Komentar knjige – Čovek u smeđem odelu

1924. godine, Agatha je napisala svoj cetvrti roman „Covek u smedjem odelu“. Iako je vec njen prvi roman napisan cetiri godine ranije „Misterija u Stajlsu“ bio prilicno zapazen, ona jos uvek nema pravi hit roman. Pojavice se dve godine kasnije u liku Rodzera Akrojda. Godinu dana pre objavljivanja romana o kome ovde pisemo Agatha je sa svojim muzem Archijem krenula na put oko sveta. Iskustva i dogadjaji kroz koje je prolazila bice joj polazna tacka za ovaj roman. Tako je nastao roman „Covek u smedjem odelu“ koji je do pred sam izlazak u prodaju trebao da se u stvari zove „Tajna Mill Housea“… Dok su bili na putu, pricajuci im o knjizi za koju radi nacrt, Archijev prijatelj Belcher zarko je zeleo da bude u toj knjizi.

Agatha je odlucila da mu da jednu od glavnih uloga u ovom romanu… Kako kaze u svojoj „Autobiografiji“…“…Skicirala sam zaplet te knjige kad sam bila u Juznoj Africi. Odlucila sam da bude vise u duhu trilera nego detektivske price i da obuhvati dosta juznoafrickih prizora. Dok smo bili tamo vladala je neka vrsta revolucionarne krize, pa sam zabiljezila nekoliko korisnih cinjenica. Zacrtala sam svoju junakinju kao vedru, pustolovnu mladu zenu, inace siroce, koja se uputila u potragu za pustolovinama. Pisuci za pokus odlomak ili dva, uvidjela sam kako mi je strasno tesko stvoriti zivu sliku temeljenu na Belcheru. Nisam mogla pisati o njemu objektivno i uciniti ga bilo cime osim obicnom marionetom. Tada sam dobila ideju. Knjiga mora biti napisana u prvom licu. Naizmjenicno ce govoriti Ann i Belcher…. Dobivsi ime Sir Eustace Pedler i ucinivsi da sam pise svoj rukopis, otkrila sam da lik pocinje ozivljavati. On, naravno nije bio Belcher, ali upotrebljavao je neke Belcherove fraze i pripovijedao neke Belcherove price. Bio je takodjer majstor umjetnosti blefiranja, a kao blefer mogao je lako postati beskrupulozna i zanimljiva licnost. Uskoro sam zaboravila Belchera, te je sam Sir Eustace Pedler vladao mojim perom. To je, mislim, bila jedina zgoda kad sam u knjigu pokusala staviti zivu osobu koju sam dobro poznavala, i ne vjerujem da je to uspjelo. Belcher nije ozivio, ali je zato ozivio netko ko se zvao Sir Eustace Pedler. Odjednom sam otkrila da postaje sasvim zanimljivo pisati tu knjigu…“ Prenela sam ovde deo iz Agatine „Autobiografije“ upravo zbog ovog dela u kome naglasava da je to bio prvi i jedini put da je u svom romanu gradila neciji lik po nekoj osobi koju je licno poznavala…

The Man in the brown suitKroz ta pisma – pripovedanje, o kojima Agatha prica, pratimo pricu, tj. dve paralelne price koje nam naizmenicno govore cinjenice i razmisljanja dva glavna junaka i uklapaju se jedna u drugu. Sto nije dozivljavala Ann, dozivljavao je Sir Eustace Pedler i tako na kraju dobijamo celu gotovu pricu cije je razresenje, kao i obicno kada je Agatha bila u pitanju, prilicno zaprepascujuce i neocekivano… Ma koliko da nemaju direktnih dodirnih tacaka, usudjujem se reci da je vrlo verovatno da je pisuci ovaj roman, Agatha dobila makar deo inspiracije i za cuveni roman „Ubistvo Rodzera Akrojda“ koji ce je samo dve godine kasnije uvrstiti u red pisaca bestselera…

Poprilicno je nezahvalno ili cak prilicno nemoguce prepricati vam ovaj roman cak i u najkracim crtama posto on upravo vrvi od dogadjaja iz stranice u stranicu – ali probacu najkrace sto mogu tek da malo steknete utisak o zapletu. Centralni zaplet se okrece oko mlade Ane Bedingfeld koja je na stanici podzemne zeleznice u Londonu bila svedok ubistva. Nije bas licilo na ubistvo posto je izgledalo da je „covek u smedjem odelu“ sam skocio na sine ispred voza koji ne nailazio, ali uzas koji je Ana videla u njegovim ocima dok je u nekoga (ili nesto) gledao iza njenog ramena naveli su je na taj zakljucak. Tu se nasao i doktor koji je prisao i pregledom ustanovio smrt mladica. Samo je Ana primetila da je doktoru iz dzepa dok je odlazio ispao jedan papiric koji je, kako ce ubrzo zakljuciti, pripadao pokojniku. Na njemu su bili napisani neki brojevi i reci koje ona nije razumela… S druge strane u usamljenoj kuci ser Justasa Pedlera „Mil Hausu“ koju je on izdavao, gotovo istovremeno nadjena je mrtva zena. Kucepaziteljka je rekla policiji da je kucu poslednju posetio „covek u smedjem odelu“… Dovoljno da se nasa „Pustolovka Ana“ poprilicno zainteresuje, prvo kao detektiv amater, a kasnije koristeci svoju umesnost i kao novinar amater koji uspeva da zaintrigira vlasnika popularnih dnevnih novina koje su izvestavale o ovom slucaju, da i sama krene tragom ove price…

The Man in the brown suitOna ubrzo uspeva da shvati sta znaci deo tajne poruke, brojeve je povezala sa datumom i evo je ukrcala se na brod koji vodi ni manje ni vise nego na obale Juzne Afrike… Pored mnogih glavnih likova u Agatinim knjigama, onih koji istrazuju i onih drugi koji vode „glavnu rec“ kao ubice, zlocinci i kriminalci svake vrste, svaki roman ima bar jednu licnost koja „vodi roman“ i koja ostaje zapacena zbog svog sarma, lucidnosti, duhovitosti… Ovde su za mene kao duet snova „posao obavili“ Ser Justas Pedler i njegov sekretar-sluga Pedzet. Njihove likove je Agata izgradila toliko verno i sa toliko maste i duhovitosti, dajuci im izuzetne replike i pokazujuci nam svoju sposobnost da pise i na jedan humoristican nacin koji mi je cesto nabacivao osmeh na lice dok sam citala ovu knjigu.

Ako se izuzmu fantasticni opisi africkih predela, kao i revolucije koja se tamo odigravala, ova knjiga je vise letnja razbibriga – jer zlocini se desavaju na samom pocetku knjige a nasa Ana ide iz nevolje u nevolju spretno se izvlaceci iz njih, pokusavajuci da otkrije za pocetak identitet „coveka u smedjem odelu“ a zatim i da dokaze da on nije kriv za ubistvo zene koje mu je pripisano. Ona je makar instiktivno znala da to nije pravi odgovor. Ubrzo ce se uplesti u nesto mnogo vise kada shvati da za jednom kabinom na brodu vlada posebno interesovanje. Naravno, da bas ona uspeva da je dobije… Sta ce se desiti u toj kabini?

Kao drugi zanimljivi likovi, ovde se pojavljuju i pukovnik Dzoni Rajs, nama dobro poznat iz nekih drugih Agatinih knjiga. Veciti putnik, mistik, covek na visokom polozaju… imace svoj razlog da se nadje na brodu. Na brodu su naravno i Ser Justas Pedler i njegov sekretar Pedzet ali i njegov drugi sekretar, Hari Rejbern, koga je primio u sluzbu neposredno pre nego je krenuo na put… Jeste da Ser Justas Pedler treba da onese vazna dokumenta juznoafrickom premijeru licno ali dva sekretara su vec mnogo… Ali, da vas samo malo zagolicam i kazem da ce se ispostaviti da Hari Rejbern uopste nije taj za koga se izdaje… Od drugih zanimljivih, a nama vaznih likova koji ce se nasoj Ani naci na ovom putu su i gospodja Bler, zena velikog iskustva, bogata, i neko sa dobrim vezama medju znacajnim licnostima, kao i svestenik, otac Cicester koji je isao u Rodeziju kao misionar. Bar tako je on rekao… a Ani se nije dopadao nimalo i uospte mu nije verovala…

Dogadjaju se tu brojne avanture na brodu, Ana dosta toga saznaje, odnekud se pojavljuju ukradeni brilijanti, Ana biva napadnuta a zatim i odbranjena od strane tajanstvenog neznanca… Tek iskrcavaju se u Rodeziji i ubrzo shvataju da se nalaze gotovo usred revolucije… Ponovo Ana upada iz nevolje u nevolju ali na svakoj od tih stepenica saznaje po nesto novo i cini joj se da je sve blize razresenju misterije. Medjutim Agata nam dovoljno zapetljava situaciju, svaki put uvodeci je u neku drugu sumnju i do kraja romana nas ne pusta da se opustimo.

Suocice se Ana pred kraj sa vrhovnim vodjom i otkrice zaprepasceno da je to jedan od njenih saputnika sa broda… Bice zarobljena bez izgleda da se spasi, ali uspece da se izvuce iz nevolje… Medjutim, spremaju joj novu. Ovoga puta nestaje bez traga pojavivsi se mesecima kasnije tamo gde je niko nije ocekivao. Spasice je jedan njen drugi saputnik za koga ni u snovima ne bi mogla da pomisli da joj je naklonjen. Uporedo saznajemo i njegovu zivotnu pricu. Ana resava da sve napusti, pa cak i resavanje misterije „coveka u smedjem odelu“ i da ostane da zivi sa njim daleko od svega, negde u srcu Afrike…

Medjutim, misterija je ubrzo resena i to bas zahvaljujuci njenoj hrabrosti. Sve vreme, dok je prozivljavala pustolovne trenutke svog zivota, Ana je vredno obavljala i svoj zadatak detektiva-novinara-amatera i slala izvestaje svom sefu. Imali su veliki publicitet. Poslednji izvestaj koji je Ana poslala iz Afrike nosio je naslov „Moje romanticno vencanje“… pokazavsi da je Agata i u ovaj roman ipak morala da unese malo romantike.

piše: Svetlana Anđelić, autor stranice

***
Ako ste procitali ovaj roman volela bih da se ovde nadju i vasi komentari.

KLIKNI NA OVAJ LINK I OSTAVI KOMENTAR NA DNU STRANICE

(Pogledano 1.044 puta, 1 pregleda danas)

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar

%d bloggers like this: