Komentar knjige – Gospodja McGinty je mrtva

r_42_1Kako je samo patio Poaro resavajuci ovaj slucaj… Ako ste pravi ljubitelj malog Belgijanca, ovu knjigu jednostavno morate procitati jer je ovaj prostor nedovoljan da se opisu sve njegove patnje… Moramo se skoncentrisati na zlocin…

Vracajuci se posle prvoklasnog obeda u malom restoranu kuci Poaro baci pogled na naslove novina: „Kraj sudskog postupka za slucaj Mekginti. Presuda.“… Pomisli na to koliko danas ima divljastva. Neka jadna starica usmrcena je zbog malo sitnine… Nije mogao da pretpostavi da ce ga kod kuce cekati upravo nacelnik Kilcersterske policije Spens koji je vodio slucaj Mekginti… Nekada davno radili su zajedno na jednom slucaju i Spens je sada dosao kod Poaroa sa jednom molbom. Naime, iako je vodio istragu u slucaju ubistva gospodje Mekginti i bio taj koji je prikupio dokaze protiv Bentlija, koji je na kraju i osudjen kao ubica stare gospodje jer su svi dokazi govorili u prilog tome… „Dokazi protiv njega moje su delo – ja sam skupio cinjenice i povezao ih u celinu – na osnovu tih cinjenica i moga rada osudjen je. I meni se to ne svidja, gospodine Poaro. Nikako mi se ne svidja..“ Spens vise nije bio tako siguran u Bentlijevu krivicu … „Dzejms Bentli zaista deluje odbojno. Nikome se ne svidja. Ali ja ne bih voleo da ga obese samo zbog toga…“ A Bentli je osudjen na smrt a savest starog nacelnika Spensa koji se nalazi pred penzijom moze da umiri samo Herkul Poaro…

Poaro resava da pomogne starom prijatelju. Preuzima slucaj od njega i provode vece u razgovoru o mestanima Brodinija u kome se zlocin desio, kao i o Bentliju i samoj gospodji Mekginti. Spens je to vec prosao pa se trudi da sto bolje upozna Poaroa sa slucajem. Brodini je bio malo mesto – tek nekoliko kuca, zgrada poste i prodavnica mesovite robe… Ukratko, saznajemo da je gospodja Mekginti bila slabo obrazovana zena, udovica i da se bavila izdavanjem soba, kao i da je radila po kucama spremajuci ih. Bentli je bio njen stanar. Gospodja Mekginti nadjena je ubijena necim sto se moglo opisati kao „tezak predmet ostrih ivica“, ali koji tokom istrage nije pronadjen. Nestalo je nesto malo novca iz kuce a ona je imala i nesto malo ustedjevine u banci koju je nasledila njena necaka… ali novac kao motiv ubistva nije dolazio u obzir… Neko je samo hteo da to tako izgleda… Ili je i ovde, kao u nekim drugim romanima prava meta ubice bio u stvari sam Bentli… „Covek ne moze da napravi omlet, kaze se, a da ne porazbija jaja. Gospodja Makginti po tom kazivanju bi bila jaje, a Dzejms Bentli omlet…“ zakljucio je ostroumno Poaro…

Iako je vecinu slucajeva u koje bi se umesao, Poaro zapocinjao laznim predstavljanjima, ovoga puta resio je da nastupi na sebi svojstven nacin: „Idem tamo kao Herkul Poaro, licno! To je jedino resenje. Vi znate, cher ami, da imamo vreme protiv nas. Sta mi znamo? Nista. Nasa jedina nada je da se ja ponasam kao da mnogo znam. Ja sam Herkul Poaro. Ja sam veliki, neponovljivi Herkul Poaro. I ja, Herkul Poaro, nisam zadovoljan presudom koja je izrecena u slucaju Makginti. Ja, Herkul Poaro, imam veoma odredjeno misljenje o onome sto se zaista desilo…“ – „…A onda cu, posle ovakvog nastupa, posmatrati reakcije. A reakcija ce biti. U to nema sumnje…“

Da je Herkul Poaro znao koliko ce patiti resavajuci ovu misteriju u Brodiniju, pitanje je da li bi otisao tamo. Ukratko – pansion gde je odseo je bio uzasan, ali drugog nije bilo. Namestaj pun prasine, opruge na sofi polomljene, dve „ucveljene fotelje“ a na trecoj sedi pas i jede, presvlake izbledele i prljave a tepih pun rupa… domacica koja podjednako revnosno trazi tiganj i u kuhinji i u garderobnom ormanu, prozor koji nikakva sila ne moze da zatvori, vrata koja su se otvarala pri svakom naletu vetra… pas, macke, kokoske i sve to ne retko i u samoj kuci… Gospodja Somerhejs koja se posekla dok je cistila grasak i dok je krv kapljala preko njega, ona komentarise… „Ipak, ne mari, prokuvace se…“ i Poaro koji je vise za sebe rekao: „Mislim da cu danas odsustvovati sa rucka…“ Sta reci, ovo je samo par detalja sa kojima se Poaro susreo vec prvog dana svog boravka kod gospodje Samerhejs… „Patim – rece Herkul Poaro sam sebi u akutnom napadu samosazaljenja. – Da, patim.“... Bice kasnije jos situacija, ali to treba citati, tj. doziveti. Koristim ovde priliku da vam samo kratko napomenem da ce upravo haos u kuci i Poaroova bolesna opsesija da vraca stvari na „svoje“ mesto biti za njega kljucan trag koji ce ga odvesti do zlocinca… Toliko! Uostalom, znali smo da sva ta patnja kojoj ga je izlozila Agata Kristi mora imati nekog smisla…

Poaro sledecih dana upoznaje gotovo sve stanovnike Brodinija kao i necaku pokojne gospodje Mekginti, Besi Barc i njenog muza Dzoa. Niko nije imao lepu rec o Bentliju, osim Mod Vilijams koja je nekada radila sa njim u uredu za promet nekretnina. U razgovoru sa njom Poaro je stekao utisak da tu ima cak i nesto vise od prijatnosti ili pak, prijateljstva. „Kako je priroda to prekrasno uredila – pomisli Poaro, – da svaki covek, ma koliko da je na prvi pogled neprivlacan, postaje izbor neke zene.“ Upoznaje gospodju Eliot koja je sada zivela u kuci pok. gospodje Mekginti i obilazi kucu… I dalje ne moze da nasluti ni motiv niti ima bilo kakvu ideju cime je ona bila ubijena i gde se taj predmet nalazi. Suocen sa gomilom pitanja, pre svega da li je iako mali, novac koji je nestao, mogao biti neciji motiv, zasto je on posle „pljacke“ bio sakriven na mestu gde je lako mogao biti nadjen, otkuda tragovi krvi na rukavu nesretnog Bentlija ako kaze da nije ubio staru gospodju… Poaro postaje pomalo nervozan „Nista nisam postigao. Ne postoji nikakav trag – nema ni zracka nade. Sad lako mogu da razumem i Spensovo ocajanje. Ali kako da se ista stvar dogodi i meni? Spens je dobar i marljiv policajac, ali ja, ja sam Herkul Poaro. Meni trag ne bi smeo da izmakne.“

Malo cu vam odmotati dalje radnju romana, onu konkretnu sa par podataka ali otkrivanje jos nekih detalja ucinilo bi vam citanje romana nezanimljivim. No, ovo ce biti taman dovoljno da razumemo i ostale likove koji se pojavljuju u Brodiniju i da otvorimo jos dosta tema za razmisljanje. Prvi trag na koji je Poaro naisao, ma koliko on bio bled bila je cinjenica da je gospodja Mekginti dva dana pre nego je bila ubijena u prodavnici kupila bocicu mastila… Zasto je to za Poaroa bio trag? Jednostavno – zakljucio je da gospodja Mekginti nije uopste imala obicaj da pise pisma i samim tim pitanje – Zasto je odjednom imala tu potrebu i kome je pisala…?

Drugi trag bile su novine… Naime, pregledajuci njenu staru garderobu koja je sada kod njene necake primetio je da su njene cipele bile zavijene u staru novinsku hartiju. Jedan poveci clanak iz tih novina je nedostajao – bio je isecen…? Datum na novinama isti – dva dana pred njenu smrt… On, naravno nabavlja novine od tog datuma i pronalazi naslov – „Gde su te zene danas“ i ispod naslova – cetiri fotografije zena koje su na ovaj ili onaj nacin pre vise od trideset godina bile umesane u neki zlocin… Da li je gospodja Mekginti koja je po prirodi svog posla zalazila u svaku kucu i spremajuci mogla da prepozna nekoga ili da bude u prilici da vidi nesto sto ce dovesti u vezu sa nekom od ovih zena… Da li je nekoga ucenjivala…? Kome je pisala…? Da li je neka od njih sada u Brodiniju pod drugim imenom ili je tu neko ko ih poznaje… Tek, Poaro oseca da je na dobrom tragu… Toliko i o tragovima…

Hajde jos malo o likovima… Poaro srece doktora Rendela i njegovu zenu. Po razgovoru sa njima, njegovi utisci su bili – doktor je suvise usluzan a njegova zena isuvise bojazljiva… Sledeci na njegovom popisu su gospodjica Henderson i njena majka i ocuh, gospodja i gospodin Vederbi. Vreme provodi u razgovoru sa Diedri Henderson jer se njena majka odmarala pa je staru gospodju video samo na kratko. Lezala je u svojoj sobi, sto je uostalom i cinila veci deo dana. Nije mu se dopala. Ocuh nije bio tu i sreo se sa Poaroom kad je ovaj vec kretao nazad. Bio je grub covek, namrgodjen, hladnog pogleda. Diedri je bila simpaticna prostodusna devojka, otresita i Poaro je stekao utisak da joj Dzejms Bentli nije bio neprijatan. Sak, sta vise, cesto su se sretali usput i zastajali u razgovoru…

Onda je krenuo da poseti Apvardove – majku i sina, talentovanog mladog pisca Robina Apvarda… i pred vratima imanja susreo se sa gospodjom Oliver. Da – bila je to Arijadna Oliver koja je ne gledajuci kroz prozor auta izbacila ogrizak jabuke pogodivsi nehotice Herkula posred obraza. Pri njihovom srdacnom susretu, gospodja Oliver mu je objasnila da je doputovala radi dramatizacije jednog svog romana koju radi zajedno sa mladim Apvardom… Kada je on njoj objasnio sta radi u Brodiniju i da je malo zapeo u svojim istrazivanjima ona mu govori: „Muskarci su tako usporeni. Ja cu vam uskoro reci ko je to ucinio… Dajte mi dan ili dva da malo procunjam unaokolo i uocicu ubicu. Zenska intuicija – to je ono sto vama nedostaje…“

Laura Apvard je bila od onih majki koje su dominantne u svakom momentu a Robin Apvard, koji je bio u stvari njen usvojeni sin, bio je od onih neverovatno usluznih i briznih mladica i sinova.

Zatim odlazi do gospodina i gospodje Karpenter. Gaj Karpenter je bio suvlasnik jedne fabrike i moglo bi se reci, bogatas. U poslednje vreme je poceo da se bavi i politikom. Njegova zena, Eva, visoka mlada zena, bila je vrlo oholog ponasanja, ali nije mogla da sakrije strah na licu kada joj je Poaro rekao ko je i zasto je u Brodiniju. Zatim je imao prilicno neprijatan susret sa njenim muzem, pa je gotovo isteran iz njihove kuce…

Nacelnik Spens mu je u medjuvremenu prikupio informacije o cetiri zlocina u koji su bile umesane cetiri dame i prukupio sto je moguce vise podataka o njihovom daljem kretanju. On i Poaro razmatraju sve varijante – da li bi iko od stanovnika Brodinija mogao biti neko od njih ili njihove dece… Sta je to mogla znati Gospodja Mekginti da ju je to stajalo zivota i da li su uopste na pravom tragu?

A onda se Herkul Poaro resio na vrlo rizican korak… Na zabavi kod Karpenterovih gde su bili skoro svi vidjenici stanovnici Brodinija poceo je pricu o svojoj teoriji i pokazao slike iz novina… Ubrzo je Poaro nazvao Spensa i obavestio ga: „Imam divne vesti za vas… Neko je pokusao da me ubije…“

Poaro i gospodja Oliver razmenjuju utiske… Ona takodje pati, jer mladi Apvard ima prilicno slobodoumni pogled na njen roman i nikako ne mogu da se dogovore oko nekih osnovnih stvari. Ona govori Poarou: „Nasa saradnja se pretvorila u kosmar! Kako bi se vama svidelo da neko dohvati velike crne brkove pa ih prikaci naredniku Betlu i izjavi da ste to vi?“... Poaro opet ima svoje muke: „Ja, takodje, patim. Kuvanje madam Samerhejs neopisivo je. To uopste nije kuvanje. Pa promaja, hladan vetar, stomacne nevolje macki, duge dlake pasa, polomljene noge na stolicama, jezivi, ama jezivi krevet u kome spavam, – zatvori oci na trenutak kad ga stize secanje na agoniju, – smlacena voda u kupatilu, rupe na tepihu kojim su pokrivene stepenice, pa kafa… recimo ne mogu da vam opisem tu tecnost koju vam tamo daju kao kafu. To je pravi atak na stomak.“

Poaroa je neko pokusao da ubije i on je izbegao opasnost… ali neko drugi nije. U Brodiniju se desava jos jedno ubistvo. Arijadna Oliver pronalazi telo. Nacelnik Spens dolazi da sprovede istragu. Tokom istrage i medjusobnih razgovora dolaze do saznanja da izmedju ovog ubistva i ubistva gospodje Mekginti postoji povezanost. Uskoro Herkul Poaro drzi govor okupljenima. I ponovo se na delu pokazuje situacija koju Poaro tako majstorski dovodi do vrhunca. On obrazlaze teoriju iz koje kao i obicno proizilazi da bi svako mogao da bude ubica u svakom od dva zlocina, kao i da bi svaka od prisutnih osoba mogla imati motiv, naravno pod uslovom da je ta osoba neko drugi a ne ona za koju se izdaje. Jer jedno je definitivno jasno i necu vam mnogo okolisati – ubistva su povezana sa fotografijama, ali je sprovedena istraga i niz dogadjaja koji se desavaju u Brodiniju toliko slozen da iz stranice u stranicu pokusavamo da proniknemo u karaktere ljudi i sumnjajuci ko je ko i da li iko moze biti u bilo kakvoj povezanosti sa bilo kojom zenom sa slike… Dvanaest ljudi – provereni u sve cetiri varijante uz cinjenicu da mogu biti ne samo lica sa slike vec i neko sa njima u bliskoj vezi, braca, sestre, deca… Previse je to varijanti i kombinacija cak i za Herkula Poaroa… Ali, rekoh vam vec, samo njegova osobina urednosti i pedantnosti koja ga tera da stvari nehotice postavlja na pravo mesto kao i pravilno koriscenje „malih, sivih celija“ bice mu dovoljna da resi ovaj na izgled neresiv slucaj… kao i to da je svima promakla jedna sasvim obicna i jednostvna stvar… svima, samo ne njemu…

I taman kad je u svom zavrsnom izlaganju izveo teoriju da svako moze biti krivac, i na kraju bacio najvecu sumnju na jednu osobu (dobro znani metod „popustanja paznje pravog zlocinca“) da bi se onda obrusio na potpuno drugu, slomivsi je samo u njemu dobro znanom maniru. Toliko je bilo jako njegovo izlaganje dok je izvodio cinjenice i opisivao zlocine na taj nacin da je poleteo prema ubici sa recima – Ubili ste je – Evo ovako… dohvativsi sa police jedan tezak predmet i zamahnuvsi prema zlocincu… Posle vriska koji se prolomio sobom cule su se reci – „To mi je u krvi…“

Da bi sve imalo i malo romanticnog prizvuka, Poaro je resio da ponovo pomogne jednom mladom paru da nadje svoju srecu… Nacelnik Spens je iznenadjen otkud to da ce se oni sad vencati… Ko to kaze? „Kazem ja – rece Herkul Poaro – Posvetio sam se tome. Sad, kad je nas mali problem okoncan, imam previse slobodnog vremena. Pocecu da radim na tome da se taj brak ostvari. U ovome casu, njih dvoje pojma nemaju sta im se sprema. Istina je da se jedno drugom dopadaju. Kad bi se stvar prepustila njima nista se ne bi dogodilo – no sada moraju da racunaju i sa Herkulom Poaroom. Videcete! Uspeh je neminovan.“

Ako ste procitali ovaj roman volela bih da se ovde nadju i vasi komentari.

KLIKNI NA OVAJ LINK I OSTAVI KOMENTAR NA DNU STRANICE

Pogledano 64 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

2 thoughts on “Komentar knjige – Gospodja McGinty je mrtva

  1. Ovu knjigu sam prvi put procitao leta 2005. i od tada se latim nje otprilike svakih pet, sest meseci jer ostavila je na mene sjajan utisak. Gdja.Mekginti, naizgled nevazna osoba brutalno je ubijena u svom domu. Naravno policija je vec nasla krivca i stavila ga u ruke zakona. Ali nacelnik Spens ipak ne veruje u Bentlijevu krivicu i obraca se Poarou. Tu sam vec znao da me do pravog ubice ocekuje dug i trnovit put razmišljanja. Poaro stize u Brodini i odseda u najnekomotnije mesto na svetu – Gest Hausu. Poaroova istraga se nastavlja, upoznajemo se sa zaista psiholoski raznovrsnim likovima pa cak se tu nekako pojavljuje i Arijadna, koju smatram jednim od najhumoricnijih likova u Agatinim knjigama. I onda dolazi onaj, za mene najbolji momenat cele knjige, otkrivanje onog starog novinskog clanka. Uvek sam osecao posebnost u knjigama gde glavni koreni zlocina vuku daleko u proslost, te mi je ova knjiga dosla kao premija. Ubistva se nastavljaju a Poaro je sa svakim sledecim tragom sve brze resenju. Evelyn Hope? Ko li je to. Ne secam se da sam i u jednoj drugoj knjizi toliko lomio glavu razmisljanjem kao u ovoj. I naravno, kraj je ispunio sva iscekivanja. Resenje je lezalo tu, paralelno sa celim tokom radnje, ali ga je samo mali broj citalaca uspesno primetio. Nazalost ja nisam. I nije mi zao, jer da sam shvatio, moje iznanadjenje na kraju knjige ne bi bilo potpuno… Gdja.Mekginti – definitivno, jedna i jedina….

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.