Kada su se Frederick Miler i Clara Boehmer vencali, njega su poslovni problemi nagnali da se vrati u Ameriku dok je ona ostala da nadje neku kucu u kojoj ce ziveti. Neposredno pre rodjenja svog prvog deteta, Agatine sestre Madge, Klara je pronala „Ashfield“ koji ju je fascinirao i koji ce, kako ce pokazati vreme, biti mesto za koje ce i Agata Kristi ostati vezana do svoje smrti, iako ce on mnogo godina ranije biti skoro sasvim unisten… „Uistinu vjerujem da je postojao blagoslov nad nasom kucom. Bila je to sasvim obicna vila, ne u pomodnom dijelu Torquaya… Ime kuce bilo je „Ashfield“ i ona je ostala moj dom, gotovo cijeloga zivota…“ Kada se Klara udala za Frederika Milera – „Svijet je vidjela mnogo sjajnije obojen nego sto je bio, ljude boljima ili gorima nego sto su bili. Mozda stoga sto je u godinama svoga detinjstva bila mirna, uzdrzljiva, s osjecajima koje je cuvala duboko ispod povrsine, bila je sklona tome da svijet vidi u obliku drame koja se, ponekad, priblizavala melodrami. Njezina je stvaralacka masta bila tako snazna da stvari nikada nije mogla vidjeti kao jednolicne ili obicne…“ Agatin deda, otac Frederika Milera u Americi je stvorio veliko bogatstvo, ali je Agatin otac uglavnom zahvaljujuci svojoj dobrodusnoj prirodi i poverenju u ljude izgubio gotovo sav novac koji je nasledio, dok je njen brat Monti vrlo brzo zbog svog vetropirastog karaktera unistio i ono malo novca sto je ostalo u porodici… Kao sasvim mala Agatha se najradije igrala sama i jako slabo pamti sestru Madge i brata Montyja jer su oni bili desetak godina stariji od nje i vec kao mali bili poslati na skolovanje sto se tada smatralo jako naprednim i njihovi roditelji su po tome bili poznati, jer su deca tada uglavnom imala guvernante ili kucne ucitelje. Medjutim, njena majka Klara je uskoro pocela da eksperimentise sa crkvom i raznim pravcima vere i iznenada je zabranila da mala Agata uci skolu, cak i da nauci da pise pre svoje osme godine… „Caroban, siguran, a ipak uzbudljiv svijet detinjstva. Mozda mi je najzanimljiviji bio vrt. Znacit ce mi sve vise i vise, godinu za godinom…“
On je u njenom secanju imao nekoliko delova – prvi – kuhinjski vrt koji joj nije bio bas zanimljiv, zatim veliki pravi vrt po kome je jurcala po celi dan terajuci obruc, izmisljajuci razne price i igrajuci se sama sa sobom. „…Stvorila sam svoj vlastiti svijet i svoje drugove u igri. Mislim da je to zaista bilo dobro. Nikada, citavoga svojeg zivota, nisam patila od dosade zato sto nemam sto raditi… Imati vrijeme na raspolaganju predstavlja moru, a ne zadovoljstvo… Postojao je i treci vrt – u stvari suma oko imanja koja je za nju imala sve potrebne cari „…Tajanstvenost, stravu, tajnu radost, nedokucivost i daljinu…“ Kada bi se zasitila igre u vrtu, odlazila bi u sobu da se igra pored dadilje ali se nikada nije igrala sa njom iako ju je obozavala. Ona joj je dosta i citala a Agata je posle trazila knjigu da razgleda stranice. Tako su slova za nju pocela da dobijaju oblik. Trazila je od dadilje da joj cita natpise iznad trgovina kada bi isle do grada i desilo se: „…Rezultat je bio da sam se jednog dana zatekla kako sasvim uspjesno citam knjigu naglas pred dadiljom. – Bojim se gospodjo – rekla je dadilja majci slijedeceg dana ispricavajuci se – da gospodjica Agatha zna citati…“ Svet knjiga za nju je od tada bio otvoren. Od tada je uvek trazila knjige kao poklon za praznike i rodjendane. Ubrzo je pocela i da pise ali joj to vec nije bilo uzivanje. Mrzela je pravopis ali je zato uzivala u brojevima i u aritmetici…
Kada je bila mala, Agatha je strasno zelela da postane „Lady Agatha“… No dadilja joj je objasnila da to nikada ne moze postati jer se ta titula stice rodjenjem i da bi udajom za nekog vojuvodu mogla postati samo vojvotkinja i to zbog titule njenog muza ali da to nije nesto sa cime se rodila. To objasnjenje je bilo, kako ona kaze, jedno od najvecih razocarenja sa kojima se susrela u zivotu… „…Bio je to moj prvi sraz sa neizbjeznim. Postoje zelje koje se ne mogu ostvariti. Vazno je i vrlo korisno, da se to shvati rano u zivotu. Neke stvari covjek jednostavno ne moze imati – prirodno kovrdzavu kosu, crne oci i titulu Lady Agatha…“ U porodici Milerovih njena sestra je bila ta koju su smatrali pametnicom i posle osnovnog obrazovanja poslali su je u Pariz na zavrsetak skolovanja. Brat, Monti koji je bio godinu dana mladji od Medz imao je jako puno sarma i jako je voleo knjizevnost ali je bio, kako Agata sama kaze „intelektualno trom“ i vise bio naklonjen prakticnim stvarima. On je bio prilicno razmazen ali i tako duhovit i sarmantan kao osoba u svom ponasanju i u svim „glupostima“ koje je pravio da niste mogli da se ljutite ozbiljno na njega i da ga ne volite, kako je Agata uobicajavala da govori o njemu. On je stalno gresio i stvarao probleme, ali je sa takvom iskrenoscu priznavao svoje greske da na njega niko nije mogao ozbiljno da se ljuti, jer je uvek sve oko sebe uspevao da ubedi da ce se promeniti… Bio je jako nestalan pa kada je izbio Burski rat on se prijavio u dobrovoljce i tokom celog zivota ce ga pratiti vojnicki poziv. Agatu su uvek smatrali „onom koja je spora“ Jako joj je bilo tesko spajati reci da bi izrazila ono sto zeli ili oseca „…Nije me to zabrinjavalo ili zalostilo. Pokorila sam se tome da uvijek budem »spora«. Tek kad sam presla dvadesetu, shvatila sam da su nasa kucna mjerila bila vrlo visoka i da sam zapravo bila brza ili brza od prosjeka. A zatvorena cu uvijek biti. To je vjerovatno jedan od razloga koji su me ucinili piscem…“ Agata nije volela da ide na cajanke ili primanja i retko da je sta, kako kaze, pamtila sa tih primanja. „…Ljudi koje sam zamisljala bili su mi uvijek stvarniji od onih od krvi i mesa, koje sam susretala…“ Kada se Agatina sestra Medz vratila sa skolovanja u Parizu imala je obicaj da Agati prica price jer je za to imala veliki dar. Te price su obicno bile zastrasujuce i Agata je tada prvi put bila suocena sa pricama koje su je plasile, ali taj strah joj se pomalo svidjao. U svojoj „Autobiografiji“, ona to ovako tumaci: „Zasto sam voljela da me zastrasuje? Koja je instiktivna potreba zadovoljena stravom? Je li to zbog toga sto se covjek buni protiv zivota koji je suvise siguran? Je li odredjena mjera opasnosti u zivotu potreba ljudskih bica? Treba li covjek instiktivno nesto sa cime bi se borio i sto bi savladao da bi se dokazao sam pred sobom…? Ako izbacite vuka iz Crvenkape nijedno dete vise nece uzivati u njoj. Kao i s vecinom stvari u zivotu, covjek zeli biti malo zastrasen, ali ne previse.“ Agata u svojoj „Autobiografiji“ detaljno opisuje da je tih godina pre nego je navrsila osmu godinu napisala svoju prvu pricu koja je bila vrlo kratka jer su njoj i dalje pisanje i pravopis zadavali velike probleme. Prica je vise bila nalik na melodramu i glavni likovi su bile dobra Lady Madge i okrutna Lady Agatha a zaplet je bio oko nasledstva dvorca. Bila je to prva prica koju je Agata napisala a koju su dve sestre odglumile za svoju porodicu i najblize prijatelje sto ce im kasnije u godinama koje slede postati praksa. Agata se tih godina igrala dosta i sa lutkama i njihovim kucama… „…Sada mogu vidjeti sasvim jasno, da sam se uvijek od tada nastavila igrati kucama. Pregledala sam bezbrojne kuce, kupovala ih, mijenjala za druge kuce, opremala namjestajem, dekorirala, pregradjivala…“
Tih godina su Milerovi zapali i u prve ozbiljne finansijske teskoce i jedini nacin da isplivaju iz problema bio je da iznajme svoju bogato opremljenu kucu sa imanjem i poslugom i odu da zive neko vreme u inostranstvu, u nekom malom hotelu, sto je tada bilo jako jeftino. Tako su se Agata i Medz sa roditeljima obrele prvo na jugu Francuske gde se Agata prvi put susrela sa francuskom guvernantom koja ju je poducavala francuski i koju ona nije uopste volela. Sretala je i druge mlade ljude i pocela da stice neka poznanstva van uobicajenog kruga lica koje je sretala u Engleskoj. Onda njena majka upoznaje mladu Francuskinju, Mari, koja se Agati jako dopala i resava da je uzme za guvernantu svojoj kceri. U roku od nedelju dana Agata je gotovo sasvim tecno govorila francuski. Napustivsi jug Francuske, obreli su se u Parizu. Znamenitosti Pariza su je ostavile hladnom ali joj se francuska pokrajina Bretagna jako dopala. Ziveli su dugo u toj pokrajini, Dinardu, gde je Agatha zavolela plivanje i prvi put osetila sklonost prema pozoristu. Njena guvernanta Mari i ona spremale su brojne pozorisne predstave za ukucane. Veliki uticaj u Dinardu na mladu Agatu imala je zena ocevog prijatelja koje su tamo slucajno sreli, Lilian Piri koja je za nju bila uzor i svakim danom Agata joj se sve vise i vise divila. Razgovarala je satima sa njom. Kako Agata kaze: „…Najvise me je privlacio njezin divan glas. Takav se glas rijetko nalazi. Uvijek sam bila osetljiva na glasove. Ruzan me glas odbija, a ruzno lice ne.“. Ubrzo su se vratili kuci. „Bilo je ugodno vratiti se kuci i naci sve kao i obicno. Zbila se samo jedna promjena, a ta je bila najbolja. Sada sam imala svoju odanu Marie.“ Nedugo po povratku kuci, kada je imala jedanaest godina, umro joj je otac od posledica upale pluca. I dok je sama Agata bila jos uvek dete i naravno shvatala na njen detinji nacin da se dogodilo, kako ona kaze, „nesto strasno“ o cemu nikada nije zamisljala da bi se moglo dogoditi, njena majka je to jako tesko podnela i jako su joj puno pomogli prijatelji da se prene iz tuge i depresije koja ju je bila obuzela. Agata o tim danima pise: „Zivot se potpuno promijenio nakon oceve smrti. Izasla sam iz svojega djecjeg svijeta, svijeta sigurnosti i bezbriznosti, da bih usla u zamke svijeta realnosti. Mislim da nema sumnje kako od glave obitelji potjece stabilnost doma…“ Godinu dana iza oceve smrti, udaje se njena sestra Madge. Njen muz James Watts postace, kako godine budu prolazile, jedan od Agatinih najblizih i najiskrenijih prijatelja. Ocevom smrcu, medjutim, za porodicu Miler nastupili su dani finansijske krize jer su prihodi bili mali a odrzavanje Ashfielda jako skupo. Jedino razumno resenje bilo je prodati Ashfield i kupiti manju kucu, ali su se Agata i njena sestra i brat pobunili, a i zet James je obecao pomoci u odrzavanju. Tako je Ahfield i dalje ostao njihov dom. O njemu Agata kaze:„Iako je zadrzati Ashfield bilo mozda neraborito, dao mi je nesto sto cijenim, a to je bogatstvo sjecanja. Zadao mi je takodjer mnogo briga, neprilika, troskova i poteskoca – ali sigurno, za sve sto volite morate platiti neku cijenu…“
