Komentar knjige – Neočekivani gost

Nadam se da necu krsiti autorska prava ako vam, predstavljajuci vam ovaj naslov, prenesem deo iz knjige naslovljen kao „Postscriptum“.

. § ..

Poglavlje koje sledi preuzeto je iz knjige Carlsa Ozborna, Zivot i zlocini Agate Kristi (The Life and Crimes of Agata Christie). Prvobitno objavljena 1982. godine, a prosirena i dopunjena 1999. godine, Ozbornova knjiga predstavlja detaljan hronoloski pregled dela Agate Kristi, svakog romana i pozorisnog komada ponaosob, zajedno sa dogadjajima koji su obelezili njen zivot u tom vremenskom razdoblju. Ovo poglavlje nudi zapanjujuca zapazanja o nastanku komada Neocekivani gost (The Unexpected Guest)

Neocekivani gost (The Unexpected Guest)

Komad iz 1958. godine

Misolovka (The Mousetrap) je 12. aprila 1958. godine dozivela svoje 2239. izvodjenje, i tako postavila rekord najduze igrane predstave u Londonu. Da bi proslavila obaranje rekorda, Agata Kristi je predstavila Ambassadors Theatru posebno pripremljenu misolovku. Bila je, naravno, zadovoljna cinjenicom da je njena Misolovka oborila sve rekorde, i mora da je gajila velike nade za svoj novi komad koji je visoko cenila. Bio je to komad Presuda (Verdict) koji je Piter Sanders postavio u Strand Theatru 22. maja. No, Presuda je dozivela neuspeh i predstava je prestala da se prikazuje vec sledeceg meseca, 21. juna. Nesalomiva gospodja Kristi je izjavila: „Na kraju krajeva, drago mi je da se dopala Tajmsu“, i odmah se bacila na pisanje novog komada koji se zvao Neocekivani gost. Komad je zavrsila za cetiri nedelje, i Piter Sanders ga odmah postavlja na scenu. Novi komad igran je nedelju dana u bristolskom pozoristu Hippodrome, a potom premesten u Duchess Theatre u londonskom vest endu. Predstava je tokom osamnaest meseci imala 604 izvodjenja.

Neočekivani gostMozda bi se Neocekivani gost mogao opisati kao demistifikovano zagonetno ubistvo preruseno u netajanstveno, koje pocinje kada stranac – ‘neocekivani gost’ iz naslova, po gustoj magli ostane na putu, kola zaglavljenih u jarku, blizu obale u juznom Velsu i nabasa na kucu gde nalazi zenu kako, sa revolverom u ruci, stoji iznad tela svog mrtvog muza, Ricarda Vorika, priznajuci da je pocinila ubistvo. On odlucuje da joj pomogne, i zajedno izmisljaju pricu i dalji plan.

Ispostavlja se da je zrtva (invalid u kolicima) bila krajnje neprijatna licnost i sadista; izvan kruga njegove porodice postoje i drugi koji bi mu rado dosli glave da im se pruzila prilika, povrh svega otac deteta koje je dve godine ranije u saobracajnoj nesreci Ricard Vorik, vozeci nepazljivo i verovatno u pijanom stanju, usmrtio. Kako radnja odmice, sve vise raste mogucnost da Lora Vorvik nije ubila svog muza, ali i da mozda stiti nekog drugog. Ricardovog mladjeg polubrata, mentalno retardiranog, neuravnotezenog i potencijalno opasnog? Svog ljubavnika, Dzulijana Ferara, kandidata na izborima za Parlament? Vorvikovu majku, konzervativnu u savesnu staricu koja zna da joj do kraja nije ostalo jos mnogo? Ili, opet, oca ubijenog decaka?

Policajci koji vrse istragu, pojavljuju se u prvom cinu, u II sceni – sarkasticni inspektor i poetski nastrojen mladi narednik koji citira Kitsa. Pred kraj drugog cina, tj. celog komada, oni otkrivaju i hvataju pravog ubicu. No, da li su u pravu? Buduci da je ovo misterija Agate Kristi, na samom kraju drame ceka nas jos jedno uzbudjenje. Da li je moguce da gospodja Kristi dozvoljava ubici da porodje nekaznjeno? Ako je tako, mozda pravi razlog lezi u tome sto ona ubistvo Ricarda Vorika posmatra kao opravdanu odmazdu?

Kroz lik Majkla Starkvedera, ‘neocekivanog gosta’, gospodja Kristi iznosi tvrdnju: „Muskarci su stvarno osetljiv pol, zene su promucurnije. Muskarac ne moze preuzeti ubistvo na sebe. Zena moze, i te kako.“

Lik ubijenog, kako ga je opisala njegova zena, zasnovan je bar delom na nekome koga je Agata Kristi veoma dobro poznavala. Evo sta Lora Vorvik kaze opisujuci jednu notornu naviku njenog bivseg muza: „Onda bi sirom otvorio francuske prozore, i sedeo zureci napolje, sve dok ne ugleda sjaj macjih ociju, ili zalutalogzeca, ili psa, ili bilo cega, nije ni bitno. Naravno, u to doba nema mnogo zeceva. Ta bolest – kako bi je nazvali – opsesija ili sta god – svodila se na ubijanje tih stvorova. Ali, najvise je pucao u macke. Gadjao ih je preko dana. I ptice, isto tako… Kada je jedna zena prikupljajuci potpise za seosku proslavu jednog dana dosla kod nas… Dok je ona, silazeci niz put, odlazila – Ricard je pucao levo i desno od nje. Isprepadala se kao zec, govorio je. Urlikao je od smeha, dok nam je pricao o tome. Secam se da je rekao kako je njena debela straznjica podrhtavala kao zele. Ali ona je zbog toga otisla u policiju, pa je ispala strasna gungula.“

A evo kako Agata Kristi, u svojoj autobiografiji, opisuje njenog brata Montija, koji je pred kraj zivota postao invalid: „Kako se Montijevo zdravlje poboljsavalo bio je sve veci problem brinuti se o njemu. Da bi ubio dosadu izabrao je za zanimaciju da puca kroz prozor iz revolvera. Putujuci trgovci i neki gosti koji su posecivali majku poceli su da se zale. Monti je bio nepokolebljiv – na to se uopste nije obazirao. ‘Neka stara smesna usedelica isla je niz drum klateci zadnjicom. Nisam mogao da odolim – pucao sam jednom – dvaput levo i desno od nje. Svega mi, da si samo mogla da vidis kako je trcala…’ Neko se zalio i dolazila nam je policija.“

Neocekivani gost je Agatino originalno delo, ne samo zato sto ga je ona napisala, niti zbog toga sto da nije dramatizovao neko drugi po Agatinoj pripovetci ili duzoj prici, vec zato sto je, poput Paukove mreze (Spider’s Web), a za razliku od Misolovke ili Svedoka optuzbe (Witness for the Prosecution), po ideji sasvim nov, dakle, ne komad radjen po sablonu nekog njenog ranijeg dela. Ovaj komad je, zapravo, jedno od njenih najboljih ostvarenja, vrlo napetog i efektnog dijaloga, sazetog i nicim suvisnim opterecenog zapleta, sa dosta iznenadjenja. Uzgred, on pokazuje duboku istinu – da videti ne znaci i verovati.

Drama je na scenu prvi put postavljena 1958. godine i kriticari su bili jednoglasni u odusevljenju. Mnogi su izdvajali uspeh nove Agatine drame poredeci ga sa nedavnim neuspehom presude: „Posle neuspeha poslednjeg komada Presuda“, pisao je Dejli Telegraf, „u nekim krugovima mogli su se cuti predlozi kako bi trebalo angazovati Skotland Jard da pronadje ko je ubio Agatu Kristi. Ali Neocekivani gost, postavljen na sinocnoj sceni Duchessa pracen odjecima koji su se digli oko neuspeha predhodnog komada, ukazuje da telo jos odaje znake zivota. Sahrana njene reputacije vestog stavraoca trilera sigurno je preuranjena.“ Londonski Gardijan iznosi kritiku u obliku reportaze: „Samo sedam nedelja posto je poslednje ostvarenje Agate Kristi izvizdano na sceni, starica od sezdeset set godina (sic) sinoc se definitivno vratila u londonsko pozoriste. Imala je novu zagonetku. Spremnu. Sedela je izvan ljubopitljivog kruga publike, bledog lica i puna zebnje… Ali ovoga puta nije bilo zvizduka. Nikakvih grubih prekida. Na kraju je zacula aplauz slican onom koji je dobio njen komad Misolovka, sestogodisnji rekorder po broju izvodjenja na sceni.“

Piše: 15.01.2006. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Pogledano 439 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: