Gizdavi debeljuškasti genije ponovo u akciji

h_189.jpgDve neobjavljene kratke price o Herkulu Poarou pronadjene u letnjikovcu Agate Kristi

Postoji mnogo vise „malih sivih celija“ nego sto je iko mogao da sanja: dve do sada neobjavljene price o slavnom detektivu osobenjaku Herkulu Poarou izronile su iz hrpe porodicnih papira u kuci britanske spisateljice kriminalistickih romana Agate Kristi (1890-1976).

Poaro, besprekorno doterani i ugladjeni detektiv iz brojnih Agatinih krimica, nepodnosljivo ponosan na svoj zanosan mozak i brkove, otelotvoren je u bezbrojnim radio, televizijskim i filmskim inkarnacijama, a njegov najpopularniji tumac je britanski glumac Dejvid Susej.

Belgijski detektiv je ponovo oziveo, ovoga puta iskrsnuvsi iz sanduka punog pisama, skica i beleznica koji se nalazio u Agatinoj kuci u Grinveju. Knjizevnica je obozavala taj letnjikovac kraj mora u oblasti Devon u Engleskoj i nazivala ga je „najljupkijim mestom na svetu“.

Oba neobjavljena dela su kratke price, sto je za Kristijevu bila uobicajena forma: ona je prvo pisala size radnje, a potom bi razradjenu varijantu pretvorila u roman. Prva prica „Misterija psece loptice“ („The Mystery of the Dog’s Ball“) na kraju je pretocena u roman „Nemi svedok“ („Dumb Witness“) iz 1937. godine, u kome bogata naslednica umire nakon pada niz stepenice, navodno se saplevsi o igracku svog foks terijera.

Naslov druge price, „Hvatanje kerbera“ („The Capture of Cerberus“), posluzio je kao zavrsnica dela „Herkulovi podvizi“ („The Labours of Hercules“), kolekcije od 12 poslednjih Poaroovih slucajeva. Prvih 11 prica objavljeno je u magazinu „Strend“ izmedju 1939. i 1940. godine, ali poslednja se pojavila samo u knjizi koja je izasla 1947. godine – potpuno nova prica koja je zadrzala samo naslov iz Agatinih skrivenih beleznica.

Otkrice ove dve kratke price, obelodanjeno u magazinu „Bukseler“, predstavlja uspeh ravan detektivskim podvizima Herkula Poaroa. Price ce biti objavljene u knjizi debitanta Dzona Karana, „Tajne beleznice Agate Kristi: 50 godina stvaranja misterije“ („Agatha Christie’s Secret Notebooks: Fifty Years of Mysteries in the Making“), septembra ove godine, u izdanju „Harper Kolinsa“.

Karan, koji sebe opisuje kao „ljubitelja arhivske gradje“, ranije je objavljivao samo isecke u fanzinu Agate Kristi, ali je sada uzeo odmor od svog posla u dablinskom Gradskom vecu kako bi se detaljno posvetio kopanju po njenoj arhivi. Vremenom je naucio kako da rastumaci „prokleto uzasni rukopis“ Agate Kristi ne bi li pronasao nekakav smisao u 73 beleznice u kojima je Agata pisala od 1920. godine sve do smrti.U njima se nalaze razni podsetnici, izjave i paragrafi sa sudjenja, moguci likovi i toponimi pisani bez reda i cesto bez datuma, izmesani sa spiskovima za kupovinu i raznim drugim beleskama.

Zet slavne spisateljice, Entoni Hiks, kaze da je Agata u svojoj glavi razradjivala sve sitnice, zackoljice i obrte pre nego sto bi ih stavila na papir. „Nikada je niste mogli videti da pise, nikada se nije zatvarala u svoju sobu da radi, kako to inace cine mnogi pisci“, kaze Hiks.

Karanova knjiga raspetljava mnoge beleske, nacrte, scene koje nisu usle u konacne verzije, kao i alternativne zavrsetke. Otkriva brojne zanimljivosti, poput cinjenice da je Agata u prici „Smrt na Nilu“ prvobitno planirala da posalje gospodju Marpl, a ne Poaroa, u Egipat, a u knjizi ce se naci i brojne reprodukcije stranica iz njenih svezaka, kao i skice prostorija i mesta koja su posluzila kao scenografija za virtuozne zlocine i Poaroove demonstracije genijalnosti.

„Ljudi stalno govore kako je ona imala fotografsko pamcenje i kako je odmah zapisivala sve sto joj u tom trenutku padne na pamet, ali ove sveske pokazuju da je Agata iznova koristila gomilu starih beleski, a nekima se vracala i decenijama kasnije. Nikada nije dozvoljavala da ijedna ideja propadne“, kaze Dejvid Braun, urednik izadavacke kuce „Harper i Kolins“.

Kristijeva je kupila letnjikovac u Grinveju 1938. godine sa svojim drugim suprugom, arheologom Maksom Malouanom – savetovala je svakoj zeni da se uda za arheologa, jer ce ih njihovi muzevi smatrati lepsim i vrednijim kako budu starile. Bela kuca okruzena ruzama, sa bastama koje se spustaju sumskim puteljcima sve do mora, pojavljuje se u Agatinim knjigama u raznim varijantama.

Kucu je ostavila svojoj kceri Rozalindi Hiks koja je u njoj zivela sa suprugom Entonijem sve do smrti 2004. godine, iako je imanje zvanicno poklonila drzavi 2000. Ovoga leta kuca je po prvi put otvorena za javnost, a u njoj su sacuvana sva obelezja zivota slavne spisateljice.

Tihana Hamovic

izvor: http://www.borba.rs/content/view/6705/123/

Pogledano 11 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar