Komentar knjige „Floating Admiral“ (Plutajući admiral)

Plutajući admiral (objavljen 1931.) je kriminalistički roman Detektivskog kluba. Svoj doprinos romanu dali su Gilbert Keith Chesterton, Agatha Christie, Dorothy L. Sayers, Roland Knox i Freeman Wills Crofts. Zbog svoje inovativnosti, zbirka je dobila izuzetne kritike.

Više informacija: https://en.wikipedia.org/wiki/The_Floating_Admiral

Piše:  Dejan Ristanovic, saradnik EX-YU Fan stranice Agate Kristi, 28.07.2005.god.

Saljem jos jedan tekst o knjizi „Floating Admiral“, koju sam valjda jedini u YU citao 😉

The Floating Admiral 

Lutajuci Internetom, naidjoh na knjigu The Floating Admiral koja mi je zvucala zanimljivo. Tiraz je davno rasprodat, morao sam da je kupim polovnu na www.bn.com, gde je kostala negde oko 0 dolara, ali je zato transport kostao 25 dolara, plus je putovala mesec i po dana… Eh, kad smo na kraju sveta.

Prica je otprilike ovakva: clanovi Detection club-a u Londonu, koji okuplja pisce krimi romana, dogovorili su se 1930. godine da igraju drustvenu igru: odredi se (kockom) redosled autora pa onda prvi napise prvo poglavlje knjige. Drugi dobije to poglavlje, pa napise drugo poglavlje i tako redom. Pri tom svako sledece poglavlje mora logicno da se nastavlja na prethodno i da prihvata i dalje razvija sve do tada iznete teze (recimo, ako je neka licnost opisana kao takva-i-takva, ona mora takva i ostati, osim ako se ne pokaze neki vrlo jak razlog da se licnost u nekoj meri promeni). Da se ne bi desilo da neko samo zapetlja dogadaje tako da se ne mogu otplesti, svaki od pisaca je bio duzan da u zatvorenoj koverti prilozi i resenje problema (ko je ubica, kakav je smisao koje indicije itd) koje bi moglo da vazi nakon poglavlja koje je napisao. Knjiga je nastala prostim nadovezivanjem tih poglavlja, s tim sto su na kraju kao prilog data i resenja koja su pojedini autori pisali.

I, kako je to ispalo? Moram da se pohvalim da sam u neku ruku pogodio sta mora da se desi – ako svako dodaje neke dogadaje i hint-ove i tako zaplice stvari, na kraju jedino smisleno resenje moze biti da su manje-vise svi likovi romana (osim policijskog inspektora) umesani u ubistvo. Jedan je ubica, ali svi ostali su nesto krili i muljali, pomagali mu ili odmagali. Stvari su se na kraju prilicno logicno objasnile i vecina petlji je ovako ili onako zatvorena, tako da je dobijen roman koji moze da se cita, ali nista posebno.

Sto se tice autora, na naslovnoj strani je velikim slovima navedena Agatha Christie, ali to je samo zato sto je najpoznatija – njen deo je negde pri pocetku, prilicno kratak i ne donosi nista posebno vazno za dalji razvoj radnje, a njeno resenje je na granici da bude humoristicko. Mislim da je glavna snaga iza knjige Dorothy Sayers. Najvise mi se dojmilo resenje koje je napisao neki Edgar Jepson (da li je neko citao neku njegovu knjigu?) – ostali su davili na po pet-sest strana, a on je dao vrlo dobro smisljeno resenje u desetak redova. No samo na prvi pogled dobro, posto u njegovom resenju zapravo ostaje gomila neobjasnjenih stvari, samo ih on elegantno „zaboravlja“.

Sve u svemu, ako ste pravi fan Agate Kristi trebalo bi da procitate, ali necete mnogo propustiti ako preskocite „Admirala“.

Pogledano 1.425 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: