Biografija i fotografije 7

Agatha i Archibald Christie 1919. godine
Agatha i Archibald Christie 1919. godine

Posle dve godine odvojenosti, Archie se konacno vratio i postavljen je na duznost u Ministarstvu vazduhoplovstva u Londonu. Otisli su zajedno u London i iznajmili stan. Zivot u stanu posle prostranog „Ashfielda“ za Agatu je u pocetku bio pravo mucenje. Posle gotovo cetiri godine braka, tek sada je zapocinjao njen stvarni bracni zivot i ona se susrela prvi put sa svime sto on zaista nosi sa sobom. Bile su to prve posleratne godine i bilo je tesko nabaviti kvalitetne namirnice pa joj je to za pocetak bila glavna preokupacija, kao i kuvanje… Zatim je da bi ispunila sate Archijeve odsutnosti upisala kurs stenografije i knjigovodstva. Ubrzo je otkrila da je u drugom stanju. Imala je strasne mucnine i to ne samo jutarnje vec celodnevne. Krupna, dobrodusna gospodja Woods koja je zivela u prizemlju zgrade u kojoj su stanovali Agataha i Archie i koja joj je najvise pomogla tih prvih godina u Londonu rekla joj je: „Ah, znate, draga, ja bih rekla da cete dobiti djevojcicu. Mucnina znaci djevojcice. S djecacima se osjeca vrtoglavica i nesvjestica. Bolje je imati mucninu…“ Agatha, naravno nije mislila da je to bolje i radije bi padala u nesvest jer se Archie, koji je inace mrzeo svaku vrstu bolesti i nemoci i gledao da bude sto dalje od toga, toliko trudio oko nje i bio ljubazan iznad svakog njenog ocekivanja ispunjavajuci joj i najmanje zelje… Porodila se u svojoj kuci u „Ashfieldu“ 1919. godine. Zaista je rodila devojcicu koju su nazvali Rosalind. Ostala je sa majkom u kuci jos neko vreme a zatim je ostavila bebu sa medicinskom sestrom i majkom u „Ashfieldu“ a ona se vratila u London ne bi li pronasla neki prikladniji stan, dadilju i sluzavku koje ce joj sada biti neophodne. „Gledajuci unatrag, cini mi se cudnim sto smo namjeravali drzati i dadilju i sluzavku, ali u ono vrijeme to se smatralo osnovnim u zivotu; bilo je to posljednje cega bismo se pomisljali lisiti. No, nikada nam ne bi palo na pamet da se odamo takvoj ekstravaganciji kakva je, na primjer automobil. Ponekad, u posljednjim danima trudnoce, kad sam u redovima cekala autobuse i kad su me gurali u stranu zbog mog otezanog kretanja – muskarci u tom razdoblju nisu bili posebno galantni – pomisljala bih dok su automobili prolazili pored mene: „Kako bi bilo divno kad bih i ja jednoga dana mogla imati automobil.“ Iz „Ashfielda“ je povela svoju vernu Lucy kao sluzavku, nasla lep, suncan i prostran stan sa cetiri spavace i dve dnevne sobe, a uspela je da pronadje i odgovarajucu dadilju za Rosalind, tako da je sredovecna Jessie Swannell sledece dve godine provela sa njima obozavajuci njihovu devojcicu. Archie je u medjuvremenu napustio posao u vojsci i zaposlio se u Cityju odlucivsi da je vreme da pocne da zaradjuje veliki novac. „Nismo isli mnogo na zabave jer ih zaista nismo sebi mogli pruziti. Bili smo sasvim obican mladi bracni par, ali bili smo sretni. Cinilo se da nam predstoji dobar zivot… Udala sam se covjeka kojeg sam voljela, imali smo dijete, imali smo gdje ziveti i koliko sam ja vidjela, nije bilo razloga da ne bismo zauvijek sretno zivjeli…“ A onda ju je nazvao izdavac John Lane iz „Bodley Heada“ i dve godine nakon sto je poslala rukopis, obavestio ju je da su spremni izdati njen roman „Tajanstvena afera u Stylesu“ ako napravi neke manje izmene. Do tada je vec i zaboravila na rukopis. Preuzela ga je, ispravila i odnela izdavacu. Pri tome su zakljucili ugovor koji je od nje zahtevao jos pet romana. O tim danima punim uzbudjenja ona kaze: „I tako sam zapocela svoju dugu karijeru; u ono vrijeme nisam naslucivala da ce to biti duga karijera. Usprkos klauzuli o sljedecih pet romana, za me je to bio jedan, osamljen eksperiment. Bila sam potaknuta da napisem detektivski roman; napisala sam ga, prihvacen je i pojavit ce se u tisku. Tu je, koliko se mene ticalo, stvar bila zavrsena. Sigurno u tom trenutku nisam namjeravala pisati nove knjige. Da su me pitali, mislim da bih rekla kako cu vjerojatno od vremena do vremena pisati price. Bila sam potpuni amater – nisam imala niceg profesionalnog. Pisanje mi je bilo zabava…“ Njen prvi roman „Tajanstvena afera u Stylesu“ konacno je objavljen cetiri godine nakog sto ga je zavrsila i poslala prvom izdavacu. Bilo je to 1920. godine. Njena karijera pisca je tek zapocela i trajace 55 godina. Poslednji roman napisace 1973. godine u 83. godini zivota, mada ce i sledecih nekoliko godina biti objavljivani neki njeni romani napisani ranije. I dalje je pomalo pisala pesme, i te 1919. godine, neke od njih su objavljivane u raznim casopisima.

Agathina "teta-bakica" (tetka Agathine majke koja ju je odgajila)
Agathina „teta-bakica“
(tetka Agathine majke koja ju je odgajila)

Nedugo iza Rosalindinog rodjenja umrla je Agathina „teta-bakica“ koju je ona obozavala, i to u devedeset drugoj godini zivota. Deo svojih prihoda za zivota davala je Agathinoj majci za odrzavanje „Ashfielda“. Sada su ponovo bili u novcanim neprilikama i ponovo se pojavilo pitanje rentabilnosti tolike kuce. I dok je Archie predlagao da je proda a Agatha uzasnuto odbijala i svaku pomisao na to, kao jedino resenje pojavilo se da sada i ona sama pokusa pridodati nesto od svojih prihoda ne bi li sacuvala svoj dom, kako ga je zvala. Htela to ili ne, morala je da nastavi da pise… „Tajanstvena afera u Stylesu“ prodata je u gotovo 2000 primeraka sto je za pisca pocetnika bio veliki uspeh a Agata je dobila svoj prvi honorar od 25 funti. Njen roman u nastavcima objavljen je u „The Weekly Timesu“ sto je bilo dobro za njen ugled. O tome ona kaze: „Mozda je bilo tako, ali 25 funti kao ukupna zarada od pisanja jedne knjige nije ohrabrilo moje uverenje da cu zaradjivati mnogo novaca u literarnom zvanju…“ Poredjenja radi – stan u kome su tada ziveli placali su 90 funti godisnje. Archie ju je ubedjivao da krene sa pisanjem jer je izdavac to trazio od nje. Po njegovoj logici on je zaradio na toj knjizi i sugurno ce joj platiti vise za drugu knjigu. Ali Agata nije imala pojma o cemu bi sad pisala. A onda je slucajno dok je sedela u poslasticarnici cula ime koje su dva coveka za susednim stolom pomenula. „…Jane Fish – ime mi se ucinilo vrlo zabavnim. Otisla sam ponijevsi ime u mislima. To bi, pomislila sam, mogao biti dobar pocetak za knjigu…“ Kako je to bilo posleratno vreme i mladi su se mucili da nadju kakav-takav pristojan posao, ona je odlucila da jedan takav par mladih „zaposli“ da resavaju slucaj koji se upravo stvarao u njenoj glavi. Jedino sto su trebali da urade bilo je da pronadju Jane Fish… I eto tako je nastala ideja za njen drugi roman „Tajni protivnici“ i za njen par detektiva Tomyja i Tuppence. O tom romanu ona kaze: „Dosla sam na pomisao da uzmem takav par – djevojku koja je bila u Pomocnoj teritorijatnoj sluzbi ili Dobrovoljackom odredu i mladica koji je bio u pjesadiji. Oboje ce biti ocajni, trazit ce posao i tada ce se sresti – mozda su se vec bili sreli u proslosti? A tada? Tada ce se, mislila sam, umijesati u – da, u spijunazu: to ce biti spijunska knjiga, thriller, a ne detektivska prica. Pomisao mi se svidjela – bila je to promijena nakon detektivskog posla obuhvacena Tajanstvenom aferom u Stylesu. Tako sam pocela pisati, najpre skicirajuci. Bilo je to u cijelosti zabavno i mnogo lakse od pisanja detektivske price…“ Njen izdavac nije bio bas odusevljen i mislio je da se nece dobro prodavati. Medjutim, njen drugi roman je objavljen dve godine iza prvog, 1922. godine i prodavao se dobro. Ponovo je „The Weekly Times“ otkupio prava za obajvljivanje u nastavcima a Agata je dobila dvostruko veci honorar nego prvi put – cak 50 funti, ali i dalje je odbijala pomisao da pisanje prihvati kao zanimanje. Vec sledece godine pocela je rad na njenoj trecoj knjizi „Ubistvo na igralistu za golf“. Bila je zaintrigirana slucajem koji se nedavno dogodio u Francuskoj kada je maskirani lopov upao u kucu ubivsi muza i svezavsi zenu, a za koji se sumnjalo da je i zena bila saucesnik i to tako sto je ona sama ubiila muza i inscenirala ceo slucaj sa ljubavnikom ne bi li zataskali slucaj kod policije. Agata je bila dovoljno zaintrigirana tom pricom i htela je da ga stavi u pozadinu svog romana stvorivsi oko toga zaplet. „Hercule Poirot imao je prilicno uspjeha u „Tajanstvenoj aferi u Stylesu“ pa je predlozeno da ga nastavim koristiti. Jedan od ljudi kojima se svidio Poirot bio je Ingram Bruce, ondasnji urednik „The Sketcha“. Uspostavio je sa mnom vezu i predlozio da napisem za „The Sketch“ seriju prica sa Poirotom. To me doista vrlo uzbudilo. Napokon sam pocela postizati uspeh. Biti u „The Sketchu“ – to je divno! Dao je takodjer izraditi crtez Poirota koji nije bio daleko od toga kako sam ga ja zamisljala, iako je bio nesto elegantniji i aristokratskiji od moje zamisli…“

Agata sa cerkom Rosalind
Agata sa cerkom Rosalind

Agata, te 1923. godine u „The Sketchu“ objavljuje dvanaest, a zatim pravi ugovor za jos dvanaest prica sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi od kojih ce vecinu njen izdavac John Lane iz „Bodley Heada“ vec sledece godine objaviti u kolekciji kratkih prica „Poaro istrazuje“. Bice to njen definitivni uspeh kao pisca i uspeh Herkula Poaroa na koga se citalacka publika vec navikla. „Mojoj je paznji izbjeglo da sam vec bila vezana ne samo uz detektivske price, vec takodjer i uz dva covjeka: Herculea Poirota i njegova Watsona, kapetana Hastingsa. Kapetan Hastings bio mi je zaista drag. Bio je stereotipna kreacija, ali on i Poirot predstavljali su moju ideju o detektivskom timu. Jos sam pisala u tradiciji Sherlocka Holmesa – bili su tu ekscentrican detektiv, pomocni pratilac, detektiv Scotland Yarda tipa Lestradea, inspektor Japp – a sada sam dodala „psa tragaca u ljudskoj spodobi“, inspektora Girauda iz francuske policije koji je prezirao Poirota kao starog i pregazenog vremenom… Sada sam uvidjela kakvu sam strasnu pogresku napravila zapocevsi s tako starim Poirotom – zapravo sam ga trebala napustiti nakon prve tri ili cetiri knjige i zapoceti s nekim mnogo mladjim…“ Pisuci roman „Ubistvo na igralistu za golf“ Agata je resila da kapetanu Hastingsu, kako ona kaze, osigura ljubavnu vezu. Posto je vec morala da ima neku ljubavnu komponentu romana – ona je resila da ovoga puta to bude kapetan Hastings. Pozelela je cak i da ga ozeni. „Istinu da kazem, mislim da me je poceo pomalo zamarati. Mogla sam biti vezana uz Porota, ali nije bilo potrebe da se vezem i uz Hastingsa…“ Obzirom da je njena karijera pocela da ide uzlaznom putanjom i da postaje pisac u pravom smislu reci ona je u dogovoru sa izdavacem htela da nastavi da objavljuje romane pod pseudonimom muskarca. Htela je da pise kao Martin West misleci da ce musko ime kao ime pisca detektivskih prica imati bolju prodaju. No, njen izdavac John Lane je bio protiv toga insistirajuci da zadrzi svoje krsteno ime Agatha. Rekao joj je tada: „Agatha je neobicno ime koje ljudima ostaje u sjecanju…“. Agatha i Archie su imali sada uvecane prihode, poceli su razmisljati o promeni stana. Razmisljali su o najmu ili cak i o kupovini kuce i vikendom igrali golf sa prijateljima. Archi je poceo vise vremena boraviti na golf terenima nego u vlastitom domu. Agata je pisala.

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-6/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-8/“ ]sledeća strana >>[/button]

(Pogledano 5 puta, 1 pregleda danas)