Biografija i fotografije 20

a_97Svog muza je pratila tokom celog njihovog braka, pa cak i u poznijim godinama i uprkos bolesnoj nozi koja se nikada nije potpuno oporavila, na putovanjima po Siriji, Iraku, Turskoj, Jordanu, Libanu, Egiptu i Iranu. Sezdesetih godina su je shrvali prilican visak kilograma kao i artritis od koga je bolovala, ali ona je bila odlucna da ga prati u njegovim arheoloskim poduhvatima. Pomagala mu je pri iskopavanju i prihvatala razne poslove na ekspedicijama. Nije joj bilo tesko da zivi u nemogucim uslovima, u prljavstini, prasini i vrucini. Mirno je podnosila sve neprijatnosti i bila neverovatno izdrzljiva. Boravivsi poslednji put sa Maxom u Iraku i Siriji, pocetkom sezdesetih, obicice i Egipat. Bice to njeno poslednje veliko putovanje van granica Evrope. Posle petnaest godina, ona i Max ponovo su obisli i Bagdad, njihovu kucu gde su jedno vreme ziveli, sreli stare prijatelje. Na poslednjim stranicama svoje „Autobiografije“ ona pise: „Jos nisam spomenula nasu kucu u Bagdadu. Imali smo jednu staru tursku kucu na zapadnoj obali Tigrisa. Svi su smatrali da imamo vrlo neobican ukus zato sto smo je toliko voljeli i sto nismo zeljeli jednu od suvremenih kutija, ali nasa je turska kuca bila svjeza i ugodna, sa svojim dvoristem i palmama koje su dopirale do balkonske ograde…“

a_119Kada su posle petnaest godina ponovo stigli u Arpakiju celo selo je izaslo iz kuca da ih doceka. Svi su ih se secali, prepricavajuci razne zgode i nezgode koje su im se tada desavale. Svi su se secali kako su njih dvoje ali i cela britanska ekspedicija tada, bili vrlo ljubazni prema njima, kako su se trudili da ih zabave raznim pricama i takmicenjima koja su organizovali. I ona i Max su bili zapanjeni sta su ti ljudi sve pamtili jer se oni uglavnom nicega nisu bas tako dobro secali. Dogadjaja, uglavnom – da, ali ne i lica. Uostalom proslo je petnaest godina od tada… „Jednoga dana dok sam se kamionom vozila kroz Mosul, policajac koji je upravljao prometom iznenada je sve zaustavio svojom palicom i vicuci „Mama! Mama!“ priblizio se kamionu, dohvatio me za ruku i snazno protresao. – Kakvo veselje sto vas vidim, Mama! Ja sam Ali! Ja sam Ali, gostionicarski momak – sjecate se?… I tako je bilo svaki put kad bismo se dovezli u Mosul tamo je bio Ali, i u trenutku kad bi nas prepoznao sav promet u ulici bi bio zaustavljen, razmijenili bismo pozdrave i tada bi nas kamion krenuo dalje uz punu prednost…“

a_114Agata je uvek sa ljubavlju i postovanjem govorila o tim obicnim, jednostavnim ljudima koje su sretali boravivsi na istoku… Govorila bi: „Kako je dobro imati te ljude za prijatelje. Srdacne, jednostavne, pune zivotne radosti i uvijek spremne da se svemu smiju. Arapi se umiju divno smijati, a takodjer su i vrlo gostoljubivi. Kad god prolazite kroz neko selo u kojem zivi jedan od vasih radnika, on smjesta izjuri van i navaljuje da udjete i popijete s njime kiselo mlijeko. Neki od gradskih efendija u purpurnim odijelima jesu zamorni, ali ljudi koji zive na zemlji dobri su momci i sjajni prijatelji.“ Kao poslednje recenice u svojoj „Autobiografiji“ koje se odnose na njen boravak i druzenje sa ljudima na orijentu, Agatha ispisuje: „Koliko sam samo voljela taj dio svijeta. Jos ga volim i uvijek cu ga voljeti…“

a_100Posle godina i godina uspeha u poslovima kojima su se bavili, sezdesetih godina pocinju Agathi i Maxu da stizu i zvanicna priznanja za njihov rad. Najpre je Max Mallovan odlikovan visokim priznanjem britanske kraljevine. Za svoja istrazivanja i doprinos arheologiji odlikovan je titulom CBE (Commander of the British Empire). Zatim je Agatha Christie 1961. godine izabrana za pocasnog clana Univerziteta Exeter. Nekoliko godina kasnije stici ce i neka druga, mnogo veca priznanja. 1966. godine Agatha Christie ce objaviti roman „Treca devojka“ a 1967. godine roman „Vecita noc“. Kako je rekla, Agatha je pomerila svoju granicu za pisanje na osamdeset godina, ali ce i posle osamdesete napisati nekoliko romana od kojih ce tri postati vrlo uspesna. Medju njiema je i jedan od meni najdrazih njenih romana „Slonovi pamte“.

a_49O svom zivotu u tim poznim godinama ona kaze: „Veliko mi je zadovoljstvo pruzio drugi procvat koji dolazi kad covjek zavrsi zivot osjecaja i osobnih odnosa, i iznenada otkriva u dobi od pedeset godina, recimo – da se pred njim otvorio cijeli jedan novi zivot, ispunjen stvarima o kojima moze razmisljati, koji moze proucavati ili citati o njima. Otkrivate da volite ici na izlozbe slika, koncerte i opere s istim odusevljenjem kao kad vam je bilo dvadeset ili dvadeset pet godina. U jednom razdoblju osobni je zivot odnosio svu vasu energiju, ali sad ste opet slobodni da se osvrnete oko sebe. Mozete uzivati u dokolici, mozete uzivati u stvarima. Jos ste dovoljno mladi da biste uzivali u posjecivanju nepoznatih mjesta, iako mozda ne mozete izdrzati onako naporan zivot kao sto ste nekada mogli. To je kao da se u vama budi nova zivotna snaga ideja i misli. S tim, naravno, ide i kazna sve vece starosti – otkrice da vas tijelo gotovo uvijek negdje boli: ili vam ledja pate od lumbaga, ili zimu provodite s reumom u vratu tako da je prava muka okrenuti glavu, ili imate problem s artritisom u koljenima te ne mozete dugo stajati ili se spustati niz brezuljke – sve vam se te stvari dogadjaju i morate ih podnositi. Ali mislim da je covjekova zahvalnost za dar zivota jaca i vitalnija u tim godinama nego sto je bila ikada prije. Ima u tome neke realnosti i intenzivnosti snova – a ja jos silno volim sanjati.“

a_5Tokom sezdesetih i sedamdesetih goduna proslog veka vrlo cesto ce se objavljivati razne kolecije prica Agate Kristi. Njen izdavac „Collins“ koji ju je pratio jos od 1926. godine objavice kolekcije prica „Tajna Bozicnog pudinga“ (1960), „Dvostruki greh“ (1961), „Surprise! Surprise!“ (1965), „Zlatna lopta i druge price“ (1971), „Rani slucajevi Herkula Poaroa“ (1974)… Sve te kolekcije sadrzace uglavnom price koje su ranije objavljivane, ali i po neku novonapisanu… Iako je pred smrt izjavila: „Deset godina nakon moje smrti nitko me se nece sjecati“, njen opus i dalje izaziva paznju citalaca stasavanjem novih generacija. Knjizari i danas sirom sveta prodaju od tri do pet miliona njenih romana godisnje… Citaju je u avionima, u cekaonicama, u podzemnoj zeleznici… Godinama je na vrhu liste bestselera. Prema UNESCO-voj statistici prodala je vise primeraka knjiga, i to u cijelom svetu, nego bilo koji drugi pisac s engleskog govornog podrucja.

a_991962. godine Agata ce napisati jednu od svojih poslednjih drama „Rule of Three“ koju ce rezirati Samuel French i koja ce imati u premijeru u „Duchess Theatre“ u Londonu krajem te godine. Posle objavljenih romana „Karipska misterija“ (1964) i „Hotel Bertram“ (1965), objavice jos jedan odlican roman „Treca devojka“ (1966) gde ce njen detektiv Hercule Poirot uz pomoc „pisca detektivskih romana“ Ariadne Oliver obaviti odlican zadatak. Izgleda da ce joj se taj tandem posebno dopasti jer ce u narednih nekoliko godina napisati jos „samo“ sedam romana, a njih dvoje ce se pojaviti zajedno cak jos u tri romana. Nakon toga 1967. godine objavljuje roman „Vecita noc“. Nekako u to vreme, u prodaji ce se naci i njena knjiga napisana dvadesetak godina ranije „Zvezda nad Vitlejemom“ u kojoj ce se sabrane naci pesme i price koje je Agata pisala za decu. Bice to jos jedan zanr u kome se oprobala…

a_32Agatha je sa svojim suprugom 1967. godine boravila i u Jugoslaviji na Bohinju. No, to nije bila njihova prva poseta Jugoslaviji. Oni su jos na svom medenom mesecu 1930. godine prvi put boravili u Jugoslaviji. Na putu prema Patrasu u Grckoj, zaustavili su se tada prvo u Hrvatskoj u Dubrovniku a zatim i u Splitu gde su proveli nekoliko lepih dana. Ona kaze: „…Split nisam nikada zaboravila. Setali smo jedne veceri mjestom izazavsi iz hotela, zadjosmo iza ugla na jedan trg. Tamo je, dizuci se prema nebu, bio lik Grgura Ninskog, jedan od najljepsih radova kipara Mestrovica. Uzdizao se iznad svega i bio jedna od onih stvari koje ostaju u covjekovu sjecanju kao stalni putokazi…“

a_127Agatha se seca da su se tada izvrsno proveli i da su jako obilno jeli za male novce… Kako kaze: „Sve su porcije bile obilne i ni u jednom nam restoranu nisu htjeli naplatiti racun. Konobar bi promrmljao na isprekidanom talijanskom ili francuskom ili engleskom: „Ne veceras, ne veceras. Mozete doci platiti sutra…“ Kad smo posljednjeg jutra zeljeli platiti, imali smo velikih teskoca dok smo nas omiljeni restoran privoljeli da uzme novac. „Ah, mozete to uciniti kasnije“ – rekli su.“ Max i Agata su im pokusali objasniti da ne mogu jer odlaze tog dana brodom dalje… „Mali je konobar tuzno uzdahnuo na pomisao da ce morati racunati. Povukao se u jedan odijeljeni prostor, ceskao se po glavi, koristio naizmjence nekoliko olovaka, gundjao i poslije nekih pet minuta donio nam je vrlo umjeren racun za onu obilnu hranu koju smo pojeli. Tada nam je pozelio dobru srecu i tako se rastadosmo…“

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-19/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-21/“ ]sledeća strana >>[/button]

Pogledano 5 puta, 1 pregleda danas)

Ostavite komentar