.

a_30Agatha Christie je poklonila autorska prava na „Misolovku“ svom unuku Methewu Prichardu na deveti rodendan. Prvim investitorima „Misolovka“ je do sada donela 1.000 puta vecu zaradu, ali nisu svi bili te srece. Dvojica britanskih producenata kupili su filmska prava za 5.000 funti, ali pod uslovom da film ne smeju da snime pre nego sto istekne sest meseci od skidanja komada s repertoara. „Misolovka“ ih je odavno nadzivela. Ta predstava je i dan danas jedna od vodecih turistickih atrakcija Londona i interesovanje za nju ne jenjava. Pre nekoliko godina kada se obelezavalo 50 godina od londonske premijere, producent predstave Stiven Voli Koen je izjavio: „Ne vidim zasto bi ikada bila skinuta sa repertoara“. Reziser Ricard Atenborou, koji je igrao u prvoj postavci „Misolovke“, kaze: „To je nesto kao londonska institucija, kao gavrani na Taueru. Morate je shvatiti kao klasican pozorisni komad. Zato i jeste toliko dugovecna.“

Agata i Max u IrakuPosle rata Max Mallowan je postao sef katedre zapadnoazijske istorije na univerzitetu u Londonu. Neko vreme su ziveli u Londonu, a potom su ponovo 1948. godine otputovali u Irak, gde je Maks prihvatio mesto direktora britanske skole arheologije u Bagdadu i nastavio istrazivanja. Iako je presla pedesetu, patila od viska kilograma i bolovala od artritisa, Agata Kristi ga je pratila. Opet je dobro podnosila sve nedace zivota u pustinji i pri tom se sjajno zabavljala. Mladje kolege je zasmejavala smisljajuci komicne pesme i zabavljala ih salama. „Shvatila sam da volim tu zemlju, da mi je tamo zivot ispunjen i da mi pricinjava zadovoljstvo“ objasnila je zasto i u tim godinama redovno prati supruga na iskopavanjima. Kako je proslo gotovo deset godina od njihovog poslednjeg boravka na Srednjem istoku, Agata se radovala tom putu i nastavku rada u ekspediciji. Ona kaze: „Ovog puta, na zalost, nije bilo Orijent Ekspresa. To vise nije bio najjeftiniji put – zapravo, njime se vise nije moglo izravno putovati. Sada smo ljeteli – to je bio pocetak one dosadne rutine putovanja zrakom… Bio je to pocetak necega za sto se jasno vidjelo da ce postati prava gnjavaza od voznje i trosak bez zadovoljstva…“

a_129Boravili su tih godina i u Mosulu i Nimrudu gde je Agata i zapocela pisanje svoje „Autobiografije“. Kada je desetak godina kasnije bude zavrsavala, i njen muz Max zavrsice svoja istrazivanja u Nimrudu i objavice knjigu „Nimrud i njegovi ostaci“. O toj knjizi Agata govori kao o Maxovom zivotnom delu na kome ne samo sto je radio deset godina vec kao o cilju kome je isao od svog prvog susreta sa arheologijom 1921. godine. Ona kaze: „Ponosna sam njime i sretna sam zbog njega. Izgleda kao neko cudo da smo i on i ja uspjeli u radu koji smo zeljeli obavljati… Mislim da dopunjujemo jedno drugo i da smo pomogli jedan drugome. Cesto me je pitao za misljenje o nekim stvarima i mada cu uvijek ostati amater, znam prilicno mnogo o njegovoj posebnoj grani arheologije…“ Kada bi dosao kraj sezone, napustali bi nalazista u Nimrudu i vracali se za Englesku, svake godine sve vise napredujuci i u istrazivanjima i u gradnji „njihove kuce“ u Nimrudu koja je svaki put uvecavana za po neku prostoriju. Prve godine imali su samo kuhinju, trpezariju i dnevnu sobu, zatim sobu za crtanje i za cuvanje pronadjenih predmeta. Sledece godine dozidane su mala kancelarija i soba za razvijanje filmova. Godinu ili dve kasnije Agata je htela da dogradi i sobu za sebe u kojoj bi mogla da pise. Platila je 50 funti dogradnju te prostorije koja je imala samo sto, stolicu i jedan stari oronuli naslonjac u kome je bilo tesko sedeti, mada je, kako Agata kaze, bio jos uvek udoban. Na zidovima su bile dve slike mladih irackih autora. Taj deo kuce nazvan je „Agatina kuca“ i iako je svaki dan najvise vremena provodila fotografisuci predmete i popravljajuci ih i cisteci, bar nekoliko sati isla je u „svoju kucu“ i radila… Tih godina nastali su njeni romani „Zla kuca“, „Operacija Bagdad“, „Najavljeno ubistvo“, „Nepoznato odrediste“, kao i pozorisni komadi „Paukova mreza“ i „Svedok optuzbe“.

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-17/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-19/“ ]sledeća strana >>[/button]

(Pogledano 1 puta, 1 pregleda danas)

Ostavite komentar