Komentar knjige – Jedan, dva, cipela se raspala

Pocetak ovog romana je obelezen jos jednom od cuvenih pesmica koje se cesto pojavljuju u njenim romanima…

“ Jedan, dva – cipela se raspala
Tri cetiri – pticica je zaspala
Pet, sest – grancice sakupljaj
Sedam, osam i lepo ih poredjaj
Devet, deset – kokica punacka
Jedanaest, dvanaest – treba da se cacka
Trinaest, cetrnaest – parovi po klupama
Petnaest, sesnaest – sluzavka na mukama
Sedamnaest, osamnaest – devojka je znala
Devetnaest, dvadeset – zavesa je pala“

Da li ce i kako ova decja pesmica pomoci Poarou u razotkrivanju jos jednog zlocina, ostavljam vam da prosudite sami kada procitate ovaj odlican roman koji spada u klasike kada su u pitanju romani Agate Kristi.

„I u zivotima velikana postoje izvesni ponizavajuci trenuci. Kaze se da nijedan covek nije junak u ocima svog sluge. Moglo bi se na to dodati da je retko ko junak u svojim ocima kad treba da se suoci sa svojim zubarom…“

Herkul Poaro nije mogao da pretpostavi dok je isao ka svom zubaru i… „… u srcu gajio besmislenu nadu da je gospodin Morli mozda otisao nekud po pozivu, da je mozda prezauzet, da danas mozda nece primati pacijente…“ a i kasnije dok se preznojavao na njegovoj stolici, da ce uskoro biti u prilici da istrazuje njegovo ubistvo. Opet je Agata vesto umesila kolac dodajuci malo visoke politike, jednog misterioznog stranca egzoticnog imena, nekoliko zaljubljenih parova, osobe zamenjenih identiteta i kao i obicno malo grehova iz proslosti koji obicno, kako ona zna da kaze, „bacaju dugacke senke“…

Svi ce se oni naci jednog jutra u zubarskoj ordinaciji doktora Morlija i jedno ce biti sigurno – neko od njih je ubio doktora (nadamo se samo da to nije ucinio Poaro iz osvete zbog ponizavanja koje je trpeo sedeci na njegovoj stolici) Na izlasku iz zgrade Poaro je sreo jednu damu koja se takodje uputila svom zubaru. Mozda ne bi ni primetio damu koja je bila bliza pedesetoj nego cetrdesetoj da se jedan skladan clanak nije pruzio iz taksija… tako je primetio i nogu i sasvim kvalitetnu carapu ali mu se cipela nimalo nije svidela. Bila je to nova novcata lakovana cipela sa velikom blestavom snalom. Dok je izlazila iz taksija, dama je zakacila cipelu i snala je pala, a Poaro se dzentlmenski ponudio da pomogne… Mesec dana kasnije ta ista dama bice pronadjena mrtva, unakazenog lica ali Poaro ce prepoznati cipele – samo ce biti stare i iznosene i to je ono sto ce Poaroa najvise muciti i sto ce mu biti najveci izazov u resavanju ove misterije… jer ce se otkriti da je i ona bila ubijena istog tog dana…

A prica ide ovako – doktor, gospodin Morli je nadjen mrtav. Nedaleko od njega lezao je pistolj na kome su bili samo njegovi otisci. Prva pomisao inspektora Dzapa bila je da se ubio… Ali doktor nije imao nikakvog razloga za to… Onda je za to osumnjicen njegov poslednji pacijent koji ga je video zivog – gospodin Amberiotis, Grk na proputovanju, koga je iznenadna zubobolja primorala da potrazi lek i koji nije bio njegov stalni pacijent… Kada je inpektor Dzap otisao do hotela da razgovara sa Amberiotisom, receno mu je da je bolestan. Kada je otisao drugi put, ovaj je vec bio mrtav. Nalaz lekara bio je da je umro od prekomerne doze anestetika… Dzap se tada vratio na svoju prvobitnu ideju – obzirom da je doktorova sekretarica i asistentkinja gospodjica Nevil tog dana bila odsutna, doktor Morli je pogresio i predozirao anesteziju gospodina Amberiotisa… Kad je primetio gresku bilo je kasno. Znajuci kakve ce biti posledice po njegov ugled a i sama cinjenica da je, cak i nehotice ubio neduznog coveka – gospodin Morli se u ocajanju ubio. Po Dzapu to je trebalo da bude tako prosto…

Ali Poaro je po njegovom obicaju izgleda hteo da malo zakomplikuje slucaj postavljajuci brojna pitanja koja su samo njemu mogla da padnu na pamet: Da li ga je ubio njegov partner da bi mu preuzeo praksu? Da li je meta ubice mozda bio finansijski magnat Alister Blant koji je tog dana takodje bio kod Morlija? Zasto je njegova sekretarica Gledis Nevil bas tog kriticnog dana bila odsutna? Da li je mozda njen decko Frenk Karter bio kivan na doktora obzirom da je doktor bio protiv njegove veze sa gospodjicom Nevil a i Poaro je primetio u cekaonici da je bio veoma nervozan…?

Ubrzo se saznaju i nove cinjenice – gospodjica Nevil je dobila telegram da hitno otputuje kod svoje tetke koja je jako bolesna… Vratila se besna jer je tetka savrseno zdrava i nije poslala nikakav telegram… Da li je neko hteo da skloni Gledis Nevil i iz kog razloga? Da li je nekoga mogla da prepozna? Ko je mozda hteo da dodje pod pogresnim imenom? Zar ga ne bi prepoznao doktor Morli? Mozda i ne bi – ako bi vec bio mrtav… Bilo je sve ovo isuvise komplikovano cak i za Herkula Poaroa…

Obilazivsi sve one koji su tog dana bili pacijenti doktora Morlija, pored sada vec pokojnog gospodina Amberiotisa, Herkul Poaro i visi inspektor Dzap stizu i do uvazenog gospodina Alistera Blanta koji je svoje bogatstvo stekao bogatom zenidbom, makar onaj deo bogatstva koji bi se mogao nazvati – pocetni kapital. Bio je samo mladji partner u banci kada se ozenio cerkom samog vlasnika banke licno. No, njegovi saveti i investicije bili su veoma uspesni i svoje i zenino bogatstvo je vrlo brzo uvecao stekavsi ne samo veliko bogatstvo, vec i ugled u visokim krugovima. Cinilo se cak i da nikakve velike drzavne transakcije ne mogu proci bez njega. Zena mu je ubrzo umrla, a on se nije ponovo zenio, ziveo je mirno, jednostavnim zivotom u svojoj kuci u Kentu i voleo je da radi u svojoj basti. Nije imao da im kaze nista sto vec nisu znali. On nije primetio nista sumnjivo i jako zali zbog smrti dobrog strucnjaka kakav je bio gospodin Morli.

Gospodjica Sejnzberi Sil je bila gospodjica sa crnim novim lakovanim cipelama sa kojih je spala snala koju je Poaro tako galantno podigao. Stigla je pre sest meseci iz Indije gde se bavila misionarskim radom i sada je zivela u Engleskoj po raznim pansionima i hotelima. Kao devojka bavila se glumom a onda nepromisjeno uletela u brak i jos brze se razvela. Od necake Alistera Blanta Poaro je kasnije saznao da ga je gospodjica Sejnzberi Sil poznavala i da je bila dobra prijateljica sa njegovom zenom pre mnogo godina ali da se dugo nisu videle jer je ova bila van zemlje. U medjuvremenu saznajemo i da je gospdin Amberiotis poznavao gospodjicu Sejnzberi Sil. Bili su u Indiji u istom periodu i vratili se istim brodom. Po dolasku u London, zajedno su rucali… Sve te cinjenice bice Poarou jako bitne dok bude resavao pitanje njenog nestanka. Ni ona nije primetila nista neobicno kod gospodina Morlija. Bila je njegov stalni pacijent ali nije dolazila duze vremena pa nije ni mogla da primeti da je nesto drugacije nego obicno.

„…Herkul Poaro je sedeo za svojim lepim, modernim pisacim stolom. Voleo je moderan namestaj. Njegov cetvrtast oblik i cvrstina prijali su mu vise nego blagi obrisi starinskih modela. Pred njim se nalazio pravougaoni list papira s uredno ispisanim stavkama i komentarima…“

Na papiru su bila ispisana sva imena koja su imala bilo kakve veze sa ovom misterijom i njegovi komentari. Poaro je razmisljao o jos nekim likovima, o mladom nervoznom Karteru, o pukovniku Barnsu koji je sa njim sedeo u cekaonici iako je bio pacijent Morlijevog partnera doktora Rajlija. Razmisljao je i o doktoru Rajliju i njegovoj povecanoj potrebi za alkoholom… Otisao je u posetu pukovniku Barnsu i od njega saznao par zanimljivih teorija koje bismo mogli nazvati teorijama zavere… Po povratku je svratio u hotel u kome je odsela gospodjica Sejnzberi Sil i saznao da je ona sinoc nestala. Otisla je iz hotela u setnju i nije se vratila… Krenuo je u posetu i gospodinu Hauardu Rajksu, mladicu Blantonove necake Dzejn Olivere i ne bi se zacudio da je i on nestao. No, on je bio kod svoje kuce ali je Poaroa primio sumnjicavo, ubedjen da je on privatno njuskalo bogatasa Blanta cijoj klasi bas nije bio narocito naklonjen, ako se izuzme mlada gospodjica Olivera.

I posle mesec dana od nestanka gospodjice Sejnzberi Sil policija je tapkala u mestu. Nije bila ni u jednoj bolnici, nije uhapsena, nije napustila zemlju. Niko je vise nije video. Opis sa njenim likom razaslat je po citavoj Engleskoj. A onda je njeno telo pronadjeno u jednom stanu u predgradju Londona. Stan je pripadao izvesnoj gospodji Capman koja je tu stanovala godinama. Njen muz je bio trgovacki putnik a gospodjica Sil je po recima vratara vec dolazila pre u posetu gospodji Capman. Ovoga puta se nije vratila. Bila je mrtva vec mesec dana. Pronadjena je ogromnom sanduku u garderobi stana, unakazenog lica, a njena noga u svilenoj carapi sa iznosenom cipelom sa snalom virila je iz sanduka. Poaro je ispred sebe sada vec imao slucaj – pronasli su gospodjicu Sejnzberi Sil mrtvu – ali je sada nestala njena prijateljica Silvija Capman… Kako su saznali od komsija, njen muz je zastupao neku firmu koja se bavila prodajom oruzja, ali se Silviji jednom omaklo da je on zapravo tajni agent… a onda je Poaro, cinilo mu se, u adresaru gospodje Capman pronasao kljucni trag – i njen zubar bio je gospodin Morli… Identifikacija na osnovu zubarskog kartona, medjutim, unela je novu pometnju i sok za sve, ali ne i za Poaroa – ubijena zena nije bila gospodjica Sejnzberi Sil vec njena prijateljica Silvija Capman… Sta se to dodjavola desavalo i gde je onda gospodjica Mabel Sejnzberi Sil…? Kakav je to samo izazov za Poaroa bio… Ako mislite da ga nece resiti – varate se…

A onda je jedne veceri, dok je citao prispelu postu, Poarou zazvonio telefon. „…Herkul Poaro je ponekad zamisljao da je, po tome kako mu telefon zazvoni, u stanju da predvidi kakav mu razgovor predstoji… U ovom slucaju je od prvog trenutka bio prilicno siguran da je poziv od posebne vaznosti…“ Kao i obicno bio je u pravu – kao retko kada u svojoj karijeri primio je pretnju i upozorenje da se mane slucaja ako je iole razuman…“ On je odgovorio u svom maniru: „…Odbijam da budem razuman…!“… „…Zasto bi ga iko, zapitao se, zvao i pretio mu? Zar ti ljudi stvarno misle da bi ga pretnje mogle zaustaviti? Ocigledno da misle. Zaista se ne razumeju u psihologiju!…“

Posle par dana – jos jedna senzacija – pucano je na premijera dok je bio u drustvu prijatelja… Prijatelj je bio Alister Blant… Poaro se pita – nije li Blant u stvari bio meta atentatora… i samim tim – nije li on trebao da bude ubijen u ordinaciji gospodina Morlija, ali je nesto krenulo pogresnim tokom…? Gospodin Blant ga poziva u svoju kucu na selu preko vikenda da bi sa njim razgovarao na miru i zamolio ga da da sve od sebe i pronadje napokon tu gospodjicu zivu ili mrtvu jer je i njegovo ime bilo umesano a ovaj slucaj isuvise privlacio paznju javnosti… Sutradan ujutru dok su setali bastom – odjeknuo je pucanj… U blizini je bila njegova dalja rodjaka koja je zivela tu na imanju, gospodjica Helen Montresor, a koja je radila kao sekretarica gospodina Blanta i ugledala je mladica koji je drzao pistolj u ruci… Uhapsen je i ubrzo doveden u vezu i sa ubistvom gospodina Morlija, ali Poaro uopste nije bio zadovoljan… Na putu do kuce „…odlucio je da deo parka predje peske, a da nastavi taksijem. Iz iskustva je znao u kom ce tacno trenutku pritisak otmenih lakovanih cipela na njegova stopala poceti da biva bolan…“ Groznicavo je razmisljao… i dalje su ga kopkale one cipele sa kopcom na nogama gospodjice Sejnzburi Sil… ili to bese Silvija Capman…?

Posmatrao je mlade u parku kako se gurkaju i kikocu… „…Figure tih mladih devojaka je smatrao zalosno oskudniom. Gde su bile one bujne obline, gde oni zanosni bokovi koji su znali da oduseve pravog obozavaoca? On, Herkul Poaro, secao se zena… Jedne zene, posebno – tog raskosnog stvorenja – rajske prtice – venere… Je li medju tim zgodnim devojcurcima bilo ijedne zene koja bi mogla da drzi svecu Veri Rozakov? Prava ruska plemkinja, plemkinja od glave do pete!…“

Razmisljao je i sklapao kockice ovog slucaja. Sve mu je bilo mnogo jasnije. Nedostajao mu je jos jedan detalj, vise potvrda njegove ideje… Kada je stigao kuci, inspektor Dzap ga je vec cekao. Poaro nije hteo jasno da odgovori na pitanje sta je zakljucio da li je gospodjica Sejnzberi Sil ziva ili mrtva – ali on je znao gde se ona nalazi… Dzap gundja na njemu svojstven nacin: „Eto, imali smo jedan lep slucaj samoubistva. H.P. je rekao da je to ubistvo – hteo je da to bude ubistvo – i, djavo da ga nosi, i ispalo je ubistvo!“ Pistolj kojim je pucano tog vikenda na gospodina Blanta je isti onaj iz koga je ubijen gospodin Morli… Mladic je ocigledno bio kriv iako nije hteo da prizna. Poaro mu vec tada veruje i svaka rec koju saznaje ide u prilog njegovoj cudnoj ideji koja mu se javila… Insistira na tome da ga Dzap pusti da razgovara sa optuzenim mladicem… Dzap mu prigovara da je sentimentalan… „Nisam ja taj koji je sentimentalan! To bi se pre moglo reci za Engleze! U Engleskoj se rone suze nad mladim parovima, majkama na samrti i odanom decom. A sto se mene tice, ja sam razuman. Ako je on ubica, onda sigurno nisam toliko sentimentalan da ga sjedinim u braku sa jednom finom, obicnom devojkom…“

Razgovarajuci sa Poaroom, mladic je i dalje negirao svoju umesanost i poricao da je tog dana ulazio u ordinaciju gospodina Morlija. Ali je Poaro bio uporan… „To je laz, kad vam kazem…“ govorio je mladic… „Herkul Poaro se oseti veoma umornim – veoma starim. Nije mu se svidjao mladic. Uopste mu se nije svidjao. Po njegovom misljenju on je bio nasilnik, lazov, smutljivac – u svakom slucaju mladic bez koga bi ovaj svet itekako mogao…“ ali Poaro je znao da on nije ubica… i trebalo mu je samo njegovo priznanje da je ulazio u ordinaciju gospodina Morlija… To je bila kockica koja mu je nedostajala… a samo je on znao zasto…

Kao i uvek u romanima Agate Kristi na kraju sledi Poaroova predstava… kada pricajuci svoju pricu i rekavsi prave reci u odredjenom momentu navodi zlocinca da se sam otkrije. Poaro u jednom momentu, objasnjavajuci psihologiju zlocinca kaze: „Postoji izvesna doza bahatosti u citavom ovom slucaju – novac ne predstavlja problem – ljudski zivot ne predstavlja problem. Da, oseca se bezobzirnost, bahatost – a to govori da je u pitanju krupan zlocin!“ Sve je bilo tako dobro isplanirano… „…Ali, na vasu veliku zalost, tu se pojavljujem i ja. Ja sam taj koji sumnja. Ja sam taj koji nije zadovoljan…“

Pise: Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Pogledano 11 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

One thought on “Komentar knjige – Jedan, dva, cipela se raspala

Ostavite komentar