Komentar knjige – Karte na stolu

Vrlo cesto sam nailazila na komentare ovog romana u kojima se isticalo da on nece biti razumljiv i interesantan onome ko ne zna pravila bridza. Naravno, bilo je to pogresno. Mozda bi eventualno mogli reci da su napokon zaljubljenici u ovaj „sport“ dobili svoj prvi pravi krimi roman. Mozda je njima roman uzbudljiviji ali i svim drugim citaocima nije manje zanimljiv, tim pre sto poznavanje pravila igre uopste nema neke prevelike povezanosti ni sa zlocinom ni sa zlocincem…

Sve vreme nas naravno zbunjuje Paoro (A ko bi drugi?) koji sa svakim osumnjicenim insistira, na naizgled nebitnim pitanjima – da mu opisu sobu u kojoj su igrali bridz, tj. da mu kazu svaki detalj koji su primetili, kao i da na osnovu listica sa rezultatima koji su zapisivani, pokusaju da mu rekonstruisu tok igre… Zasto je to Poarou bilo zanimljivo? Evo, reci cemo vam odmah pre nego se upustimo i pricu o bilo cemu drugom. Po njemu, bio je to jedini nacin da se pronikne u karakter igraca od kojih je jedan ubica. Da li su promene u toku igre mogu da uticu na nesto sto se desilo ili sto planira da se desi…

Gospodin Sejtana, pored skupih starina i drugih vrednih predmeta skuplja i ubice i to vrhunske, koji su uspeli da se izvuku, tj. one na koje nikada nije ni pala sumnja da su izvrsili zlocin. Nije on njih „skupljao“ da bi ih ucenjivao, vec je uzivao u onim sekundama kada kroz razgovor sa njima provuce rec ili dve koje su samo njemu i ubici poznati i onaj tren kada u ocima ubice vidi da je ovaj drugi svestan da je ipak na neki nacin otkriven. Da li je gospodin Sejtana znao koliko je to moze biti opasno i da onaj ko je ubio jednom i ostaone otkriven ima velike sanse da to ucini ponovo – posebno kada se oseti ugrozenim?

I tako, gospodin Sejtana odlucuje da Herkulu Poarou pokaze svoju „kolekciju“. Organizuje veceru na koju poziva cetvoro ljudi „sa ove strane zakona“ pukovnika Rajsa, nacelnika Betla, pisca detektivskih romana Arijadnu Oliver i naseg Herkula Poaroa, kao i cetvoro ljudi koji su po njemu bili „sa one strane zakona“ gospodju Lorimer, doktora Robertsa, majora Despara i gospodjicu En Meredit. Jedan od njih se ocito osetio ugrozenim u tom odabranom drustvu i te veceri u prisustvu ostalih ubio gospodina Sejtanu.

A Poaro ga je lepo upozorio jos pre neki dan kad mu je ovaj rekao o cemu se tu zapravo radi: „Nisam ja toliko neosetljiv na umetnost u zlocinu, kao sto vi mislite. Mogu ja da se divim savrsenom ubici… Divim se i tigru… toj divnoj zivotinji sa smedje-zutim prugama. Ali, ja cu mu se diviti van njegovog kaveza. Necu uci unutra. Ne, ukoliko mi to duznost ne nalaze. Jer, vidite gospodine Sejtana, tigar moze da skoci… A ubica – ponovo da ubije…“

Posle vecere, igrali su bridz podeljeni u dve ekipe. Cetvoro za jednim i cetvoro za drugim stolom. Igra sama po sebi dozvoljava da igraci ustanu od stola kada nije njihov red za igru. Svo cetvoro je ustajalo nekim povodom, da uzmu pice, isprazne pepeljare, podloze vatru… Jedan od njih je iskoristio nepaznju ostalih i u toku veceri ubio gospodina Sejtanu.

Herkul Poaro se prilicno naostrio da otkrije ubicu: „Istraga ovog ubistva zvanicno nije moj posao. Ali, ipak vredja moje samoljublje. Prava je drskost izvrsiti ubistvo meni ispred nosa – i to od strane nekoga ko ismejava mene i moju sposobnost da otkrijem ubicu!!!“

Iskoristicu priliku da vam ovde malo docaram Arijadnu Oliver, obzirom da je ona ovde jedan od glavnih aktera romana i neko ko je prilicno doprineo razjasnjenju misterije: „Sredovecna zena, pozamasnih gabarita, prilicno neuredna… Na suvozackom sedistu njenog auta uvek je bila po jedna velika torba puna jabuka. Ona je veoma volela jabuke i jela ih je u velikim kolicinama, razbacujuci kore od jabuka iz svog krila svaki put kad bi izasla iz auta…“

„Gospodja Arijadna Oliver je bila poznata kao jedan od najboljih pisaca detektivskih i drugih uzbudljivih prica. Imala je lak stil pisanja (iako to nije bilo gramaticki tacno) i pisala je clanke ‘Tendencija kriminala’, ‘Cuveni zlocini iz strasti’, ‘Ubistvo iz ljubavi nasuprot ubistvu iz koristoljublja’. Bila je takodje vatrena feministkinja, i, kad god bi se u stampi pisalo o nekom znacajnijem zlocinu, bilo je sigurno da ce tu biti i intervju sa madame Oliver. I obicno je stajalo da je gospodja Oliver rekla: ‘Kada bi samo zena bila sef Skotland Jarda!’ Veoma ozbiljno je verovala u zensku intuiciju.“

„Sto se ostalih osobina tice, bila je to prijatna zena srednjih godina, privlacne spoljasnjosti, ali ne i doterana, sa lepim ocima, jakim ramenima, sa bujnom, neposlusnom sedom kosom sa kojom je neprestano eksperimentisala. Jednog dana je izgledala krajnje intelektualno, celo joj je bilo potpuno otkriveno, a kosa zalizana unazad i zamotana u pundju, a drugog dana bi se gospodja Oliver odjednom pojavila sa uvojcima kao Madona ili sa mnostvom ne bas sasvim urednih kovrdza…“

Pricajuci o svojim knjigama ona kaze: „Do sada sam napisala trideset dve knjige (koliko i Agata do tog momenta – napomena autora stranice)- i one, su naravno, u sustini sve iste – i jedino zalim sto je moj detektiv Finac. Ja stvarno nista ne znam o Fincima i stalno dobijam pisma iz Finske u kojima mi ukazuju da je nesto sto je on rekao ili uradio nemoguce. Izgleda da u Finskoj mnogo citaju detektivske price. Pretpostavljam da je to zbog dugih zima u kojima je malo dnevne svetlosti. U Bugarskoj i Rumuniji ih izgleda uopste ne citaju, pa je mozda bolje bilo da je on Bugarin.“

Znajuci da je Agatha Christi, lik Arijadne Oliver napravila kao neki svoj alter ego, pripisujuci joj mnoge svoje osobine, bice nam korisno da procitamo kako Arijadna Oliver pise. Pricajuci o svojim romanima i o nacinu na koji pise, ona na jednom mestu u ovom romanu kaze: „Znate, covek u stvari mora mnogo da razmislja. A razmisljanje je uvek dosadno. I uvek morate da planirate stvari. I onda se zaglibite i stalno mislite da se nikada necete izvuci iz te zbrke – ali se izvucete! Pisanje nije narocito prijatno. To je jedan naporan posao kao i svaki drugi… Meni to izgleda kao posao. Nekada mogu da nastavim da radim samo tako sto u sebi sto puta ponovim sumu para koju cu dobiti od naredne serije autorskih prava… Imala sam sekretaricu i pokusavala sam da joj diktiram, ali je ona bila tako sposobna da me je to obeshrabrivalo. Osecala sam da mnogo bolje zna engleski jezik i gramatiku i sve o tackama i zarezima od mene da sam pocela da patim od neke vrste kompleksa nize vrednosti. Onda sam pokusala da uzmem sasvim nesposobnu sekretaricu, ali, naravno, ni to nije odgovaralo… Ja uvek mogu da razmisljam. Ali, kada treba to i da napisem, onda je to dosadno. Uvek mislim da sam dosla do kraja, a onda izracunam i vidim da sam napisala samo trideset hiljada reci umesto sezdeset i onda moram da ubacim jos jedno ubistvo i namestim da glavna junakinja ponovo bude kidnapovana. To je vrlo dosadno.“

Nikad se nije ustrucavala da iznese svoje misljenje, imajuci pri tom najfantasticnije ideje o mogucem zlocincu. Kada je nas gospodin Sejtana u pitanju ona je prokomentarisala: „Kako bi bilo sjajno da ga niko od njih nije ubio. Da ih je on sve pozvao i onda neprimetno izvrsio samoubistvo jer mu je bilo zadovoljstvo da napravi zbrku.“

Kakvo misljenje ima nacelnik Betl o gospodji Oliver: „Oko nje sam prilicno neodlucan. Ta zena mi se skoro i dopada. Prica mnogo gluposti, ali je dobra zena, a zene sigurno znaju neke stvari o drugim zenama koje muskarcima nisu dostupne. Ona moze da nabasa na nesto korisno.“

Njih cetvoro su napravili plan – svako ce da prikupi informacije o proslosti jednog od osumnjicenih. Svako od njih ima svoje metode pristupa. Oni moraju tacno da ustanove da li je i koji zlocin svako od osumnjicenih pocinio u proslosti, sto je prilicno jalov posao. Prosle su godine od tada, a i cinjenica da ni tracak sumnje nije pao na njih tada, dovodi do toga da ce ih i oni sada tesko povezati sa njima i jos ih i dokazati. Jedino sto za pocetak mogu, je da na neki nacin rekonstruisu zivotne puteve cetvoro ljudi, okolnosti koje su ih pratile i da ispitaju postoji li uopste neki misteriozni dogadjaj koji je pratio njihovo kretanje… Oni pocinju da razgovaraju sa svima njima, i to na nacin da se niko ne oseca posebno ugrozenim, jedan po jedan, nadajuci se da ce za pocetak naci bar neki trag… Poaro tu ima svoju devizu: „Nemoguce je ne odati se, osim ako covek nikad ne otvori usta! Govor najvise odaje coveka. Cak iako laze, jer odmah moze da se vidi da pricate odredjenu vrstu lazi…“

Nacelnik Betl je covek „krupnog, cetvrtastog i bezizrazajnog lica. Ne samo da se osecalo kao da je od drveta, vec i da je to drvo neobicno tvrdo i otporno. Uvek je izgledao tupo i skoro glupo.“ Ali to je bilo samo njegovo sredstvo obmane. Za svoj pristup ovom slucaju on je rekao: „Neposredan, posten, revnostan oficir koji vrsi svoju duznost – eto to je moj stil. Bez suvisnih ukrasa, bez izmisljotina. Samo posten trud. Tupav i pomalo glupav – to je moja deviza.“ I Poaro ima svoje pozitivno misljenje o Betlu: „Dobri stari Betl, nije bas mnogo brz. Napreduje sporo, ali na kraju uvek stigne“

Pukovnik Rajs je pomalo tajanstven po pitanju tacnog posla koji se bavi. Po svemu sudeci je pripadnik Tajne sluzbe. On je crnomanjast, zgodan i jako preplanuo covek pedesetih godina. Ima mnogo izvora informacija. Nije se pojavljivao puno u ovom romanu zbog nekih drugih obaveza koje je imao, ali je svojim informacijama koje je prikupio dosta doprineo toku istrage.

Onaj ko je procitao vise Agatinih romana sa Herkulom Poaroom, mora da se zapitao da li je moguce da mali Belgijanac nikada nije doziveo neuspeh. Odgovor smo dobili upravo u ovoj knjizi kada on na to pitanje odgovara osumnjicenom: „Poslednji put je to bilo pre dvadeset osam godina – rece Poaro dostojanstveno. – Pa cak i tada su postojale okolnosti – ali to nije vazno…“ Jedan od osumnjicenih razgovara sa svojom prijateljicom o Poarou i pri tom kaze: „Pretpostavljam da je bio dobar u svoje vreme. Sada je vec mator, naravno, mora da ima najmanje sezdeset godina…“

A onda, Herkul Poaro u sred istrage odlazi u jednu od najskupljih radnji u Londonu i kupuje ni manje ni vise nego 19 pari najfinijih i prilicno skupih svilenih carapa… Do Bozica je jos dosta vremena…? Kome su namenjene? Sta su to „male sive celije“ naseg prijatelja smislile ovog puta?

Kada je jedan od osumnjicenih pozvao Poaroa i mucen osecajem krivice resio da prizna zlocin, Poaro je bio zapanjen: „Pitanje je – da li Poaro moze ikako da pogresi?… Ja sam uvek u pravu. To se toliko puta ponovilo da sam zapanjen. Ali sada zaista izgleda da sam pogresio. I to me nervira. Po svoj prilici vi znate sta govorite. Vi ste izvrsili ubistvo! Fantasticno bi bilo da Herkul Poaro zna bolje od vas kako ste ga izvrsili… Onda sam ja lud. Ne – nisam lud! U pravu sam. Mora da sam u pravu. Spreman sam da poverujem da ste vi ubili gospodina Sejtanu… ali niste mogli da ga ubijete onako kako ste rekli. Niko ne moze da ucini nesto sto nije u skladu sa njegovim karakterom…“

Troje „istrazitelja“, svako na svoj nacin vodi ovu istragu. Oni se povremeno nalaze, razmenjuju informacije i prave planove za dalje akcije. Naravno, da ce glavnu ulogu i ovoga puta odigrati mali Belgijanac, ali, makar u istraznom postupku moramo da odamo priznanje i drugim kakaterima ovog romana, pre svega gospodji Oliver. Oni, naravno pronalaze bar po jedan pocinjeni zlocin u proslosti svakog osumnjicenog. Ali ko od njih je ubio gospodina Sejtanu? I taman kada krug polako pocinje da se zatvara… kao gotovo u svakom romanu Agate Kristi desava se jos jedno ubistvo… Sada imamo tri osumnjicena. Cini se laksim poslom, ali dok je potraga okrenuta prema jednom od njih, za koga se cini da je imao najvise motiva i prilike da izvrsi i ovaj zlocin… samo Poaro juri onog pravog… Kao i uvek, u njegovom malom finalu na kraju, Poaro ga suocava sa svedokom zlocina (koji je pri tom i lazan) i on se naravno otkriva, zaboravljajuci da Poaro ne oprasta ubistvo… I zaista, pitamo se i mi na kraju ovog uzbudljivog romana – kako je ubici uopste palo na pamet da izvrsi ubistvo pred ocima Herkula Poaroa… ?

pise: Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

(Pogledano 6 puta, 1 pregleda danas)

Možda će vam se svideti i ovo:

2 thoughts on “Komentar knjige – Karte na stolu

  1. Gledao sam nedavno ovaj film koji mi se puno dopao pa posto nisam citao knjigu resio sam da je nabavim i vidim da li ce biti bolja od filma jer i inace rado citam knjige i procitao sam desetak knjiga kraljice krimica kako zovu Agati Kristi.

    Ima naravno dosta razlika u odnosu na roman i mislim da je u filmu sve mnogo vise prilagodjeno obicnom prosecnom gledaocu koji radije gleda filmove nego sto cita knjige jer se u knjizi mnogo vise insistira na poznavanju pravila bridza sto mozda moze i da odbije neke zainteresovane koji bi mozda i procitali ovu knjigu ali ne zele da ih nesto smara dok citaju ako vec ne znaju pravila ove drustvene igre. Medjutim ja mislim da je sve to ipak u funkciji radnje i da je Poaro to tako lepo resio da on u stvari pokazuje kroz pracenje igre kako ko razmislja i da li je bio skoncentrisan na igru ili na ono sto se desavalo oko njega.

    Cioni se da je lak zadatak pronaci ubicu jer imamo samo cetiri osumnjicena. Koliko se secam iz nekih romana od pre bilo je vise sumnjivih takoreci svi su bili sumnjivi. Ovde je igra jedan na jedan. Cetiri predstavnika reda i zakona svako sa svojim nacinom traganja za pravdom i cetvoro zlocinaca jer svako od njih je jednom u svom zivotu pocinio jedan zlocin. Ali samo jedan od njih je ubio Sejtanu. Svi su oni zlocinci ali samo jedan je ubica. Ovo ipak nije Orijent ekspres:)

    Dobar je roman i sigurno ce me naterati da uzmem jos neku Agatinu knjigu da procitam jer priznajem da nisam odavno ali od tri filma sa Poarom koje sam gledao skoro ovaj mi je ostavio najaci utisak pa sam hteo da procitam i knjigu. Nisam pogresio jer je stvarno dobra i preporucujem je svakom ko je nije citao.

  2. Zavrsila sam sa citanjem knjige i jako mi se svidjela . Sve je tako zamrseno a pitanja monsieur-a Poirota su tako cudna a kasnije sve dodje na svoje . Ovo je cetvrta knjiga koju sam procitala od Agathe i stvarno , gospodja Christie nikad nije bila genijalnija . Sve je to tako cudno a logicno . Cista logika samo treba upotrijebiti mozak . Svaka cast njoj a i vama .

Ostavite komentar