Biografija i fotografije 5

Njeno skolovanje u devojackoj skoli prekinuto je posle godinu dana majcinom iznenadnom idejom da bi Agata trebala da nastavi svoje obrazovanje u Parizu, odlucivsi da to bude isti pansion u kome je nekada bila i njena sestra Medz. Ponovo su njih dve spakovale kofere, povoljno iznajmile svoju kucu u Torquayu i uskoro se obrele u Parizu. Agata je uspela cela dva meseca da izdrzi u tom pansionu gde je kako ona kaze bila „fenomen zbog svog neuspeha“. Francuski jezik je naucila jos davno ali sasvim po sluhu i potpuno neknjizevno tako da je tek u tom predmetu iz gramatike i pravopisa bila najgora u celom pansionu. Pa cak i casovi klavira koje je nakada jako volela za nju su sad bili pravo mucenje. Vredno je vezbala ali je i bivala sve nervoznija kako bi se priblizavali dani javnih izvodjenja. Jednom se prilikom cak i ozbiljno razbolela samo da bi izbegla javni nastup… Iz matematike je jednom na ispitu bila poslednja iako je do tada uvek bila najbolja u svojoj grupi… O tome Agata razmilja ovako: „Ima ljudi koji mogu proci na ispitima, cesto vrlo visoko, nakon sto su bili skoro najgori u razredu; ima ljudi koji mogu djelovati u javnosti mnogo bolje nego u privatnom zivotu; i napokon, ima ljudi koji su sasvim suprotni. Ja sam jedna od tih posljednjih. Ocito je da sam izabrala ispravno zanimanje. Najblazenija stvar u zanimanju pisca jest da to obavljate skrovito i kad vi to hocete. Moze vas to zabrinjavati, dosadjivati vam, izazivati glavobolju; mozete gotovo poludjeti kad pokusavate stvoriti zaplet na nacin kako se to mora i vi znate da se to moze; ali – ne morate ustati i praviti od sebe budalu za javnost…“ Ubrzo je promenila pansion i na novom mestu se mnogo bolje osecala i vise napredovala, ali je i dalje imala problema sa javnim nastupima. U Parizu su proveli skoro dve godine i pri tome, kako ona kaze, iako je upoznala mnogo sarmantnih Francuza nije se zaljubila ni u jednog vec joj se dopadao recepcijski sluzbenik u hotelu. Medjutim, ona nije uspevala da ga uspesno smesti u svoja mastanja pa je od njega „odustala“… Ubrzo je upoznala Rudyja, sina gospodjice Dryden u cijoj je skoli bila. On je potpuno promenio njen stav prema mastanjima, romanticnim herojima i junacima njenih prica… On je bio stvaran i bio je zgodan. Kaze da se nije u njega zaljubila samo zbog toga jer se nisu dovoljno cesto sretali. Vise se nije osecala spremnom za nesebicnu ljubav i od tada je pocela da razmislja o mladim muskarcima samo kao o mladim muskarcima – uzbudljivim stvorenjima medju kojima ce pronaci i „gospodina Pravog“. Agata ubrzo shvata, i kako sama kaze, bila je sretna sto je to shvatila dovoljno rano, da nikada nece prevladati strah od pozornice i javnog nastupa, i potpuno odustaje od karijere pijaniste.

Agatha priliom svoje prve posete Egiptu kada je imala 16. godina

Po napustanju skole u Parizu i povratku kuci u Englesku suocena sa majcinom bolescu koja se sve vise pogorsavala, njih dve po savetu lekara krecu u toplije krajeve, u Egipat. Bio je to prvi Agatin susret sa Orijentom kome ce kasnije posvetiti veliki deo svog zivota. Bile su to i godine, kada bi mlade devojke trebale uci u „drustveni zivot“ sto se obicno cinilo prigodnim zabavama organizovanim u Londonu. Medjutim, oni nisu imali novaca za to, pa je njena majka smislila da obzirom da putuju u Egipat, Agatin ulazak u svet odraslih bude u Kairu, sto je bilo takodje u modi tih godina a ipak ne toliko skupo. Tri meseca su proveli u Kairu i Agata je tom prilikom svake nedelje isla na poneku plesnu priredbu koja bi se odrzavala u velikim hotelima gde je preko zime bilo dosta ljudi iz visih slojeva drustva, mahom Engleza. „U pocetku sam bila plaha, i ostala sam plaha u mnogim aspektima, ali strastveno sam voljela plesati i dobro sam plesala. Takodjer su mi se svidjali mladici, a uskoro sam otkrila da se i ja njima svidjam, pa je sve bilo u redu. Bilo mi je tocno sedamnaest godina – Kairo kao Kairo mi nije znacio nista – devojke izmedju osamnaeste i dvadeset jedne godine rijetko razmisljaju o bilo cemu osim o mladicima, sto je uostalom vrlo ispravno!“ S mukom je odbijala majcine predloge da obidju znamenitosti grada jer nije htela da „gubi vreme“ na to. Zanimale su je samo haljine, zabave i koketiranje sa mladicima. Medjutim, „nije stigla“ da se u bilo koga zaljubi jer je imala previse toga da obavi. Bilo je toliko mladog sveta a i onog starijeg da se ona zalila kako ne moze sve da postigne. Imala je nekoliko vecernjih haljina koje su sve bile jako lepe. Medjutim, ona je potajno, kao i sve druge devojke tada prizeljkivala crnu vecernju haljinu kako bi izgledala starija. Medjutim, i sve majke su bile neumoljive u svom stavu da je to neprikladno za njihove godine. Kairo ce zavoleti tek dvadeset godina kasnije kada za to dodje pravo vreme. „Cuda starog doba bila su posljednje sto sam zeljela vidjeti i vrlo mi je drago sto me majka nije odvela. Luxor, Karnak, ljepote Egipta divno ce na me utjecati tek dvadesetak godina kasnije. A da sam to vidjela okom koje ne zna cijeniti, bilo bi za me upropasteno… Nema vece pogreske nego kad se gledaju ili slusaju stvari u krivo vrijeme…“ Po njenom shvatanju Sekspira trebate videti prvo na pozornici dok ste sasvim mladi, a citati ga tek mnogo godina kasnije kada ste sposobni da spoznate lepotu poezije. Tromesecni boravak u Egiptu Agatu je resio stidljivosti i nespretnosti u ophodjenju s ljudima. „Upoznala sam prilicno dobro najmanje dvadeset ili trideset mladica. Isla sam, pretpostavljam, na pedeset do sezdeset plesova; ali bila sam suvise mlada i previse sam se dobro zabavljala a da bih se u bilo koga zaljubila; to je bila sreca. Dobacivala sam ceznutljive poglede pregrsti preplanulih sredovjecnih pukovnika, ali vecina od njih je vec pripadala privlacnim udatim zenama i nisu ih zanimale mlade i dosadne djevojke…“ Agatu je tada saletao i jedan dosadni austrijski grof koga je jako tesko uspevala da izbegne ali i izvesni kapetan Hibord koji je imao tu nesrecu da od njene majke zatrazi njenu ruku. Ova ga je odbila recima da je njena cerka jos uvek jako mlada i da ne bi trebao da razgovara sa njom o tome jer i ona sigurno nije zaljubljena u njega. Bez obzira sto je ovo bilo tacno, Agata je bila jako ljuta na svoju majku sto joj je uskratila priliku da sama saslusa svoju prvu bracnu ponudu… Tih godina zavidela je svojoj prijateljici Evelyn koja je bila presla preko mnogih tadasnjih pravila pristojnog ponasanja i drustvenih pravila udavsi se protiv volje svoje porodice i to tako sto se iskrala iz kuce da bi se udala. Njih dvoje su se odista jako voleli dubokom strasnom ljubavlju zbog koje je Evelyn dosta propatila u zivotu, ali svejedno Agata joj je i dalje zavidela. „Osjecati za jednog covjeka strast koja traje cijeli zivot zaista je privilegija, bez obzira kolika je cijena da biste to izdrzali…“

Boravak u Kairu, koketiranje sa muskarcima, njena oslobodjena priroda… sve to ju je promenilo u smislu da je pozelela i da zabelezi na papiru ta svoja secanja na neki nacin, da malo polemise sama sa sobom o odnosima medju polovima koji su je opsedali. U zimu 1907. godine, oporavljajuci se od gripa koji ju je vezao za dugacak boravak u kuci, u pokusaju da razbije dosadu, posto joj je druga zabava bila nedostupna, na nagovor majke pocela je da pise price… Tada nastaju njene prve kratke price, koje su objavljene desetak godina kasnije u nekim casopisima, a kasnije i u zbirkama „The Harlequin Tea Set And Other Stories“, „The Hound of Death“, „The golden ball and other stories“ i „While the light lasts and other stories“. Od poznatijih pomenucemo price: „Zov krila“ i „Usamljeni Bog“… Ohrabrivsi se, resila je da se oproba i u pisanju romana. Radnja se trebala odvijati u Kairu, trebao je biti romantican, a dobio je naziv „Sneg iznad pustinje“. Ona ga je napisala i zamolila njihovog komsiju, Edena Philpottsa, knjizevnika koji je tada bio na vrhuncu slave da ga procita i da svoje misljenje o njemu. On je nije olako shvatio i dao joj je i dobru kritiku i nekoliko saveta kojih se pridrzavala do kraja svog knjizevnickog opusa a dobila je i preporuku za jednog izdavaca. No, on joj je posle nekoliko meseci vratio rukopis, odbivsi da izda njen prvi roman. „Po prirodi nisam nikada bila ambiciozna osoba te sam se odrekla daljnje borbe. Napisala sam nekoliko pjesama i nasla zadovoljstvo u njima, a mislim da sam napisala i jednu ili dvije novele. Poslala sam ih casopisima iako sam ocekivala da ce se vratiti; obicno su se i vracale…“ Pisanje prica u to doba postalo joj je nesto obicno i svakodnevno, kao sto bi druge devojke vezle jastucnice, slikale ili se bavile drugim kreativnim stvarima. Ona je na svoje pisanje tada gledala kao na nesto sto joj daje samopouzdanje. „Zapocnete nesto, zagrijani nekom idejom, puni nade, zaista puni pouzdanja (sto su gotovo jedini trenuci u mojem zivotu kad sam imala pouzdanja). Ako ste dolicno skromni, necete uopce nikada pisati; zato mora postojati jedan divan trenutak kad pomislite na nesto, kad znate kako cete to napisati, pa jurite po olovku i puni zanosa zapocinjete pisati u biljeznicu. Zatim zapadate u poteskoce, ne vidite izlaz i napokon vam uspijeva da manje-vise zavrsite ono sto ste u pocetku zeljeli zavrsiti iako ste sve vrijeme gubili pouzdanje. Kad zavrsite, vidite da je to potpuno bezvrijedno. Koji mjesec kasnije pitate se ne bi li to, mozda ipak, moglo biti dobro.“

1910. godine, kako kaze dva puta je jedva izbegla udaju, rekavsi da je to bila prava sreca jer bi oba slucaja bila katastrofa. Bila su to dva mladica koji su bili susta suprotnost jedan drugom. Charles je imao tada 35. godina. Bio je to zgodan, mladi major koji joj se vatreno udvarao i uz koga je ona upoznala ona prava duboka osecanja koja su je prilicno uznemirila i uplasila. Pisao joj je najdivnija ljubavna pisma i bio beskrajno romantican, ali osim o njihovim osecanjima oni nisu imali o cemu drugom da razgovaraju jer nisu imali niti jedno zajednicko interesovanje. Agatina majka je predlozila da se ne vidjaju nekoliko meseci i vide kako ce vreme i odvojenost uticati na njihova osecanja. U medjuvremenu Agata ponovo srece Wilfreda, mladog mornarickog oficira koga je upoznala ranije kao sina ocevih prijatelja i medju njima se razvija nezno prijateljstvo koje je preraslo u ljubav, mada ona nije primecivala da se prema njemu zapravo odnosila vise kao sestra nego kao zena. Sve je govorilo u prilog toj vezi tim pre sto je pred njim bila i lepa i sigurna buducnost. Agata je bila vrlo prilagodljiva i obzirna osoba ali ju je pocelo zamarati da „voli“ iste stvari koje voli i on i da „razume“ stvari koje ne razume – jer zapravo nije ni bila zaista zaljubljena u njega. O ovome Agata pise: „Jos uvijek osjecam da sam bila nezahvalni monstrum zato sto se nisam udala za njega… Drzim da u ljudskoj naravi postoji strasna musica koja se uvijek nastoji oduprijeti svemu sto je previse dobro ili previse savrseno. Ja to zadugo ne bih priznala, ali izgledi da cu se udati za Wilfreda izazvali su u meni osjecaj potistenosti i dosade. Voljela sam ga, bila bih sretna da zivim u istoj kuci s njime, ali nekako u tome nije bilo nikakva uzbudjenja…“ Wilfred je iznenada morao da otputuje poslom u Juznu Afriku. Agata pred majkom nije skrivala svoje odusevljenje zbog toga. I tu je vreme ucinilo svoje. Kada se vratio u Englesku dobio je njeno pismo u kome mu vrlo obzirno objasnjava razloge zbog kojih zeli da prekine vezu sa njim. Wilfred je definitivno otisao iz njenog zivota a usao je Reggie Lucy, artiljerijski major koji joj je bio ugodno drustvo. Kako ona kaze: „Kad sam bila s Reggijem nikada se nisam osjecala sporom ili glupom, niti mi je ponestajalo tema za razgovor…“ Prakticno je prihvatila njegovu ponudu za brak pre nego je i izgovorio, ali ovoga puta on je njoj nudio vreme za razmisljanje. Ona je bila uporna. Tako su se verili i on je otisao u inostranstvo na sluzbu. Vencanje se trebalo obaviti po njegovom povratku. U medjuvremenu Agata mu je pisala pisma, ali je nastavila pisati i svoje male price. Sa sestrom, te godine, vise se okrece citanju i komentarisanju tada narocito popularnih detektivskih prica. Pored Sherlocka Holmesa, bilo je tu i sijaset drugih prica i tako dolazi na ideju da i ona proba da napise svoju detektivsku pricu. Njena sestra kladila se sa njom da nece uspeti u tome da napise dobru pricu. Agata o tome kaze: „Na tome je stvar ostala. Nije to nikada bila prava oklada; nismo utvrdile uvjete – ali rijeci su izrecene. Od tog trenutka zanosila me odluka da napisem detektivski roman. Dalje od toga nije se islo. Nisam ga tada zapocela pisati, niti zamisljati; posijano je samo sjeme. U dubini moje svijesti, gdje su price i knjige koje cu napisati zauzimale svoje mjesto mnogo prije no sto je proklijalo sjeme, zasadjena je ideja: jednoga cu dana napisati detektivski roman…“

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-4/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-6/“ ]sledeća strana >>[/button]

(Pogledano 1 puta, 1 pregleda danas)