Komentar knjige – Nezavršeni portret

Nezavršeni portret„Nezavršeni portret“ je jedan od šest sjajnih ljubavnih romana, koje je Agata Kristi, pod imenom Meri Vestmakot, napisala u najboljoj tradiciji engleske proze ove vrste.

Imala sam uzivanje da za sada procitam tri od ukupno sest ljubavnih romana Agate Kristi. Mada ih, u stvari mozemo pre svrstati u neku vrstu psiholoskih porodicnih drama, one vrcaju od emocija i pune su ljubavi raznih vrsta – ljubavi prema muzu, deci, roditeljima, braci, sestrama itd… Zato sam tu kategoriju ipak nazvala „ljubavni romani“. S druge strane imala sam osecaj da bi prvo trebalo procitati upravo roman „Nedovrseni portret“ i nisam pogresila. Danima sam bila pod utiskom procitanog stiva, a kako je proslo mesec i po dana od tada, sigurna sam da cu moci da vam prilicno verno i objektivno prenesem atmosferu tog romana. Da sam odmah tada pisala ovaj tekst, verovatno je da bih pod uticajem odredjenih opisanih dogadjaja mozda vecu paznju poklanjala manje bitnim stvarima kada je ovaj roman u pitanju.

Verujem da se velika vecina vas prvo susrela sa kriminalistickom literaturom Agate Kristi, sto je i razumljivo s obzirom na broj napisanih romana i kratkih prica tog zanra. Verujte mi na rec kad vam kazem, da citajuci upravo ovaj roman, mozda prvih dvadesetak strana razmisljate o tome da ga pisala ona ista Agata Kristi koju poznajete, a onda krece raskosan opis zivota glavne junakinje Silije i vi se jednostavno izgubite u vrtlogu njenih nadanja, lomova, stremljenja, borbe da vodi jedan ispravan zivot bez lazi.

Naravno, cinjenica je i da ako poznajete Agatu Kristi malo bolje, ako vas je ikada interesovao njen zivotni put, njena interesovanja, odnosi sa porodicom iz koje je potekla kao i sa sopstvenom porodicom koju je osnovala (prvi muz – drugi muz – cerka) onda se neizostavno mogu postaviti neke paralele i vi na momente zaista imate utisak da citate na neki nacin jedan nevesto zakamufliran autobiografski roman. Kad kazem nevesto, ne zelim time da umanjim njegovu knjizevnu vrednost ili da omalovazim njene literarne sposobnosti u koje smo se toliko puta uverili… Jednostavno mislim, da su njena unutarnja osecanja bila toliko jaka i da je tako snazno prezivljavala svoju stvarnost da nije mogla tako lako da se i u pisanju distancira od sebe same. Ili nije zelela.

Ovaj roman je objavljen 1934. pod pseudonimom Mary Westmacott, iste one godine kada je objavljen i cuveni „Orijent Ekspres“. Poznata knjizevnica je do tada vec stvorila ime u svetu knjizevnosti sa desetak do tada objavljenih kriminalistickih hit romana. Do tada je vec prosla prvi brak, dobila dete, prosla je kroz razvod (razloge razvoda znamo) i ostvarila svoj drugi brak sa Maksom. Sve se to sigurno odrazilo na pisanje ove knjige.

Okosnicu price cini Silija, zena zrelog zivotnog doba koja prezivljava krizu. Njena zivotna prica je sasvim jednostavna, jedna od onih koja se moze svakome dogoditi a najcesce se u stvari i dogadja. U jednom, mucnom periodu svog zivota, Silija je resila da napusti sve i ode negde gde ce moci da se posveti samo sebi i da razmisli o svom zivotu. O njegovom kraju ili o novom pocetku. Sve je vise bila blize mislju da nema snage da krene ispocetka i da je smrt jedini izlaz iz svega. Sav smisao zivota koji je imala, sve nade, sva stremljenja i ocekivanja… sve je izgubila i nije postojala niti jedna nit za koju bi mogla da se uvati. U takvom stanju, nju srece mladi slikar Larabi koji se zainteresovan za nju kao zenu, pokazuje kao dobar slusalac jedne noci. Silija mu prica svoju zivotnu pricu pocevsi od samog detinjstva. U jednom momentu tokom samog upoznavanja ona mu na jednom mestu romana govori: „… U zvezdama je zapisano da cu doziveti najmanje sedamdesetu – a mozda i duze. A ja se, naprosto, s tim ne mogu suociti. Jos trideset pet dugih, samotnih godina…“ Na njegov komentar da one ne moraju biti samotne i tuzne ona mu govori da se upravo toga najvise i plasi „Samo budala smatra da je vatra nesto prijatno i toplo… Pojma nemaju o ziskama i pozarima.“ … „Ovo je posve drugacije. Kad znate kako nesto izgleda ne zelite da rizikujete. Medjutim, rizikovati zbog neceg o cemu pojma nemate… u tome ima neke drazi…neceg pustolovnog. Na kraju krajeva, smrt bi mogla biti bilo sta…“ Larabi ne zeli da je ostavi samu sebi, ostaje sa njom do jutra i slusajuci njenu pricu on i nesvesno kao umetnik pravi portret njene licnosti.

Njena prica ide preko detinjstva i odnosa bratom Sirilom, majkom i ocem. Oduvek je htela da bude dobra i primerna. I zaista je bila dobro dete, tiho… Bila je srecna igrajuci se sama sa sobom i nije dosadjivala starijima da joj posvete vise paznje. Jedina ruzna stvar u njenom detinjstvu bili su snovi – snovi o Puskaru – coveku jake kose sa patrljicima umesto ruku, prodornih plavih ociju i drzao je tim patrljcima od ruku pusku… Jako ga se bojala… Vremenom, on se i dalje pojavljivao u njenim snovima koji su zapocinjali lepo u krugu njene porodice a onda njen jezivi osecaj da je neko od njenih najmilijih u stvari Puskar… Budila bi se uz vrisak… Uvek je imala jaka osecanja… Interesantan je odnos sa njenom najboljom drugaricom Margaretom, kao i prvo suocavanje sa „Pogresnim Partnerom“ na casovima plesa, njena bezgranicna ljubav prema ocu, a pre svega prema majci koja je sve svoje slobodno vreme posvecivala cerki…

Sledeca faza njenog zivota je zivot u Francuskoj u periodu kada se razvijala u mladu devojku, zatim jedno vreme boravak kod bake u Vimbldonu dok su njeni roditelji bili u Egiptu zbog ocevog narusenog zdravlja. Baka joj je pricala cudesne price o svojim roditeljima i ljudima kojih se secala i sve te price uglavnom su se zavrsavale pricama o smrti jer baka nije imala mnogo svojih zivih prijatelja. Silija se toliko bila navikla na te bakine price da bi je i u sred price prekidala recima: „I onda je umro, je li tako bako?“… Ubrzo je umro i Silijin otac, kada je imala deset godina. Njena majka je dugo bila neutesna i kako je Silija zakljucila nikada vise nije bila ista.

Sledi zivot sa majkom u ogromnoj kuci sa vrtom. Iako su se njihove novcane prilike smrcu oca jako promenile ona nije dala majci da prodaju kucu. Potom ponovo odlaze u Pariz da bi se Silija iskolovala do kraja i ona odlazi u pansion za mlade devojke a zatim zimu sa majkom provodi u Egiptu. Vec joj je sesnaesta. Tada dobija i prvu ponudu za brak koju odbija uvredjena sto ju je mladi kapetan Gejl zaprosio preko majke, a u brzo je prosi i dosta stariji major De Berg i tada je ona bila gotovo pripravna da se uda ali je u jednoj sekundi shvatila da ne moze da se uda za totalnog stranca… ali je priznala da je bio prvi muskarac koji je u njoj uskovitlao neka osecanja… Zatim slede odnosi sa jos nekoliko muskaraca kao i njeno veliko prijateljstvo sa Piterom Mejtlendom. Kada ju je mladi farmer Dzim Grant sa kojim se neko vreme vidjala i koji joj je bio jako drag zaprosio i ona pristala, pojubili su se. Bio je to njen prvi poljubac koji ona opisuje: „Bilo je to kao da sam poljubila Sirila“ (brata)… Ubrzo se i verila se sa Dzimom. On je bio covek kakvog je oduvek htela za muza – mlad, spretan i pun ideala… Veridba je ubrzo i raskinuta jer joj je Dzim bio dosadan… A onda je usledio njen prvi pravi sveprozimajuci poljubac i njena iznedana zelja da se uda za Pitera Mejtlenda. No, Metjlend joj daje vreme da jos malo razmisli i kada je otputovao posle godinu dana ona se udala za Dermota – muskarca koji je uvek bio u stanju da se izbori za ono sto zeli pod bilo kakvim okolnostima. Kao i Piter i on je bio vojnik.

Onda je dosao rat i Silija se zaposlila kao bolnicarka. Baka se preselila kod nje i kod majke. Ranjeni Dermot vracen je kuci. Oni se vencavaju i krecu u samostalan zivot. Zivot joj se tada cinio kao najblistavija avantura. Ubrzo je shvatila da ceka bebu i mislila da ce Dermotu biti drago zbog toga ali nije… „…Ne zelim bebu, mislices sve vreme samo o detetu, a nimalo o meni. Sve zene tako cine. Samo se zakopaju u kucu i sve vreme petljaju sa bebom. Potpuno zaborave na svoje muzeve…“ Mrzeo je bebu jer ona zbog nje ima mucnine i lose se oseca, vise nije lapa kao pre a i plasio se i da bi ona mogla umreti na porodjaju… Bila su to neka nova iskustva za Siliju… A onda je umrla baka i njena majka je ostala sama… Silija je otputovala kod majke i porodila se u onoj istoj sobi u koj se i sama rodila pre 22 godine… Kad su joj narednog jutra doneli cerku … “ nije se osetila ni kao supruga ni kao majka. Osecala se kao kakva devojcica koja se vratila kuci posle neke uzbudljive, ali zamorne zabave…“ Silija, Dermot i njihova tek rodjena kcer Dzudi posle mesec dana se useljavaju u svoj mali iznajmljeni stan… A onda je usledio prvi problem u braku i prve Silijine suze… Bili su na nekoj zabavi i ona se dobro provodila, smejala i zabavljala a on joj je prigovorio da njeno ponasanje nije bilo u redu… Osetila je strah i od njega i njegovog ponasanja a istovremeno i strah da ga ne izgubi… Onda je Dermot krenuo da sa kolegama sa posla sve cesce ide na golf i sve cesce je dolazio kuci jako kasno da bi jednom prilikom najavio da ce ceo vikend provesti sa prijateljem na jednom terenu… Ubrazo je izostajao iz kuce svakog vikenda… I dalje je imala Dermota kao ljubavnika, nocu u postelji kraj sebe ali joj je neostajao Dermot kao prijatelj i drug i njihovo druzenje i zajednicki boravak u kuci…

U svojoj usamljenosti sve vise se okretala Dzudi i njenom odrastanju. Dzudi je bila potpuno drugacija od nje. Nije imala ni malo maste niti je volela price i bajke. Dzudi je po Silijinim merilima bila isuvise zdravorazumsko dete i bavila se iskljucivo realnim stvarima. Mozda je to bila i slicnost sa ocem jer su Dermot i Dzudi iznenada poceli sve vise da se druze i Dzudi je sve vreme bila sa ocem dok je ovaj bio u kuci. Jedino je trazila Silijino prisustvo kada bi bila bolesna. I njena majka Mirijam bi uzivala u svojoj unuci, mada je naravno primecivala razlicitost u odnosu na Siliju, prijalo joj je drustvo njenje unuke…

Kako joj je jako nedostajao Dermot i druzenje sa njim, Silija je pocela da pise… zaista resena da napise knjigu…. Dermot je poceo bolje da zaradjuje i njihov standard se popravio. Dzudi je rasla a Silija je zelela jos jedno dete… Posle jedne krace svadje kada se Dermot usprotivio, Silija se pomirila sa sudbinom jer je osecala da vise voli njega od bilo koje bebe… Njena knjiga koju je pisala ubrzo je objavljena… a majka umrla dok je sa Dermotom bila na odmoru u Italiji… Osecala se tako sama. I Dermot i Dzudi su u stvari za nju bili stranci. Promenila se, ne toliko fizicki, ali „… sve u njoj kao da se sasusilo. Bila je nalik na pokvareni casovnik. I Dermot i Dzudi uocili su promenu i nije im se dopadala“…

Otisla je u kucu gde je zivela njena majka i ona nekada. Kuca puna uspomena. Sta se to jos moglo desiti u njenom zivotu? Sve vise je mislila o buducnosti – Dermot ce zaraditi jos vise para, kupice jos vecu kucu, mozda imati drugo dete, Dzudi ce odrasti… Dermot ce i dalje igrati golf… A ona nikada nece videti daleka mesta za kojima je ceznula – Indiju, Kinu, Japan, Persiju… „Kada bi, samo, covek mogao biti slobodan – potpuno slobodan – bez icega, bez poseda, kuce, muza ili dece, bez icega sto ga zadrzava, sto ga vezuje i odvlaci mu srce…“ Tako je zelela da moze negde da pobegne… Nedostajao joj neko sa kim bi mogla da razgovara… Kada je posle izvesnog vremena srela Dermota shvatila je da on nije onaj isti covek i odmah joj je rekao da je upoznao drugu zenu i da se vise ne oseca sposobnim da na pravi nacin brine o njoj i Dzudi… Silija mu ipak govori da malo razmisli o jedanaest godina njihove srece i ovom mesecu zaludjenosti drugom zenom i da saceka malo sa odlukom, ali on u njegovom stilu govori da „ne moze da podnese napetost cekanja“… Silija ga pusta da ide, ali mu ne daje razvod.

Ovde sada nailazi jedan deo romana koji me je neodoljivo podsetio na Agatin tajanstveni jedanaestodnevni nestanak… Naime, u ovom romanu Silija je sama sa Dzudi, Dermot je otisao a ona tumara nocu po praznoj i mracnoj kuci ne shvatajuci sta to trazi – a onda joj je sinulo – ona trazi svoju majku. Morala je da pronadje svoju majku. Oblaci se na brzinu, uvija u kaput, stavlja sesir, uzima majcinu fotografiju s namerom da ode u policiju i prijavi njen nestanak a kad joj policija nadje majku sve ce opet biti u redu. Kisa je padala i ona je dugo hodala i vise nije mogla da se seti gde je posla a kad se napokon setila nije mogla da se seti majcinog imena… Danima su doktori brinuli o njoj… a onda kada se oporavila resila je da ih potpuno napusti i Dermota i Dzudi. Oni su tako dobro razumeli i bice im dobro jedno sa drugim… Sledi deo u knjizi koji me je podsetio na novinske napise te 1928. godine (Agata je tada imala 38. godina isto kao Silija u romanu)… „…Obisla je cerku, poljubila svog vernog psa i izasla iz kuce. Koracala je ubrzano i stigla do mosta gledajuci reku kako promice ispod nje. Citav svet je bio surov. Po njoj reka je bila bolja. Uspela se na ogradu i skocila. Spasio ju je jedan mladic. Novi pokusaj samoubistva joj nije vise padao na pamet ali se nesto u njoj prelomilo i resila je da Dermotu da razvod za kojim je tako ceznuo…“

Dzudi je rasla i sve vise se odvajala od majke kriveci nju za razvod toliko da joj je jednom rekla:“Ti si ta koju tata ne voli. On voli mene.“ Silija je osecala da je izneverila ne samo sebe vec i svoju cerku. Dzudi se mlada udala i Silija je bila slobodna da radi sta zeli. Znala je samo da joj ne pada napamet da se ponovo uda i mozda opet prolazi kroz sve… Nije zelela drugog muza a ni ljubavnika iako joj se to na mahove cinilo kao sasvim razumno. Nadala se da ce nauciti da zivi sama. Medjutim upoznala je jednog divnog coveka, poznatog hirurga. Nekoliko godina su bili u vezi jer je ona odbijala da se uda za njega cak i posle Dzudine svadbe. Pristala je i noc uoci vencanja su izasli na veceru. Majkl ju je poljubio i rekao da je lepa i zamolio da nikada ne prestane da bude lepa. Bile su to iste reci koje je i Dermot njoj uputio pre mnogo godina. Pobegla je i ostavila ga bez reci objasnjenja. Nije mogla ponovo da prolazi kroz sve i da zivi u strahu. Nije bila vise nikome u stanju da veruje. Nije uspevala da zivi sama u miru ali nije mogla ni da zivi sa nekim niti da se suoci sa mislju da ce morati da na taj nacin zivi jos trideset godina… Tako je i dosla na ovo samotno mesto gde je srela slikara Larabija… koji vise ne slika jer je u ratu ostao bez sake… Ispruzio je ruku iz svog rukava i ona je ugledala patrljak umesto ruke… Silija se konacno suocila sa Puskarom…

Piše: 14.11.2005. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Pogledano 329 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

One thought on “Komentar knjige – Nezavršeni portret

  1. Genijalna knjiga koja je ostavila jak utisak na mene. Prica je fantasticna kao i stil pripovedanja. Svakome bih je preporucila!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: