Biografija i fotografije 22

a_68Slava joj nije jenjavala. Naprotiv, 1971. kraljica ju je odlikovala visokim priznanjem. Dobila je titulu DBE („Dame of the British Empire“) – Orden britanskog kraljevstva, inace najvece nacionalno priznanje. Sada se i zvanicno mogla nazvati „Lady“… Sedamdesetih godina dvadesetog veka, iako je vec duboko zasla u osamdesete godina Agatha nam i dalje poklanja svoje nezaboravne romane: „Nemesis“ (1971) u kojoj je poslednji put uposlila Miss Marple i „Slonovi pamte“ (1972) gde je jos jedan, poslednji izazov postavila pred Herculea Poirota koji ce ponovo u istrazi imati nesebicnu pomoc Ariadne Olver. Ne treba napominjati da su obe knjige, kao i vecina napisanih pre, postale i ostale bestseleri. 1972. godine njena je vostana figura nasla svoje mesto u londonskom muzeju Madame Tussand i tako na jos jedan nacin doprinela besmrtnoj slavi poznate knjizevnice.

a_28Kada su je novinari jednom prilikom upitali da li sa lakocom pise, spisateljica je odgovorila: „Mada me svaka moja knjiga odusevljava, samo pisanje je vrlo zamorno. Moram strogo da pamtim razvoj dogadjaja i licnosti. U dugim setnjama sa mojim detektivima, narocito sa Mis Marpl, koja mi „objasnjava“ svoje probleme u vrtlarstvu, ili sa Msje Poaroom, razvija se prica koju sam negde ranije vec napisala. Veoma se umorim kada diktiram, jer to trazi mnogo paznje. Zamor pisca u tom trenutku jednak je umoru vrtlara koji ceo dan neguje cvece. Na trenutke mi se cini da ce mi puci kicma, ali neocekivano, knjiga je zavrsena.“ 1972. godine napisace i svoju poslednju originalnu dramu. Bice to drama „Fiddlers Three“, prvobitno napisana pod nazivom „Fiddlers five“. Premijera je odrzana u leto 1972. godine u „Yvonne Arnaud Theatre“, u Guilfordu. Izvodjena je nekoliko nedelja, ali nikada nije postavljena u neki londonski teatar. Te iste godine Agata ce uraditi i poslednju adaptaciju jednog od svojih romana za pozoriste. Bice to roman „A Murder is Announced“. Medjutim nece docekati da vidi i premijeru te drame koja je odrzana tek 1977. godine.

a_411973. godinje njen izdavac „Collins“ objavice njene pesme sabrane u jednu knjigu pod jednostavnim nazivom „Poems“ a iste godine publikovace i njenu dramu „Akhnaton“ napisanu jos 1937. U poslednjim redovima svoje „Autobiografije“ Agata ce napisati: „…Sada kada sam dosegla dob od sedamdeset i pet godina, cini se da je pravi trenutak da prestanem. Zato sto je tu ukoliko se tice zivota, sve sto se ima reci. Sada zivim u posudjenom vremenu, cekajuci u predvorju poziv na sud koji ce neminovno doci. A tada – nastavit cu prema slijedecoj stvari, ma sto ona bila. Covjek se srecom ne mora uznemiravati zbog toga. Sada sam spremna prihvatiti smrt. Imala sam jedinstvenu srecu. Sa mnom su moj muz, moja kci, unuk, moj dragi zet – ljudi koji cine moj svijet. Jos nisam sasvim dosegla vrijeme u kojem cu svima biti sasvim na smetnji…“

a_142„Postern of Fate“ bice i poslednji roman koji ce napisati 1973. godine. Bice to poslednja avantura „njenih vrsnjaka“ Tommyja i Tuppence Beresford koji su se u poznim godinama preselii u tiho englesko seoce, bas kao i zena koja ih je stvorila. Poslednje godine svog zivota provesce u svojoj kuci „Winterbrook House“ u Wallingfordu u pokrajini Oksfordsir, zajedno sa svojim Maxom… U poslednjim redovima svoje „Autobiografije“ ce takodje pisati i o tome kako pretpostavlja da ce provesti poslednje godine svog zivota. Ona kaze:

a_76„…Covjek bi morao biti ponosan sto zivi takav zivot – s dostojanstvom i odvaznoscu. Naravno, lako je napisati te velike rijeci. A zapravo ce se dogoditi da cu vjerovatno ziveti do devedeset i trece godine, dovodeci sve do ludila time sto necu moci cuti ono sto mi govore; zalit cu se ogorceno na najnovija znanstvena sredstva za poboljsanje sluha, postavljati bezbrojna pitanja, smjesta zaboravljati odgovore i opet postavljati ista pitanja. Zestoko cu se prepirati sa nekom strpljivom negovateljicom i optuzivati je da me truje, ili cu izaci iz najsuvremenije ustanove za otmjene stare dame, stvarajuci beskrajne neprilike mojoj jadnoj obitelji…“

a_27Poslednji put ce se pojaviti u javnosti 1974. godine na premijeri filma radjenog po jednom od njenih najpoznatijih romana. Bice to premijera filma „Ubistvo u Orijent Ekspresu“ koji ce okupiti desetak tada najpopularnijih glumaca medju kojima su Ingrid Bergman, Lauren Bacall, Jacqueline Bisset, Sean Connery, Vanessa Redgrave, Richard Widmark, Michael York i cuveni Albert Finney kao Hercule Poirot… Te iste godine u prodaji ce se pojaviti i poslednja kolekcija kratkih prica koja je objavljena za njena zivota „Rani slucajevi Herkula Poaroa“. „…Od svega potrebni su mi samo stol i pisaci stroj…“ – znala je cesto da izjavi cuvena knjizevnica. Svoje ideje je zapisivala u beleznice. Osamdeset posto vremena trosila je na smisljanje zapleta, a ostatak na pisanje. Oni koji su je poznavali pricaju o njenoj neurozi i opsesiji deliktom koja joj je omogucila tako plodnu i sretnu karijeru. Gde god je bila, i u najsretnijim i najtuznijim trenucima, misli su joj uvek vrludale oko zlocina i smisljale nove scenarije za ubistva. To ju je drzalo gotovo do same smrti. Imala je vec 86 godina i bila slaba i bolesljiva kada je jednog poslepodneva pozvala svoju prijateljicu na caj. Ova joj je u razgovoru preporucila novi prasak za ciscenje vestacke vilice. Agatha je odmah zapisala ime proizvoda i kraj toga opasku: Bilo bi moguce organizovati savrseno ubistvo koristeci kao oruzje prasak pomesan s arsenom…

a_26U svojoj „Autobiografiji“ u 75. godini ona pise i tome zbog cega ce najvise zaliti kada je pritisnu godine… „…Do tada, dok jos udobno cekam u predvorju Smrti, do tada cu se zabavljati. Iako sa svakom godinom koja prolazi nesto mora biti izbaceno s popisa zadovoljstava. Duge setnje su otpale i, na zalost, kupanje u moru; odresci od buta i jabuke i sirove kupine (problemi sa zubima) i citanje sitnih slova. Ali mnogo je toga ostalo. Opere i koncerti, i citanje, i veliki uzitak kad utonem u krevet i podjem spavati, i snovi svih vrsta, i mladi ljudi koji me cesto posjecuju i iznenadjujuce su ljubazni. Gotovo najbolje od svega – sjediti na suncu – blago dremovno… I onda ponovno – sjecanje. „Sjecam se, sjecam se, kuce u kojoj sam se rodila… Uvijek se tome vracam u mislima. Ashfield…“

a_33Nekoliko godina pre no sto ce zavrsiti pisanje svoje „Autobiografije“ Agata ce otici da jos jednom obidje mesto gde je nekada bila njena rodna kuca. Godinama pre toga ona ga je sanjala, iz noci u noc: „…Kad sanjam, jedva da ikada sanjam o Greenwayu ili Winterbrooku. Uvijek je to Ashfield, stara obiteljska postojbina gdje ste prvi put osjetili zivot, cak iako su ljudi u snu ljudi danasnjice. Kako dobro poznajem svaku sitnicu tamo: izlizanu crvenu zavjesu koja je vodila u kuhinju, mjedeni suncokret na ogradi kamina u predsoblju, turski prostirac na stubama, veliku otrcanu ucionicu s tamnoplavim i zlatnim ispupcenim tapetama. Otisla sam pogledati – ne Ashfield, nego mjesto gdje je bio Ashfield, pred godinu ili dvije. Znala sam da cu morati ici prije ili kasnije. Cak ako mi to donese bol, morala sam ici…“

a_43Agata je nekoliko godina pre toga, kada je saznala da ce se njena nekadasnja kuca rusiti da bi se podigao novi blok stambenih zgrada posetila svog advokata u zelji da je ponovo kupi da bi je poklonila nekom starackom domu. Ali nista se vise nije moglo uraditi. Sve velike vile u okolini su bile otkupljene da bi se srusile i sagradilo novo naselje. O toj poslednjoj poseti mestu gde se rodila ona pise: „Trebalo mi je godinu i pol dana da prikupim hrabrosti i povezem se Barton Roudom. Nije bilo nicega sto bi moglo makar probuditi sjecanje. Bile su to najprostije, najtraljavije kucice koje sam ikada vidjela. Nije ostalo nijedno veliko stablo. Nestala su stabla jasena u sumi, ostaci velike bukve, wellingtonija, borovi, brijestovi koji su ogradjivali kuhinjski vrt, tamna bozikovina – nisam cak mogla odrediti u sebi gdje je stajala kuca. I tada sam ugledala jedino uporiste – prkosne ostatke onoga sto je nekada bio cileanski bor, kako se bore za opstanak u pretrpanu straznjem dvoristu. Nigdje nije bilo ni komadica vrta. Sve je bio asfalt. Nije se zelenjela niti jedna travka. Rekla sam mu: „Hrabri cileanski boru“ i okrenula se…“

a_122„…Ali, manje sam marila nakon sto sam vidjela sto se dogodilo. Ashfield je jednom postojao, ali njegovo je vrijeme proslo. A kako sve sto jest postojalo i dalje postoji u vjecnosti, Ashfield je jos Ashfield. Razmisljanje o njemu ne zadaje mi vise bol. Mozda ce jednoga dana neko dijete, sisuci plasticnu igracku i udarajuci o kantu za smece, ugledati jedno drugo dijete s blijedozutim uvojcima i ozbiljnim licem. Ozbiljno ce dijete stajati u vilinskom kolu zelene trave kraj cileanskog bora i drzati obruc. Zurit ce u plasticnu raketu koju sise prvo dijete, a ono ce zuriti u obruc. Ona ne zna sto je obruc. I nece znati da je vidjela duha… Zbogom dragi Ashfielde…“

a_12Nekoliko meseci pre nego sto ce umreti Agatha Christie, objavljen je poslednji roman u kome je glavnu rec, kao i u vecini njenih romana vodio Hercule Poirot. Bice to roman „Zavesa“ napisan jos tokom Drugog svetskog rata… Agatha ga je u ovom romanu „poslala“ nazad u mesto njegovog prvog slucaja, „Styles Court“ da se odmori, sada vec vidno narusenog zdravlja, reumaticnog i prilicno nepokretnog. Tamo resava svoj poslednji slucaj na svoj precizan nacin. Hercule Poirot je umro u Styles Courtu u Essexu u Engleskoj u jesen 1975. godine. Umro je samo nekoliko meseci pre zene koja ga je stvorila, ali je i dalje medju nama, u brojnim knjigama, filmovima i televizijskim serijama. Bio je jedini knjizevni lik, ikada stvoren, cija je vest o smrti punila stranice najcuvenijih dnevnih novina tada. Objavljena je cak i na naslovnim stranama „Daily Telegrapha“ i „New York Timesa“.

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-21/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-23/“ ]sledeća strana >>[/button]

(Pogledano 1 puta, 1 pregleda danas)

Ostavite komentar