Komentar knjige – Nulta tačka

r_34_3U ovom odlicnom romanu pisac polazi od jedne interesantne i prilicno istinite pretpostavke o kojoj ne razmisljamo mnogo u svakodnevnom zivotu, a itekako se moze primeniti i na njega. Sigurno se svako od nas bar jednom u zivotu zapitao – sta bi bilo kad bi bilo… i da sam samo uradio ono, da li bi tada… itd. U ovom slucaju rec je naravno o ubistvu.

Grupa sudija, advokata i pravnih savetnika na celu sa cuvenim advokatom, starim gospodinom Trivsom, sedela je jedne veceri okupljena oko kamina i razgovarala na svoju nepresusnu temu – na temu zlocina. Kada je cuveni advokat upitan za svoje misljenje o trenutno aktuelnom zlocinu za koje je upravo zavrseno sudjenje, on je poceo svoj monolog koji na izgled nije imao veze sa temom. Rekao je „…Dobre detektivske price imaju pogresan pocetak! One pocinju ubistvom. Medjutim, ubistvo je kraj. Prica pocinje mnogo pre toga – neretko godinama ranije – sa svim uzrocima i dogadjajima koji odredjene ljude u odredjeno vreme odredjenog dana dovode na odredjeno mesto… Svi putevi krecu prema jednoj zadatoj tacki… A onda, kada za to dodje vreme – sve ce izaci na videlo! To je taj nulti cas. Da, svi putevi vode ka nultoj tacki…“

Te iste veceri, kada je stigao kuci, otvarajuci svoju postu i citajuci jedno pismo kojim mu hotel u kome je stalno letovao i u kome je i sada imao rezervisan boravak otkazuje svoje usluge zbog renoviranja, svestan da ce morati da odsedne na drugom mestu, kao da je i sam pomalo imao osecaj da se krece ka nekoj zamisljenoj nultoj tacki. Dalje, prica ide na isti nacin, opisujuci nam aktere jedne buduce drame – drame koja ce se dogoditi tek za nekoliko meseci.

Mesec je januar. Prvo upoznajemo Angusa Mek Virtera koji se, spasen u pokusaju samoubistva, oporavlja u bolnici. Besan, sto nije uspeo, jer kako kaze bolnicarki – on nema za sta da zivi. Zdravlje mu je naruseno, zena ga je ostavila zbog drugog, nema posao, nema ustedjevine i nema ni nadu da ce se nesto od toga promeniti. Medjutim, ona je jos neumoljivija u svojoj prici: „Ne valja da se ubijete. Covek mora da nastavi da zivi, svidjalo mu se to ili ne. Nemate pravo da sa svojim zivotom cinite sta vam je volja. Mozda ste potrebni Bogu. Mozda je vazno upravo to da negde postojite – i da nista ne ucinite – da jednostavno budete na oredjenom mestu u odredjeno vreme i mozda cete jednog dana proci nekom ulicom i samim tim uraditi nesto veoma vazno…“ Da li je to ta nulta tacka za gospodina Mek Virtera?

Februara meseca prica nas dovodi do jedne druge sobe u kojoj „buduci ubica“ sklapa poslednje kockice ubistva koje namerava da pocini. Detaljno razradjuje plan ne prepustajuci nista slucaju i predvidjajuci sve moguce rezervne varijante za slucaj da nesto ne krene kako treba. Ali strogo je naznacio: vreme, mesto, zrtvu i nacin izvrsenja zlocina. Od toga nema odstupanja. I on ide ka jednoj tacki.

U martu, nadzornik Betl ima problema sa svojom cerkom, sesnaestogodisnjom Silvijom, bolje reci sa direktorkom njene skole. Naime, Meri je bila optuzena od strane direktorke za neke sitne kradje iz skolskih ormarica drugih devojaka i priznala je svoju krivicu. Betl, odlazi u skolu da razgovara sa direkorkom i svojom cerkom, znajuci da ona nije kriva, ne zato sto je njegova cerka nego zato sto je Betl bio odlican psiholog i posmatrac… On je znao, da krivac pre svega uvek izgleda zadovoljno, bolje reci – samozadovoljno. I upravo takav pogled srece u hodniku skole kod jedne njene drugarice – miran i zadovoljan pogled koji je vidjao bezbroj puta u svojoj karijeri. Njegova cerka se posle ovih njegovih reci slomila i izjavila da je popustila i priznala posle velikih pritisaka kojima je bila izlozena. Betl joj govori ocinski: „Ovakve situacije postoje da bi nas iskusale i da bismo videli koliko smo jaki. Bar ja tako mislim. Ne vidim nijedan drugi razlog…“ Razlog je postojao jer i Betl se u stvari krece ka toj istoj tacki i ugledace isti samozadovoljni pogled jos jednom u svojoj karijeri i susresce se sa krivcem koji potpuno nevin priznaje svoju krivicu.

Aprilski topao dan u domu Nevila Strejndza, poznatog britanskog tenisera. Mlad, lep, uspesan, bogat, ozenjen prelepom, deset godina mladjom Kej – jednom recju – srecan covek. Njegova zena Kej, crvenokosa, predivnog tamnog tena, zgodna, tamnih ociju – bila je jednom recju (kako Agata kaze) – ubitacna. Oni prave planove za predstojece leto. I dok bi Kej radije krstarila jahtama severnim morem, Nevil insistira da idu u Gals Point, dom Ledi Tresilijan, bogate udovice koja ga je sa svojim pokojnim muzem odgajila, obzirom da je kao dete ostao bez roditelja. Kej, protestuje izmedju ostalog i zbog toga sto ce se njen obozavani Nevil tamo susresti i sa svojom bivsom zenom Odri koju je on nedavno sreo i pozvao da dodje u Gals Point ovoga leta a koju Ledi Tresilijan naprosto obozava i koja do danas nije oprostila Nevilu sto ju je ostavio. Nevil je naime cak i insistirao na tome da se dve zene napokon upoznaju. Njihov planirani put u Gals Point, pretpostavljate vec, takodje je kretanje ka nultoj tacki ovoga romana – tj. ka ubistvu.

Ledi Tresilijan i njena dalja rodjaka, odana druzbenica i domacica Meri Oldin u Gals Pointu pripremaju sve za docek Nevila i Kej, kao i Odri. Ledi Tresilijan iako krhkog zdravlja i prilicno nepokretna provodeci dane zavaljena u jastuke svoje spavace sobe na spratu bila je vrlo britkog jezika i zivog duha. Pored njih u kuci ce se tog leta vrlo cesto nalaziti i Ted Latimer koji je mladi bonvivan i prijatelj od Kej, cak se na momente stice utisak i da je bio sa Kej u vezi pre nego se ona udala za Nevila. Tu je i nas cuveni advokat Trivs koji je ne samo stari prijatelj Ledi Tresilijan vec je i odseo u hotelu u blizini imanja Gals Point.

Mesec je maj. I Tomas Rojd se sprema za put iz daleke Malaje u Gals Point. Posle sedam godina dolazi u Engesku. Tih, cutljiv, krupnog lica i pronicljivih ociju, potajno zaljubljen u Odri, jos dok je bila Nevilova zena, on stize u Englesku nadajuci se da bi Odri sada mogla obratiti paznju na njega. Odri mu je bila kao sestra kada su bili mali, obzirom da je i sama bila siroce i da ju je prakticno odgajila Ledi Tresilijan.

U junu se i gospodin Trivs spremao za put trazeci hotel gde bi mogao da otputuje na odmor. Odabrao je Soltkrik i starinski Hotel Balmoral Kort koji bi mogao da odgovara njegovim zahtevima – imao je natkrivenu terasu a i trazio je sobu iskljucivo u prizemlju jer zbog slabog srca nije mu preporuceno koriscenje stepenica, a i setio se svojih starih prijatelja Tresilijanovih koji su stanovali u blizini.

I dok u julu Nevil i Kej vrse poslednje pripreme za boravak u Gals Pointu, mada se pomalo razmazena Kej nada da ce jos uvek moci da odgovori Nevila od tog putovanja i susreta sa njegovom bivsom zenom, u avgustu Angus Mek Virter, nas samoubica sa pocetka price, dobija jedan dobro placen posao u inostranstvu i resava da pre puta jos jednom poseti mesto sa koga je hteo sebi da oduzme zivot – stenu blizu Soltkrika, odnosno imanja Gals Point. „Bice to, pomisli on, na smrt zabavno!“

Polovinom avgusta narednik Betl se takodje sprema na odmor. Njegovi planovi da napokon sa porodicom negde otputuje su propali zbog posla, tako da njegova zena Meri sa decom odlazi sama na odmor. Da bi se malo i on odmorio, po zavrsenom poslu on resava da poseti sestrica Dzejmsa Lica koji je bio inspektor u policiji Soltingtona. A Soltington je vrlo blizu Soltkrika. I tako se svi nasi likovi sve vise priblizavaju nultoj tacki.

Jedne veceri dok je Ledi Tresilijan odmarala u svojoj sobi, svi drugi su sedeli okupljeni u salonu velikog zdanja, a advokat Trivs koji je stigao u posetu tog vikenda, na nagovor okupljenih prica jednu interesantnu pricu iz svog bogatog iskustva – pricu o jednom davnom zlocinu koje je pocinilo jedno dete. Tada je oslobodjeno krivice ali mudri Trivs nije bas verovao u njegovu potpunu nevinost i upitao se naglas pred svima „Da li jos uvek ima dusu ubice? To je bilo davno, ali bih uvek mogao da prepoznam tog malog ubicu, imao je izvesnu telesnu specificnost…“

Ubrzo se desava zlocin i to ne jedan, nego dva, odnosno za ovaj drugi mi nekako intuitivno naslucujemo da je ubistvo a to nam i potvrdjuje narednik Betl na kraju romana. A ubica je neko od ljudi okupljenih oko kamina te veceri. Interesantno je i to nam Agata dozirano, jos od prvog upoznavanja sa likovima, prikazuje izvesne telesne osobenosti svih likova, tako da mi nesvesno pocinjemo da pripisujemo krivicu jednom po jednom liku. Gospodjica Meri Oldin je od rodjenja imala beli uvojak kose, Tomas Rojd ima ukocenu ruku koja nije mozda samo posledica zemljotresa, Ted Latimer ima glavu prilicno neobicnog oblika, Odri ima veliki oziljak od ujeda psa na uvetu jos iz detinjstva, Nevil ima mali prst na jednoj ruci kraci nego na drugoj pa cak i kod Kej se moze reci da obicno crvenokosa deca imaju svetlu put i svetle oci tako da je njena tamna put sa crnim ocima i nesvakidasnja lepota morala biti primecena jos u ranoj mladosti…

Ovde se takodje suocavamo sa obrascem cestim u Agatinim knjigama kada je zapravo ubijena „pogresna“ osoba, a onaj ko je najsumnjiviji tj. najblizi vesalima zapravo je osoba koja je bila predmet zlocina tako da je ubica prilicno siguran i zasticen, kao i naizgled potpuno bez motiva da izvrsi zlocin. Iako je ubica jako dobro, pedantno i precizno razradio svoj plan i iako je racunao na svaku mogucu sitnicu – nije mogao da zna dve bitne stvari – da ce se pojaviti advokat Trivs sa svojom pricom koja moze skrenuti paznju na njega, kao i to da bi u toj hladnoj, kisovitoj septembarskoj noci moglo biti svedoka.

U obrascu „pristizanja“ na buduce mesto zlocina i u formi opisivanja pojedinacnih likova i pricanju njihovih prica pre pocetka kljucne, odnosno zavrsne faze romana mozemo napraviti paralelu sa romanom „Deset malih crnaca“. U slucaju tog romana deset ljudi koji se ne poznaju stizu na jedno mesto sa ciljem da budu kaznjeni za zlocine koje su pocinili u proslosti. Ovde, je takodje rec o placanju greha iz proslosti ali se radi o grehu samo jedne osobe, ali se takodje svi oni, neko planski, a neko ne srecu na istom mestu. I svako od njih ima neku svoju pricu.

Tako da krece jedna velika igranka bez prestanka u nasim razmisljanjima dok citamo roman. Svi mogu biti krivi. Neko je negde mogao da stigne, imao je priliku i motiv, neko je imao alibi, neko nije. Svi dokazi su u pocetku vodili samo do jedne osobe ali je ona kasnije oslobodjena svih sumnji da bi krivica posle pala na drugoga. Mislim da bi Herkul Poaro uzivao u resavanju ovog zlocina. I ne znajuci za to, njegova opsesivna potreba za tim da stvari moraju biti simetricne dace naredniku Betlu dobar trag da pronadje pravo sredstvo kojim je izvrsen zlocin obzirom da je prvobitno pronadjeno sredstvo izvrsenja zlocina bilo podmetnuto. A naredniku Betlu, kome se opet nije dalo da se odmori, pomogao je i nedavni slucaj koji je imao sa cerkom i tada je zaista i shvatio zasto sve stvari moraju neminovno da imaju neko znacenje. Pa cak je i Angus Mek Virter shvatio da ima razloga da zivi. Te noci dok je stajao sam na steni i posmatrao okolinu desilo se ubistvo. Sta je on to video sto ce nekome spasiti zivot? I tako za njega prica ima sretan kraj – dobio je dobro placen posao, osnazio svoje samopouzdanje a i kao na kraju svakog Agatinog romana gde neko nalazi ljubav svog zivota – ovoga puta to je snaslo takodje gospodina Mek Virtera.

Za mene licno, ovo je jedan od boljih romana Agate Kristi i potpuno neopravdano se iskljucuje iz popisa njenih najboljih romana kada se oni navode u raznim tekstovima o njoj. U ovom ponovnoom iscitavanju njenih knjiga posle vise od deset godina iznova pronalazim neke nove kvalitete i pravim svoju novu listu favorita. Ovaj roman ce nesumnjivo ostati na toj listi.

11.09.2005. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Pogledano 39 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar