Hercule Poirot

  • Require Flash player

[divider]

Inteligencija Herkula Poaroa ili inteligencija Agate Kristi…

On uvek ceka, nije od onih kako kaze koji uzivaju da jure okolo jer „… inteligenciji Herkula Poaroa su ponekad savrseno jasne stvari koje onima koji nisu toliko obdareni nisu uopste jasni…“ – Blagi Boze Poaro! – uzviknuo je Hejstings. – Da li znate, dao bih znatnu sumu novca da vas vidim kako pravite potpunu budalu od sebe… samo jednom. Toliko ste prokleto tasti! Coveculjak isprsi svoje grudi i uzdahnu tako komicno da je Hejstings bio prisiljen da se nasmeje. – Poaro, vi zaista imate najvise misljenje o samom sebi od bilo koga koga sam ikada upoznao – izjavio je. – Sta cete? Kad je covek jedinstven, on to zna. Ali predjimo sada na ozbiljne stvari…- odgovori mu Poaro…“

hp_2Vec u svom prvom romanu „Misterija u Stajlsu“ („The Mysterious Affair at Styles“) objavljenom 1920. godine, Agatha Christie dovodi nam u goste Hercule Poirota, belgijskog detektiva koji ce se kasnije pojaviti u vise od 40 njenih knjiga, a poslednji put u romanu „Zavesa- Poslednji Poaroov slucaj“ („Curtain – Poirot’s Last Case“) 1975. godine. Hercule je zamisljen kao komicni lik, jajaste glave, briljantnog uma, koji u duetu sa kapetanom Arturom Hastingsom pomalo podseca na tandem Sherlock Holmes i Dr.Watson, gde se Hastings u vecini knjiga pojavljuje kao narator opisujuci dogodovstine koje je doziveo sa Poirotom.

Jos jedan Agatin lik, gospodin Satervejt ovako je mislio o Poarou: „… Sumnjao je da on namjerno preteruje svojim inozemnim ponasanjem. Njegove blistave zmirkave ocice kao da su govorile: ‘Od mene ocekujete da budem lakrdijas? Bien – neka vam bude po volji!’…“ Odgovarajuci na njegovo pitanje kako to da ponekad izvrsno govori engleski, a ponekad kao da mu nedostaju reci, on odgovara: „Tocno je da mogu savrseno pravilno govoriti engleski. Ali, prijatelju moj, ako govorim lose, to mi je velika prednost. To navodi ljude da vas podcijene. Kazu: ah, stranac… cak ni engleski ne zna kako treba. Nikako ne zelim uplasiti ljude… umjesto toga navodim ih da mi se podsmjehuju. Zato se hvalisem! Pravi Englez cesto kaze:“Momak koji toliko drzi do sebe ne moze ni izdaleka biti tako lukav kakvim se predstavlja.“ Takav je engleski nacin gledanja. A nije tocan. I tako, vidite, ljudi prestanu biti pazljivi. Osim toga, to postaje navika…“ (odlomak iz romana: Tragedija u tri cina)

Mali Belgijanac ponosan na svoje poreklo, vecito ispravljajuci svakoga ko ga pri prvom susretu nazove Francuzom, neprestano obigrava oko ljudi, stvarajuci omcu oko njih, pustajuci da se sami upetljaju i da se sami otkriju, tako da svaki roman u kome se on pojavljuje kao glavni lik ima svoje veliko finale kada su uglavnom svi oni koje nam je kroz pricu „priveo“ kao osumnjicene na kraju sede u istoj prostoriji rasvetljavajuci deo po deo misterioznih prica i dovodeci nas nepogresivo do pravog zlocinca. Po liku stvoren kao bivsi policajac sto mu vec daje izvesna predznanja o zlocinima i karakterima ljudi, pedantan i veoma uredan, vecito dovodi u red stvari oko sebe postavljajuci ih u pravilan raspored…


hp_1U romanu „Tragedija u tri cina“ Poaro se poverava svom prijatelju, gospodinu Satervejtu:„…Vidite, kao djecak bio sam siromasan. Bilo nas je mnogo. Morali smo u svijet. Usao sam u policiju. Tesko sam radio. Polako sam se probijao na poslu. Poceo sam stjecati ime. Osvojio sam medjunarodni ugled. Napokon sam se povukao. Onda je dosao rat. Bio sam ranjen. U Englesku sam dosao kao tuzna i u morna izbjeglica. Jedna ljubazna lady mi je pruzila utociste. Umrla je… ali, ne prirodnom smrcu; bila je ubijena. Eh bien, pokrenuo sam sive stanice. Otkrio sam njenog ubojicu. I utvrdio da sa mnom jos nije gotovo. Naprotiv, da mi je snaga jaca no ikad. I tako je zapocela moja druga karijera privatnog detektiva u Engleskoj. Rijesio sam mnoge zapetljane i zagonetne slucajeve. Ah, monsieur, zivio sam. Psihologija ljudske prirode je cudesna. Obogatio sam se. I jednog sam dana zakljucio: dovoljno sam zaradio, vrijeme je da ostvarim svoije snove. Prijatelju moj, cuvajte se dana kad vam se ostvare snovi…“

h_83Fizicki predstavljen kao nizak, debeljuskast, neobicnih crnih brkova (obavezno nasiljenih na gore), malih stopala i naravno, ima izuzetno visoko misljenje o sebi koje posebno nervira kapetana Hastingsa ali koji mora da prizna da ovaj uz pomoc „svojih malih sivih celija“ nepogresivo resava svaki zlocin. Hercule Porot je toliko zadivio svet svojim briljantnim umom, da iako je nestvarna licnost, stvorena od strane Agathe Christie, o njemu postoji napisana jedna knjiga koju je napisala Anne Hart, biblitekar iz Newfoundlanda. Knjiga je objavljena pod nazivom „The Life and Times of Hercule Poirot“. Nesto kasnije Anne Hart je napisala i biografiju Miss Jane Marple ocito fascinirana likovima iz romana cuvene „Kraljice zlocina“. U romanu „Ubistvo u Mesopotamiji“ sestra Lederan opisuje svoj prvi susret sa njim: „…Mislim da nikada necu zaboraviti utisak koji je na mene ostavio Herkul Poaro kada sam ga prvi put videla. Naravno, kasnije sam se navikla na njega, ali me je tada grozno razocarao i uverena sam da su i ostali delili moje misljenje! Ne znam ni sama kako sam ga u stvari zamisljala. Mozda kao coveka koji lici na Serloka Holmsa – visok i mrsav, prefinjenog i inteligentnog lica. Naravno, cula sam da je stranac, ali ga nisam zamisljala toliko stranim, ako razumete sta pod tim podrazumevam. Kada ga vidite, spopadne vas neodoljiva zelja da se nasmejete! Kao da je dosao iz pozorista ili sa filma. Bio je veoma neobican, trom, visok jedva nesto vise od metar i po, izgledao je dosta star sa svojim velikim brkovima i jajolikom glavom. Izgledao je tacno kao brica iz neke pozorisne komedije! I to je bio covek koji ce otkriti ubicu gospodje Lajdner!…“

Hercule kao lik dosta putuje za razliku od Miss Marple i obicno ima drustvo u svojim avaturama koje mu pomaze. Pored Hastingsa u kasnijim romanima to su njegova sekretarica Miss Lemon, zatim Ariadne Oliver, pisac detektivskih knjiga i Inspektor Japp. Kako Agatha sama kaze u svojoj Autobiografiji kada je stvarala njegov lik i davala mu ime, upravo zbog toga sto je bio mali i nizak po stasu morao je dobiti neko grandiozno ime i tako je nazvan Hercule (Hercules) a kako sama dalje navodi zbog njegovog belgijskog porekla malo je htela zakomplikovati prezime upravo zbog toga da bi ljudi bili zbunjeni pri prvom kontaktu sa njim i tako je dosla do cuvenog prezimena Poirot. Tako je stvoren jedan nezaboravni i nezaobilazni lik i pratilac njenih romana i njenog imena – Hercule Poirot.

Hercule Poirot i grofica Vera Rosakof
Hercule Poirot i grofica Vera Rosakov

Poirot je nezenja ali veliki ljubitelj lepih zena. Doduse, on to malo suptilnije iskazuje nego njegov prijatelj kapetan Hejstings. Poznata je njegova opsednutost ruskom groficom Verom Rosakov koja se pojavljuje u prici „Dvostruki trag“ i kojoj oprasta zlocin i pusta je da pobegne (u pitanju je bila pljacka dragulja a ne ubistvo jer Poaro nikad, ali bas nikad ne oprasta ubistvo!!!) „…On je vise voleo neznije, zenstvenije devojke. Kada su zene bile u pitanju, Herkul Poaro do sada nije pokazivao strast za geometrijskom preciznoscu. Naprotiv, moze se reci da je bio staromodan. Imao je uvrezenu naklonost prema oblinama – prema izrazito oblim linijama. Voleo je zene koje su bile prave zene. Voleo je one raskosne, u jarkimbojama, egzoticne. Postojala je izvesna ruska grofica – ali to je bilo veoma davno. Avantura iz mladosti. “ (Odlomak iz price „Misterija spanske skrinje“)

„…Nesreca malog preciznog coveka bila je u tome sto cezne za velikim i blistavim zenama. Poaro nikada nije bio u stanju da se resi fatalne fascinacije groficom. Mada je bilo to pre dvadeset godina kada je poslednji put video, njena magija jos uvek ga je privlacila. Iako mu je njena sminka sada licila na zalazak sunca na slici nekog slikara, za Herkula Poaroa ona je jos uvek predstavljala raskosnu i privlacnu zenu. Mali burzuj je bio jos uvek odusevljen aristokratijom. Secanje kako je na vest nacin ukrala nakit izazvao je ponovno divljenje. Secao se neverovatne samosvesti kada je priznala svoje delo. Zena vredna hiljade, milione! I opet je susreo i izgubio!…“ (Odlomak iz price: Kerberovo zatocenistvo)

h_116Hercule Poirot je rodjen u Belgiji. Njegove godine nam nisu poznate. Ne zna se koliko je imao u prvom romanu 1920. godine kada se pojavio, niti koliko je imao kada je umro u mesty Styles Court u Essexu u Engleskoj. Nikada se nije zenio. Beznadezno i strasno je bio privucern samo jednom zenom, groficom Verom Rosakov. Po zanimanju je bio privatni detektiv, sa stalnim boravkom u Londonu, u ul. 28 Whitehaven Mansions (56B u TV seriji). Broj njegovog telefona je bio: Trafalgar 8137. Ziveo je sa slugom Dzordzom, a Miss Felicity Lemon mu je bila sekretarica. Advokatska kompanija koja ga je zastupala bila je McNeil and Hodgson u Londonu. Otprilike kako se po knjigama da zakljuciti, 1904. godine je penzionisan u belgijskoj policiji i nakon toga je poceo da se bavi privatnom praksom kao detektiv resavajuci neke slucajeve u Evropi kada i srece inspektora Jamesa Jappa a kasnije i kapetana Arthura Hastingsa, koji mu u kasnijim godinama postaje najbolji prijatelj.

Vest o "smrti" Herkula Poara objavljena u New York Times-u
Vest o „smrti“ Herkula Poara objavljena u New York Times-u

1916. godine stize u Englesku kao izbeglica iz Belgije tokom prvog svetskog rata. Obnavlja poznantstvo sa Hejstingsom resavajuci njihov prvi zajednicki slucaj u Engleskoj, cuvenu aferu u Stajlsu, tacnije ubistvo u porodici Ingltorp u Styles Courty. Pocinje da radi u Londonu i zajedno sa Hejstingsom se seli u 14 Farraway Street u Londonu. 1923. godine resavaju slucaj u Francuskoj gde Hastings upoznaje Dulcie Duveen i seli se sa njom u Argentinu. 1925. i 1926. godine, Poaro se srece sa cuvenom groficom Rosakov resavajuci pljacku nakita, a kasnije i velike medjunarodne zavere. Do smrti ce ostati opsednut njome. Dve godine kasnije, on resava da se konacno penzionise i povuce i seli se iz Londona u King’s Abbot da gaji svoje cuvene tikvice, ali morace da pripomogne u otkrivanju ubice gospodina Akrojda. Shvata da ne moze da se povuce i sedi mirno dok se zlocini desavaju na svakom koraku. On i Hejstings, koji ce povremeno dolaziti do Londona da obidje svog prijatelja, ce godinama kasnije resavati brojne slucajeve koji ce ih voditi po celoj Evropi. 1934. godine seli se u 28 Whitehaven Mansions u Londonu. 1939. godine upoznaje efikasnu gospodjicu Lemon i zaposljava je kao sekretaricu. U narednih 35 godina resice gotovo isto toliko zagonetnih slucajeva uz pomoc svojih prijatelja Hejstingsa, Dzapa, Arijadne Oliver, Pukovnika Rajsa i mnogih drugih. 1975. godine otpusta iz sluzbe svog dugogodisnjeg slugu Dzordza i odlazi u Styles Court da se odmori, sada vec vidno narusenog zdravlja, reumatican i prilicno nepokretan. Tamo resava svoj poslednji slucaj. Herkul Poaro je umro u Styles Courtu u Essexu u Engleskoj u jesen 1975. godine.

Vest o "smrti" Herkula Poara objavljena u Daily Telegraf-u
Vest o „smrti“ Herkula Poara objavljena u Daily Telegraf-u

O svom radu na ulozi Poaroa David Suchet je izjavio da nije nimalo jednostavno glumiti Poaroa. Sto se tice cuvenih brkova, stilisti su na njemu isprobali vise od 40 pari ne bi li pronasli onaj savrseno identican par kakvi oni moraju da budu. Zatim veliki je problem bio i francuski izgovor koji je morao da bude francuski kako bi svi mislili da je on Francuz, ali nije smeo da bude cist francuski izgovor vec sa primesama stranog nemackog zvuka jer belgijski je slicniji kao jezik nemackom. Zato njegov francuski akcenat ponekad i deluje tvrdo. Ponekad je zaista tesko bilo uskladiti mimiku lica, 

David Suchet kao Hercule Poirot
jedan od mnogobrojnih autograma fanovima koje smo pronasli na internetu

naglasak i povrh svega tonalitet koji mora imati odredjenu visinu tako da opet cesto deluje kao da Poaro sapuce. Trebalo je glumiti Poaroa sa prilicnim viskom kilograma koje Sacet nema.

On kaze da nosi broj konfekcijski broj 34 a da je Poaro zamisljen sa brojem 43 i da on ispod besprekornog odela ima vestacki napravljen stomak koji je tako specificno stegnut pojasom da se dobije onaj utisak izbacenih ramena i spustenog stomaka. Kaze dalje, da je najtezi momenat u njegovoj karijeri bio snimanje filma „Ubistvo u Mesopotamiji“ tokom koga je ispijao i po cetiri litra vode na dan sto je samo vise doprinosilo znojenju dok je on na 50 stepeni na sebi morao da nosi ne samo taj kostim ispod garedorobe vec i vise slojeva garderobe jer je Poaro poznat kao lik koji voli da se utopljava toliko da cak i u toplije krajeve ide u odelu i sa salom. Ne bi nas cudilo da je na tom putu imao i kaput spakovan u svom koferu.

 

 

[divider]

autobiographyPoarovo pismo

Agatu Kristi su svojevremeno njeni americki izdavaci zamolili da im dostavi detalje o Herkulu Poarou za buducu kolekciju njenih prica. Agata je ispunila zahtev napisavsi im to u vidu Poarovog pisma. On sebe i svoj zivot opisuje na sledeci nacin:

“ …Poceo sam da radim kao clan detektivske agencije u Briselu na slucaju faslifikovanja 1904. godine. I mnogo godina bio sam ponosan sto sam deo detektivskog servisa u mojoj rodnoj Belgiji. Od rata, kao sto znate, zivim u Londonu u iznajmljenim sobama sa mojim partnerom Hastingsom…“

„.. .Red i metod su moja nacela. Za dorucak jedem samo tost koji je uredno iseckan u male kvadrate. Jaja – obavezno dva komada – moraju da budu identicne velicine…“

„… Posedujem izvestan osecaj za opipljive dokaze. Preferiram da sedim u sobi i razmisljam. Mojsaradnik Hastings to naziva ‘zaposljavanjem malih sivih celija’. Redjam cinjenice uredno, svaku na svoje mesto…“

„… Visok sam 1,62 cm. Glava mi je u obliku jajeta i nosim je nagnutu na jednu stranu – levu. Moje oci, kako su mi rekli, su zelene kada sam uzbudjen. Moje cizme su od otmene lakirane koze, lepe i sjajne. Moj stap je oblozen zlatnim obrucem. Moj sat je velik i pokazuje besprekorno tacno vreme. Moji brkovi su najlepsi u Londonu…“

 

STRANICA JE JOS UVEK U RADU

(Pogledano 78 puta, 1 pregleda danas)