Biografija i fotografije 8

a_131
Bates, Balcher, Archie i Agatha na Trgovinskoj misiji u Banffu

Agati se te iste godine pruzila prilika da krene na pravi put oko sveta. Archie dobija primamljivu ponudu da kao finansijski savetnik krene sa svojim prijateljem Belcherom u Misiju Britanske kraljevine za organizaciju izlozbe Imperija. Trebali su obici sve delove sveta gde je Britanija imala svoje kolonije ne bi li organizovali saradnju. Kako je trebao biti dugo odsutan, Agata resava da krene sa njim. Krenuli su prvo u Afriku, zatim u Australiju, pa na Novi Zeland, Havaje, Kanadu… Archie je rizikovao i napustio posao u Cityju. Postojala je velika sansa da se posle godinu dana putovanja po svetu vrate bez prebijene pare. Mala Rosalind trebala je ostati sa njenom sestrom. Odlucili su da rizikuju. Kako Agata kaze: „To je bila prilika. Ako to ne ucinimo, uvek cemo biti ljuti na sebe. Ako ne mozes preuzeti rizik i uciniti nesto sto zelis kad se ukaze prilika, zivot nije vredan zivljenja… Mi nikada nismo bili ljudi koji igraju na sigurno. Ustrajali smo u tome da se vjencamo usprkos svim protivljenjima, a sada smo odlucili vidjeti svijet, ne vodeci racuna o tome sto ce se dogoditi po nasem povratku…“ Iako je posle dosta godina njen brat Monty bas te godine trebao doci iz Juzne Afrike kuci na par meseci Agata nije mogla da ostane da bi bila sa njim. To je dosta naljutilo njenu sestru Madge. Medjutim, Agata joj je rekla: „Na prvo mesto moram staviti svog muza. On odlazi na to putovanje i ja idem s njime. Zene trebaju ici sa svojim muzevima…“ Njena majka je takodje bila na njenoj strani. „Zenina je duznost da ide sa svojim muzem. Muz je prvi, cak ispred vlastite dece – a brat je daleko iza toga. Zapamti, ako nisi sa svojim muzem, ako ga previse ostavljas, izgubit ces ga. To je posebno istinito za ljude poput Archija. Zena mora biti sa svojim muzem – a ako nije, on tada osjeca da je ima pravo zaboraviti…“

a_132
Archie i Agatha u Honoluluu na surfanju

Tako je Agata krenula sa svojim muzem Arcijem, njegovim prijateljem Belcherom koji je na put poveo i svog sekretara Batesa, na put oko sveta. U svojoj „Autobiografiji“ detaljno je opisala sva mesta i dogadjaje koliko ih je pamtila. Trosili su novac koji su poneli prilicno brzo ali i uzivali u svakom danu koliko su mogli. Oboje su obozavali more i kupanje a ubrzo su otkrili i sve cari surfinga. Iz Honolulula otisli su u Kanadu gde se Archie razboleo pa su ostali duze nego su planirali a zatim su muskarci otisli da obilaze plantaze po Americi dok se Agatha obrela u poseti kod svoje tetke Cassie u New Yorku. Posle skoro godinu dana putovanja vratili su se u Englesku potpuno bez novca. Archie je morao pod hitno da nadje posao a Agatha je pod hitno morala da napise novu knjigu… Tako je nastao roman „Covek u smedjem odelu“ koji je do pred sam izlazak u prodaju trebao da se u stvari zove „Tajna Mill Housea“… Dok su bili na putu, pricajuci im o knjizi za koju radi nacrt, Archijev prijatelj Belcher zarko je zeleo da bude u toj knjizi. Agata je odlucila da mu da ulogu ubice… „…Skicirala sam zaplet te knjige kad sam bila u Juznoj Africi. Odlucila sam da bude vise u duhu trilera nego detektivske price i da obuhvati dosta juznoafrickih prizora. Dok smo bili tamo vladala je neka vrsta revolucionarne krize, pa sam zabiljezila nekoliko korisnih cinjenica. Zacrtala sam svoju junakinju kao vedru, pustolovnu mladu zenu, inace siroce, koja se uputila u potragu za pustolovinama. Pisuci za pokus odlomak ili dva, uvidjela sam kako mi je strasno tesko stvoriti zivu sliku temeljenu na Belcheru. Nisam mogla pisati o njemu objektivno i uciniti ga bilo cime osim obicnom marionetom. Tada sam dobila ideju. Knjiga mora biti napisana u prvom licu. Naizmjenicno ce govoriti junakinja, Ann i nitkov – Belcher…. Dobivsi ime Sir Eustace Pedler i ucinivsi da sam pise svoj rukopis, otkrila sam da lik pocinje ozivljavati. On, naravno nije bio Belcher, ali upotrebljavao je neke Belcherove fraze i pripovijedao neke Belcherove price. Bio je takodjer majstor umjetnosti blefiranja, a kao blefer mogao je lako postati beskrupulozna i zanimljiva licnost. Uskoro sam zaboravila Belchera, te je sam Sir Eustace Pedler vladao mojim perom. To je, mislim, bila jedina zgoda kad sam u knjigu pokusala staviti zivu osobu koju sam dobro poznavala, i ne vjerujem da je to uspjelo. Belcher nije ozivio, ali je zato ozivio netko ko se zvao Sir Eustace Pedler. Odjednom sam otkrila da postaje sasvim zanimljivo pisati tu knjigu…“ Archie je u tom periodu bio jako nesretan i bezvoljan. Bilo mu je tesko sto jos uvek nema posao jer ga tih godina nije bilo nimalo lako naci. Jos u prvim danima braka upozorio je Agatu: „Zapamti, od mene nema koristi ako stvari krenu lose. Ne podnosim dobro bolest, ne volim bolesne ljude i ne mogu podnijeti da su ljudi nesretni ili uznemireni…“

a_85Bodley Head je odlucio da objavi roman „Covek u smedjem odelu“ iako nisu bili skloni njenim romanima koji nisu bili u potpunosti detektivski, a „The Evening News“ ponudio joj je cak 500 funti za pravo da taj roman objavljuje u nastavcima. Agata je pocela da razmislja o tome da promeni izdavaca, kao i o tome da je krajnje vreme da nadje kakvog dobrog knjizevnog agenta koji bi vodio racuna o prihodima i porezima. Tako je dosla do Edmunda Corka i zapocela saradnju sa njim. Od tada pa u narednih cetrdeset godina bice i prijatelji i poslovni saradnici. Cork je preuzeo brigu o njenim poslovima i finansijama. Archie je pronasao dobar, stabilan posao. Prihodi su se stabilizovali i cinilo se da je sve u najboljem redu. Izdavacka kuca „Geoffrey Bles“ objavljuje njenu poeziju sabranu pod nazivom „The Road of Dreams“. Te iste godine za magazin „The Sketch“ ponovo pise kratke price koje ce nekoliko godina kasnije biti preradjene u celinu i objavljene kao roman „Velika cetvorka“, a „Grand Magazine“ objavljuje seriju njenih prica koje ce uglavnom naci mesto u zbirkama o gospodinu Kvinu, kao i u zbirci „Partners in Crime“ koja ce biti objavljena 1929. godine. Agata i Archie stalno obilaze Sunningdale Golf Club jer Archie postaje pasionirani igrac golfa i ubrzo u njegovoj blizini pronalaze vilu sa predivnim imanjem koju resavaju da iznajme.

Njihova kcer Rosalind je rasla kao i sva druga deca, uz dadilju, u parku, uz svoje igraa_44cke. Bila je jedno vrlo zdravorazumsko dete i za razliku od Agate kada je ova bila mala, Rosalind nije imala nimalo maste. Ona se nije znala pretvarati da u ruci drzi uzicu za psa a da nema nista, a nije mogao posluziti ni pojas sa majcine haljine jer, govorila je – to bio pojas za haljinu a ne uzica za pse… „Za Rosalind su predmeti morali biti stvarni. Za razliku od mene, nikada kao dijete nije citala bajke – Ali one nisu stvarne – pobunila bi se. – Govore o ljudima kojih nema – nisu se zaista dogodile… Cudno je, da je pocela obozavati bajke u dobi od cetrnaest godina. Nekoliko bi puta procitala svaku knjigu…“ Agata je volela kucne poslove, volela je da posprema po kuci i da kuva, da provodi vreme sa Rosalind u parku, ali je svakoga dana odvajala dva-tri sata dnevno za pisanje dok bi se devojcica igrala uz dadilju… Sve blize su bili odlasku iz Londona u Sunningdale jer je Agatha htela da Rosalind provodi vreme u sopstvenom dvoristu a ne po gradskim parkovima. Na Archijev nagovor ona odlucuje svoj honorar od 500 funti potrositi na sebe – kupice svoj vlastiti automobil. „Doista, zasto ne? Bilo je moguce. Ja, Agatha, mogla bih imati automobil, vlastiti automobil. Priznat cu ovdje i sada, da je od dviju stvari koje su me najvise uzbudile u zivotu, prva bio moj automobil: moj sivi, debeljuskasti „morris cowley“. Druga je bila – vecera s Kraljicom u Buckinghamskoj palaci cetrdesetak godina kasnije.“ Tada su im pristigle lose vesti iz Afrike, od njenog brata Montyja. Rana koju je zadobio u jednoj bici inficirala se i nije bilo nacina da se izleci. Nekoliko meseci zivota je bilo sve sto mu je preostalo. Bio je ozbiljno bolestan i odlucio je da se vrati kuci u Englesku. On odlazi kod majke u „Ashfield“. I dalje je imao tesku narav koja je sad ozbiljnom bolescu postala jos teza. Niti je majka mogla da izadje na kraj sa njim niti je on vise mogao da podnese njena pravila kojih se cvrsto drzala. Zamolio je svoje sestre da pokusaju da mu nadju kakvu prikladnu kucu u Dartmooru. Monty se preselio u Dartmoor, nasli su mu odgovarajucu bolnicarku koja je trpela sve njegove hirove, mir se ponovo uvukao u „Ashfield“ a Archie i Agatha su napokon iznajmili vilu Sunningdale ciji su najam placali tek nesto vise od stana u Londonu – 120 funti godisnje. Ako nista drugo – imali su svoj vrt.

a_50Iako ju je „The Bodley Head“ saletao da naprave novi ugovor, Agatha je sada vec ozbiljno resila da promeni izdavaca. No, imala je obavezu da im ponudi jos jedan roman. U ugovoru nije pisalo kakav roman treba da im ponudi tako da je ona resila da preradi jednu svoju duzu pricu koja se bavila raznim natprirodnim zbivanjima. Preradila ju je u roman, unela nekoliko novih likova i poslala je izdavacu. No, oni su je odbili. Pocinje tada da pise sledecu knjigu – „Tajna dimnjaka“, i o tom periodu ona kaze: „…Sledeca knjiga koju sam napisala bila je sasvim vedra, donekle u stilu „Tajnog protivnika“. Takve je knjige bilo zabavno pisati, radila sam brzo i moj je rad odrazavao vedrinu koju sam osjecala u tom razdoblju, kada je sve bilo tako dobro. Prije svega to je moj zivot u Sunnigdaleu i radost zbog Rosalindina svakodnevnog napredovanja, u kojem je postajala sve zabavnija i zanimljivija. Nikada nisam shvacala ljude koji svoju djecu zele odrzati malim bebama i zale svaku godinu u kojoj postaju starija. Ja sam ponekad osjecala da necu podnijeti cekanje: zeljela sam vidjeti kakva ce tocno biti Rosalind za godinu dana, godinu nakon toga i tako dalje. Mislim da nista u zivotu nije uzbudljivije od cinjenice, da imate dijete koje je vase, a ipak je ono na tajanstveni nacin stranac. Vi predstavljate vrata kroz koja je izaslo u svijet i u jednom razdoblju bit ce vam dopusteno da se brinete o njemu; nakon toga napustit ce vas i razviti se u svome vlastitom zivotu – i tu ga mozete promatrati, kako zivi svoj zivot u slobodi. Ono je poput neobicne biljke koju ste donijeli kuci, posadili je i sad nestrpljivo cekate da vidite kako ce izgledati…“ Rosalind je bila sretna u Sunningdaleu i Agatha zaista nije zalila sto su se preselili iz Londona. Agatha je kupila svoj „morris cowley“ i posle samo nekoliko casova poducavanja od strane Archija krenula je da vozi. On joj je pruzio punu podrsku i verovao da se moze sama suociti sa tim. „…Mislim da mi nitko osim Archija ne bi ukazao povjerenje u tim okolnostima. Uvijek je uzimao zdravo za gotovo, da mogu ciniti stvari prema kojima sam sama bila prilicno sumnjicava…“ Tada saobracaj na putevima nije bio kao danas i znala je sresti tek nekoliko automobila na putu do Londona. Uzivala je u autu jer je sada mogla ici u „Ashfield“ kada god je htela i tada bi sa majkom isla kolima na razne strane po okolini uzivajuci u pravom smislu reci…

PRETHODNA STRANA

SLEDEĆA STRANA

Pogledano 102 puta, 1 pregleda danas

Oznake za ovaj tekst još uvek nisu postavljene.
%d bloggers like this: