Komentar knjige – Odsutan u proleće

Odsutan u proleće„Odsutan u proleće“ je jedan od sest sjajnih ljubavnih romana, koje je Agata Kristi, pod imenom Meri Vestmakot, napisala u najboljoj tradiciji engleske proze ove vrste. Postoji zabelezen podatak da je Agata ovaj roman napisala za samo tri dana pisuci ga gotovo u jednom dahu.

Koliko god da je roman „Nedovrseni portret“ saga jedne porodice, ispricana iz ugla zene koja opisuje dve generacije iza sebe, svoju baku i majku, a i generaciju ispred sebe – svoju cerku i da bismo ga mogli nazvati „zenskim rodoslovom“ na nacin Agate Kristi – toliko je roman „Odsutan u prolece“ portret jedne zene koja u trenucima kada moze da se osloni samo na sebe i kada se nadje u situaciji da nista oko nje ne moze da joj okupira niti jedan minut u danu – pocinje da shvata da je iako okruzena porodicom zapravo sama i da u svojim zrelim godinama tek pocinje da traga za sopstvenim identitetom.

Dzoan Skadamor se vracala iz posete svojoj cerki koja je sa muzem zivela u Bagdadu… Iz Bagdada je stigla lokalnim vozom do stanicnog svratista gde je trebalo da sutradan presedne u turisticki auto koji je kao deo konvoja isao Tel Abu Hamid odakle je kretao voz koji ide iz Istambula. Dzoan je razmisljala o svojoj cerki Barbari koju je upravo ostavila, o drugoj kceri Everil koja je lagodno zivela u Londonu i sinu Toniju koji je gajio pomorandze u Rodeziji, o muzu Rodniju koji je sam ostao kod kuce u Londonu bez ikoga da brine o njemu dok je ona odsutna. Da, mislila je ona – oni su sretna porodica.

Vec po dolasku u stanicu, u velikoj trpezariji srece svoju skolsku drugaricu Blansu, koju nije videla godinama. Brzo su iscpli teme iz mladosti, sva secanja i ljude koje su zajednicki poznavali. Nije bas odobravala Blansin nacin zivota i slobodno ponasanje i bila je sretna kada joj je ova rekla da ide za Bagdad a ne za London. Dzoan ne bi znala kako bi podnela njeno prisustvo pet dana. Tokom vecere Dzoan govori Blansi: „Cesto pozelim da mi je samo nedelju dana da nemam bas nista da radim.“ Blansa, koja je imala mnogo vise zivotnog iskustva od Dzoan joj je nesto kasnije prokomentarisala: „Ako danima i danima ne bi imala ni o cemu drugom da razmisljas do o sebi – pitam se sta bi sve otkrila?“…

Blansa je otputovala u Bagdad a Dzoan je krenula na zapad. Ali, stigla je samo do Tel Abu Hamida. Kisa koja je danima padala razrovala je puteve i prugu… Poslednji voz je otisao a sledeci voz je kasnio. Dzoan je bila primorana da produzi svoj boravak u mestu koje se u pravom smislu reci nalazilo „na kraju sveta“. Niko osim nje nije se zadrzao u tom mestu. Ona je bila jedini putnik. U svratistu, sluga Indijac, kuvar, jedan mali Arapin i gomila kokosaka u dvoristu. Oko male zgrade dokle god pogled dopire, ako izuzmemo bodljikavu zicu s druge strane svratista pored koje je se nalazila zgrada stanice i rezervoar za vodu, njen pogled je hvatao samo brda u daljini i nista vise – nema drugih zgrada, rastinja, drugih ljudi, nema telefona, telegrafa… Nema nikoga ko bi po ovom pasjem vremenu dosao ovamo… Dzoana i tri stranca od kojih je jedino sa slugom Indijcem mogla da razmeni po koju rec na njegovom losem engleskom… Dzoana se pitala kako da ispuni dan – resila je da zavrsi sa citanjem knjige koju je ponela, a mogla bi i da napise nekoliko pisama… Kisa je prestala i granulo je sunce ali joj je Indijac rekao da bar pet – sest dana voz nece pristici jer se popravlja pruga…

Sutradan, kada je shvatila da je procitala knjigu i potrosila sav papir za pisanje resila je da se proseta – ali gde…? „Bas je cudno ovako hodati… nema kuda da se ide…“ – pomislila je… Na trenutak je bila sretna sto je propustia voz. Dvadeset cetiri sata potpunog mira i tisine ce joj itekako prijati… Nesvesno, pocela je da misli na svog muza Rodnija i na to kako ce mu se javiti iz Istambula cim stigne tamo da mu objasni zasto kasni i da se ne brine… A onda su se misli nadovezivale jedna na drugu. Dzoana se secala njihove mladosti, ranih dana braka, Rodnija na poslu koji je mrzeo… On je oduvek zeleo da bude farmer a onda je neocekivano stigla ponuda njegovog ujaka da ga ceka partnersko mesto u njegovoj advokatskoj kancelariji. To je bila ponuda koja se ne propusta i Rodni ju je nevoljno prihvatio. Godinama, postao je uspesan i jako cenjen a i bogat, ali je za njega i dalje zvuk goveda koji je dopirao sa stocne pijace bio lepsi od zvuka zveckanja para… Dzoan to nije mogla da shvati…

Prekosutra dok se setala i upijala u sebe toplinu sunca, Dzoan je razmisljala o cerki Barbari koju je upravo ostavila u Bagdadu, o njenom muzu i tek rodjenoj bebi i u tim mislima se vratila na period kada je Barbala bila mala, pa malo starija pa kada im je saopstila da se udaje i setila se kako ni ona ni Rodni nisu odobravali taj brak. Imali su oboje utisak da ona zapravo nije volela Vilijama vec joj je to bio samo nacin da ode od kuce… Dzoan je razmisljala i o svom nedavnom boravku kod cerke i bilo je tu nesto sto joj se nije bas dopadalo…

O cemu bi jos mogla da razmislja – pitala se? Pretrazivala je um, trazeci neke teme za koje nikada nije imala dovoljno vremena ali nista joj sada nije delovalo vazno … Zalila je sto nije ponela vise knjiga i sto nema nekoga makar da razgovara sa njim, pa cak bila to i Blansa…

Kada je stigla na mesto iz koga nece moci da se makne narednih pet dana, Dzoan je bila sretna jer eto, napokon ima malo vremena za sebe i opustanje. Posle dva dana – svaka tema koje bi se dotakla u svojim mislima izazivala je kod nje uznemirenost i zavrsavala bi svoje misli recenicom – Ne zelim o tome da razmisljam? Sta je to saznavala Dzoan tokom svojih setnji pustinjom oko svratista? Pojavljivali bi se detalji – one sitnice koje obicno zanemarimo, neciji pogled, sjaj ili tama u oku, necije drzanje, pokret rukom, neka mala rec koju nam je neko uputio intonirajuci je na ovaj ili onaj nacin. Za pet dana Dzoan je prosla ceo svoj zivot sa Rodnijem i decom i nadasve period kada je Rodni imao slom zivaca pre nekoliko godina kada su joj deca prigovarala zbog toga… Setila se Tonijevih reci: „Trebalo je da ga odavno izvuces odande. Zar ne znas da on mrzi taj posao? Zar bas nista ne znas o ocu?… Ponekad imam utisak da ti ne znas nista ni o kome…“ Vise nije bila nimalo sigurna da su oni sretna porodica i to saznanje je za nju bilo jako bolno…

Ona nije zelela da razmislja o tome „…ali nije lako kontrolisati cudne delice misli koje ti izviruju na povrsinu pameti, poput gustera koji izviruju iz rupa…“ Htela je da se opusti i iskoristi ovih nekoliko dana da se odmori. Nije htela da razmislja ni o cemu – da je makar imala karte da redja pasijans ili sah, bilo sta… Nije zelela samo da sedi i da razmislja… Setila se skolske upravnice, gospodjice Giblej, i njenih reci:“Nikakvo dokono razmisljanje… Ne prihvataj stvari onakve kakve ti se ucine na prvi pogled, jer je to najlakse i zato sto bi moglo da te postedi bola… Zivot treba proziveti, a ne svojevoljno tumaciti…“ ali Dzoana nije znala kako da spreci svoje misli da joj nailaze…

Pokusala je setajuci pustinjom da recituje pesme, da se priseca davnih stihova da bi skrenula svoje misli na nesto drugo, ali je time samo pokrenula lavinu i otvorila neka druga pitanja… Da li je zelela da prestane da misli da bi sebe postedela bola? Zasto su njene misli bile bolne? Sta je ona to potiskivala godinama u sebi i sto nije zelela da prihvati – da je Rodni zapravo ne voli i da je deca ne postuju… Da li je ona u stvari razumela Rodinija i svoju decu? Da li je zelela da ih prihvati takve kakvi jesu sa svim zeljama, stremljenjima i osecanjima ili je zelela da ih modifikuje po sebi kako njoj odgovara? Da li je ona bila sebicna u stvarnosti ili je samo zelela da stvori takvu sliku porodice za sebe da bi manje patila? Sta je to bilo u pitanju da se Dzoana tako uznemirila? Zasto je ona sve ove godine uljuljkivala sebe i ulepsavala svoju stvarnost…?

„Daleko bejah, a prolece bilo…“ Dzoani su se stalno ti stihovi motali po glavi iako je bio novembar… Citajuci i ovaj roman, na momente mi se nametala paralela sa zivotom Agate Kristi i na onaj njen misteriozni nestanak? (od 3. do 14. decembra 1926. godine) Da li se i ona sama osecala kao Dzejn Sakadmur kada je tih nekoliko dana bila okrenuta samo sebi i svojim mislima? Do kakvih je saznanja dosla i zasto nikada nikome kasnije nije zelela da prica o tome i zasto je svaki intervju uslovljavala pricom da ne zeli rec da kaze o privatnom zivotu… Cak ni u svojoj Autobiografiji nije htela da makar malo objasni te tajanstvene dane „odsustva“…

Suocena sama sa sobom – onom koju je napokon srela i upoznala na pravi nacin, shvativsi i prihvativsi svce svoje greske, Dzoana smatra da je ovo putovanje odnosno boravak u pustinji bio neka vrsta prosvetljenja i odlucuje da se po povratku kuci promeni i da zamoli Rodnija za oprostaj i da se potrudi da sredi odnose sa decom trudeci se da ih vise razume… i da proba da pocne zivot od pocetka bez obzira na godine… Stigavsi u London ona ponovo za jedan dan odlaze susret sa Rodnijem… Iz hotelske sobe zove kuci u Krejminster da javi da je stigla i da dolazi sutra… i opet pravi gresku – nastavlja da razmislja… I u ovom okruzenju sada njene misli imaju svoj, sada sasvim drugaciji tok…

Piše, 14.11.2005. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Pogledano 333 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: