Komentar knjige – Ćutljivi svedok

Gospodjica Emili Arandel je uglavnom radila sta je htela i nikada nikoga nije pitala za savet, cak ni svog advokata. On je bio tu samo da izvrsava njene zelje. Zivela je sa svojom druzbenicom Mini Louson koju je bogato nagradjivala dok je prema svojoj familiji uvek imala osecanje duznosti, ali im isto tako nije dopustala da je iskoriscavaju. Ona je znala da svi oni u stvari jedva cekaju da ona umre ne bi li prigrabili svoj deo kolaca. A on je, u slucaju Emili Arandel, bio veliki.

Dvoje dece njenog pokojnog brata Tomasa, kao i kci njene pokojne sestre su je prilicno cesto obilazili, ali gospodjica Arandel njima nikako nije bila zadovoljna. Tereza je bila verena sa mladim lekarom koji je bio na pocetku karijere i samim tim bez vecih prihoda, dok je ona uz bogatu tetku navikla ipak na malo lagodniji zivot. Bela je bila dobra zena i odana majka i supruga, ali je po misljenju gospodjice Arandel napravila veliku gresku – udala se za Grka. Iako je bio sposoban lekar, on joj se uopste nije svidjao. Imala je utisak da na nekin nacin terorise svoju zenu ili je makar Bela uvek odavala takav utisak. Imala je izgled zene koja se plasi svog muza. Koliko god da joj je njen treci necak Carls bio drag i sarmantan, bio je beskrajno lenj i lazljiv, a znao je da bude i neposten. Uvek je bio u skrpcu sa parama pokusavajuci od tetke da izvuce po koju svotu na konto buduceg nasledja.

Gospodjica Arandel je pre nekoliko godina sastavila testament u korist svojih necaka, podelivsi ne beznacajnu sumu na tri potpuno jednaka dela. Jos neko je imao veliku ulogu u zivotu gospodjice Arandel – njen veseli, pametni pas – Bob koji je po ceo dan mogao da se igra sa svojom lopticom pustajuci je da sa vrha stepenista odskakuce do dna, a onda je ponavljao postupak dok se ne umori bacajuci je iznova sa vrha. No, mnogo vise je voleo da tu igru igra sa nekim drugim tako sto bi je neko od ukucana prihvatio na dnu stepenista bacajuci je natrag gore Bobu. Uzivao je.

Vec posle dva dana jedan za drugim svi su se izredjali kod tetke trazeci izvesnu sumu para unapred, Carls da bi vratio dugove, Tereza da bi mogla da se venca sa dr. Donaldsonom, Bela za skolovanje dece… Ali, tetka je bila neumoljiva. Posle vecere, otisli su na pocinak ali staroj dami san nije dolazio na oci pa je resila da sidje do radne sobe. Na vrhu stepenica se saplela i pala, kotrljajuci se do dna. Ubrzo su svi ukucani bili oko nje. Bila je prava sreca da je ostala ziva. Ne samo to, vec nista nije polomila i nema skoro nikakvih povreda osim sto je ona sama dozivela sok. Na vrhu stepenica pronalaze Bobovu loptu i okrivljuju njega za nemarnost. Medjutim, iako je to bas retko radio, bas te noci on je odskitao u setnju i tako izbegao ljutite povike…

No, lezeci sledecih dana u svom krevetu, gospodjica Arandel ima puno vremena da se priseti svakog detalja od te noci, pa cak i toga da Bob nije dotrcao do nje dok je lezala, i zatim, setivsi se jednog detalja, poverovala je u ono najgore – da je neko planirao da je ubije. Posle tri dana gosti su otisli a gospodjica Arandel se povukla u sebe ophrvana teskim mislima. Resila je da ucini nesto. I ucinila je. Napisala je pismo Herkulu Poarou. Bio je to 17. april.

„Poaro je imao specijalan nacin citanja poste koja mu je pristizala. Svako bi pismo uzeo u ruke, pazljivo bi ga pregledao, polako otvarao nozicem za otvaranje pisama, sadrzaj procitao, a pismo potom stavio na jednu od cetiri gomilice koje su stajale pored soljice sa cokoladnim mlekom. (Poaro je uvek pio cokoladno mleko – uzasna navika – primetio je Hejstings). Sve to je cinio kao masina, automatski. Pisma je citao kao da sedi za nekom tekucom trakom, pa bi stoga i najmanja promena u ritualu izazvala paznju.“ Upravo tako je Hejstings i primetio da Poaro cita neko pismo koje mu je nesumnjivo privuklo paznju. Bilo je to pismo gospodjice Arandel – pismo kojim trazi njegov savet ali iako je bilo veoma dugacko ona se uopste nije tacno izjasnila koji je njen problem i sta zeli od Poaroa. Zbog toga je bilo zanimljivo, kao i zbog cinjenice da ga je Poaro dobio tek 27. jula. Zbunjen i zabrinut Poaro krece u Market Bejzing sa Hejstingsom da licno poseti gospodjicu Arandel.

Njih dvojica stizu do imanja Litlgrin, ali tamo zaticu samo Boba. Ispred kuce stoji tabla: „Na prodaju“. Gospodjica Emili Arandel je umrla 1. maja, kako su mu u lokalnoj agenciji za prodaju kuca rekli – bila je stara i bolesna. Hejstings je odahnuo sto se vracaju nazad i sto je Poaroa ovoga puta prevario osecaj, no Poaro mu je samo rekao: „Kako vi lako odustajete! Problem ce biti resen tek kada ja, Herkul Poaro, kazem da je resen!“ Nismo ni sumnjali.

Paoro krece da se raspituje po selu za kucu, prikazujuci se kao navodno zainteresovani kupac, saznajuci usput malo po malo gotovo sve sto se ima znati o gospodjici Arandel, njenim necacima, gospodjici Louson, a pogotovo kada se kao kupac sa pismom agencije obreo i u samoj kuci razgovarajuci sa sluzavkom koja je dugo godina radila za gospodjicu Arandel i koja joj je bila jako privrzena. I on i Hejstings bili su odusevljeni Bobom, a videlo se, i on njima… Poaro saznaje jako vaznu cinjenicu – Emili Arandel je bila veoma slabog zdravlja i cesto je imala probleme sa zeludcem zbog jake hrane pa je svoju dugogodisnju hronicnu bolest mogla samo da ublazuje pilulama koje je gotovo svakodnevno uzimala. Umrla je posle jednog skorasnjeg napada kada se iznenada ponovo razbolela. Poaro je i dalje ubedjen da tu nisu cista posla i krece da pretrazuje kucu, navodno razgledajuci je.

Uskoro definitivno dolazi do zakljucka da je Emili Arandel ubijena. Problem nastaje kada sazna i da je par dana posto mu je napisala pismo a gotovo dan-dva pre nego je umrla, gospodjica Arandel promenila testament. Do kraja romana pokusacemo da nadjemo odgovore na nekoliko veoma vaznih pitanja: Da li su necaci gospodjice Arandel mogli znati da je testament promenjen? Ako jesu – onda oni nemaju motiva da je ubiju, a ako nisu – onda svo troje imaju podjednake sanse da budu osudjeni za zlcin. Da li je novi naslednik nekako mogao znati da ce mu pripasti celokupno nasledstvo? Prisetimo se – proslo je tek nesto vise od nedelju dana od sastavljanja testamenta do smrti gospodjice Arandel! „Pas tragac ide za tragom. Herkul Poaro lovi ubice. Ovde smo naisli na ubicu kome naum nije posao za rukom. Mozda jeste, mozda nije. Ipak, on jeste ubica i ja cu ga pronaci, njega ili nju, svejedno je, ma koliko se dobro sakrio u svoju rupu…“

Kako se samo Hejstings zgrazavao nad Poaroovim lazima kojima se ovaj sluzio da dodje do istine i da ljude natera da pricaju… Kako je obisao kucu sa izgovorom da zeli da je kupi, pod istim izgovorom je obisao i druzbenicu gospodjice Arandel – Mini Louson. U istom stilu i dalje nastavlja Poaro svoju setnju po Market Bejzingu. Kod doktora koji je lecio pokojnicu odlazi sa pricom da pise zivotopis njenog oca, generala Arandela, i saznavsi od njega neke zanimljive detalje, doktor ih dalje upucuje na gospodjicu Pibodi koja jako dobro poznaje istoriju i licnosti koje su zivele u ovom kraju… Tu su i sestre Trip koje izvode spiritualisticke seanse i koje posecuje raspitujuci se toboze, za svoju staru poznanicu Mini Louson… Terezi i Carlsu, a kasnije i Beli „prodaje“ pricu da moze da „obori“ testament njihove tetke. I dok se Tereza i Carls prilicno odusevljavaju tom idejom, Bela deluje prilicno uplaseno. Ona je cesto zavidela Terezi na stilu oblacenja i ponasanju i cesto je znala da je kopira u modnim detaljima, sto je na njoj nekada znalo da izgleda jako smesno. Ubrzo i Bela popusta po pitanju testamenta. Zasto je ona iznenada promenila misljenje kada je u pocetku izgledala tako nepopustljivo? Poaro posecuje i advokata Parvisa sa pricom da zastupa Terezu i Carlsa u postupku utvrdjivanja vaznosti testamenta. Posle svih tih razgovora Poaro razmislja „Ja sam po prirodi sumnjicav i nikada ne verujem u ono sto mi se kaze, ukoliko se to ne moze necim dokazati.!“… A dokaza je do sada bilo uistinu jako malo…

Poaro „vodi borbu“ sa svima njima pokusavajuci da na pravi nacin uposli svoje „male sive celije“ ne bi li otkrio neku nit za koju ce se uhvatiti. On dobro igra svoju igru pokusavajuci da pronikne u karaktere glavnih likova na sceni a ne odajuci pri tome svoju licnu zainteresovanost da ubicu privede pravdi. Pored borbe sa njima, Poaro uporedo vodi borbu i sa Hejstingsom koji je toliko sumnjicav da i dalje tvrdi da je Poaro sve umislio i da ubistva nema, verujuci da ga je povukla strast i zelja za tim da ipak postoji nesto mracno u celoj prici. „Hejstingse, u pravu ste. To jeste moja slaba tacka. Ja sebi licim na hirurga koji se specijalizovao za jednu bolest, recimo, za slepo crevo… Cim kod takvog lekara dodje pacijent ovaj trazi simptome bolesti za koju se specijalizovao. Tako je slucaj i sa mnom. Ja se uvek pitam: da li bi to moglo da bude ubistvo? I, znate, prijatelju moj, cesto sam u pravu!“

Zbog gomile protivrecnih izjava i misljenja koje su culi da pricaju jedni o drugima i stavova i sugestija ko bi mogao da zeli zlo gospodjici Arandel i nemogucnosti da potpuno ispravno utvrde da li je „smrt posle bolesti“ bila prirodna ili ne, Poaro i Hejstings priznaju da je jedino sto sigurno imaju – pokusaj ubistva one veceri kada je gospodjica Arandel pala sa stepenica. Sledeci svoj moto „Jednom ubica – uvek ubica“ kao i stanoviste „da je i onaj ko je pokusao ubistvo – ubica, iako ubistvo nije izvrseno“ Paoro nastavlja dalje kao pravi pas-tragac. I tako stize do psa – Boba! Zbog necega, jos uvek samo njemu znanom, smatrao je Boba jako vaznim za resavanje ove misterije.

Njegov nacin na koji ispituje dogadjaje koji su predhodili smrti gospodjice Arandel kao i price koje prica u krug sakrivajuci pravi motiv svog angazovanja, Hejstingsa ostavljaju bez reci. „Podsecate me na zonglera koji baca mnogo lopti! I sve su one u isto vreme u vazduhu!“ govori mu on, podsecajuci ga da ce sve one jednoga dana pasti i da ih ne moze doveka drzati u vazduhu. „Tu se slazem. Doci ce cas kada cu, jednu po jednu, docekati svaku lopticu sigurnom rukom, pokloniti se i napustiti binu.“ Medjutim, Poaro se boji jedne druge stvari. Njegovo zanimanje za slucaj vec predugo traje. Neko bi mogao da posumnja u njegove prave motive angazovanja oko ovog slucaja. Ubica bi mogao da se oseti ugrozenim i da ponovo ubije…

Poaro sada ne sme da napravi nijedan pogresan korak. On vec ima „svoju malu ideju“, ali iznenada dolazi do nekih neocekivanih dogadjaja… a istovremeno i Mini Louson izjavljuje Poarou da je kroz otskrinuta vrata one noci kada je gospodjica Arandel pala sa stepenica, u odrazu ogledala u svojoj sobi ugledala nesto sto moze biti od presudne vaznosti za ovaj slucaj… „Stvar se komplikuje. Moramo da budemo pazljivi. Mogao bih da zgrabim ubicu, ali mi je drazi zivot nevinog coveka, nego moja pobeda nad ubicom…“

Poaro zna ko bi sledeci mogao da bude na spisku ubice… Dok jos nije kasno, on resava da suoci ubicu sa tim da on – Herkul Poaro zna istinu… Policija pronalazi jos jedno bezivotno telo… Da li je Poaro ovoga puta zonglirajuci, ipak ispustio jednu lopticu…? Sedmoro ljudi dolazi na imanje Litlgrin da saslusa sta on ima da im kaze… Da li je, kao i obicno ubica medju njima…?

piše:  Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Pogledano 7 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar