Komentar knjige – Sitafordska misterija

Ovo je jedna od retkih knjiga Agate Kristi koju nikada pre nisam citala. Mozda je upravo zbog toga ostavila na mene jak utisak savrsenstva Agatinog pera i potvrdila uverenje da je takav zaplet (i rasplet) samo ona mogla da smisli. Naravno, moramo uzeti u obzir i cinjenicu da je roman pisan pre 75 godina, daleke 1931. godine. U svakom slucaju, on ce sigurno uci u neki moj licni Top 20 kada su Agatine knjige u pitanju i preporucujem vam ga za citanje. Mozda kratak opis ne obecava, jer mnogi koji vole Agatu Kristi nisu bas odusevljeni kada se ona u svojim romanima dotice nadrealnih stvari, spiritualizma i magije, ali verujte mi, ovo je jedan od onih romana gde je spirutualizam samo maska za pravi zlocin.

Kapetan Trevilijan, vlasnik velike Sitafordske kuce, odlucio ju je zajedno sa sest bungalova na imanju izdati dok je on sam u najblizem gradu Eksemptonu, udaljenom cak sest milja od Sitaforda iznajmio manju kucu nazvanu Hejzelmur, koja je savrseno zadovoljavala njegove potrebe. Od iznajmljivanja velikog zdanja ostvarivao je solidan prihod koji mu je omogucavao udoban zivot. Sitafordsku kucu zakupila je udovica, gospodja Vilet koja je cerkom Violetom dosla iz Juzne Afrike. U bungalovima su bili Major Dzon Barnabi, najbolji prijatelj kapetana Trevilijana, zatim, gospodin Rajkroft koji je obozavao ptice a i bavio se spiritualizmom, mladi Ronald Garfild koji je ziveo sa tetkom, gospodin Djuk o kome se kao najnovijem zakupcu malo znalo osim da je pasionirani bastovan…

Sad kad smo upoznali likove (neki od glavnih ce se tek pojaviti) da se dotaknemo malo i okosnice price: Drustvo iz Sitaforda se obicno skupljalo jednom nedeljno kod kapetana Trevilijana u velikoj kuci. Sada su resili da prihvate poziv novog stanara, gospodje Vilet da provedu vece sa njom. Posle caja, na predlog gospodina Rajkrofta resili su da malo prizivaju duhove… Sestoro ljudi okupljenih oko malog okruglog stola posle nekog vremena i raznih poruka za neke od prisutnih zapanjile su reci: „Kapetan Trevilijan… mrtav…“ Svi su zaprepasteni. Pola sest je, vece pada, sneg je blokirao sve puteve, nikakvog prevoza nema, Sitaford je miljama udaljen od Eksemptona, ali su oni svesni da neko od njih treba da krene i proveri da li je kapetan Trevilijan zaista u nekoj opasnosti ili je sve samo sala… Njegov prijatelj Major Barnabi resava da se po mecavi uputi do njega. Iako je nekada bio aktivan sportista i sa kapetanom Trevilijanom obisao svajcarske planine i zimi na skijama i leti, penjuci se, sada je vec u godinama, ali ih umiruje recima da ce za nekoliko sati stici do Trevilijana. Sav promrzao, tesko disuci stize do njegove kuce i naravno, zatice ga mrtvog. „Sitafordska misterija“ odnosno „Zlocin u Hezelmuru“ pocinju da se odvijaju pred nama.

Ko, kako, kada i zasto…? Klasicna pitanja. Kao vreme smrti – lokalni doktor utvrdjuje upravo ono – kada je „duh“ obavestio prisutne za stolom da je kapetan umro. Ocito je i da je ubijen vrecicom sa peskom koja je stajala ispod vrata ne bi li sprecila hladan vazduh da ulazi u kucu. Njome je udaren u glavu i smrt je bila trenutna. Zasto – soba je bila ispreturana, fioke izvadjene ali se nije cinilo da ista vredno nedostaje… Ko? – To je vec stvar koju necemo saznati do poslednjih stranica knjige…

Inspektor Narakot preuzima slucaj. Vreme je i dalje uzasno. Sneg ne prestaje da pada. Polako u igru ulazi jos nekoliko likova – kapetanov sluga, mladi Evans koji mu je kuvao i brinuo za njega i njegova zena koja je dolazila da sprema kucu i koji su stanovali u neposrednoj blizini, kao i novinar iz obliznjeg grada, mladi Carls Enderbi koji je dosao da majoru Barnabiju licno uruci neku nagradu koju je osvojio saljuci ukrstenice, sto je inace bila njegova omiljena zabava koju je rado upraznjavao sa svojim pokojnim prijateljem. Nagrada koju je trebao da primi nije bila bas mala, pa se zato Carls potrudio da dodje licno i da usput napravi i reportazu o sretnom dobitniku. No, on sada vidi i mogucnost izvestavanja svog casopisa sa lica mesta o zlocinu u Hezelmuru i resava da ostane jos neki dan…

Polako na videlo izlazi i cudan karakter kapetana Trevilijana. Niko, pa cak ni njegov prijatelj major Barnabi nisu umeli da objasne njegovu evidentnu mrznju prema zenama. Ne samo sto se nikada nije zenio, vec nije hteo ni zensku poslugu u kuci. Zato i sluga Evans nije ziveo sa njim jer se nedavno ozenio a kapetan nije zeleo da njegova zena bude stalno u kuci. On je imao naslednike, sestru i necake koji su ziveli u obliznjem mestu. Inspektor Narakot odlazi da ih upozna i proveri i njihov alibi. Njegova sestra zivi sa muzem invalidom, jedan necak, Dzejms Pirson zivi u Londonu i radi u osiguravajucem drustvu, drugi – Brajan je u Australiji a necaka Silvija je udata za uspesnog pisca… On ih posecuje sve redom i naizgled, sve je u redu i niko nije imao niti ocitog motiva (osim nasledstva) niti je mogao biti u prilici da izvede zlocin. Da stvar bude zapetljanija, lose vreme je uticalo na to da ulice Eksemtona budu gotovo prazne pa niko nije nista sumnjivo ni mogao da primeti.

Daljom istragom ipak saznajemo da je jedan od njegovih necaka tog dana bio u mestu ubistva. Medjutim, on je odseo u lokalnoj krcmi ne pokusavajuci da sakrije svoj identitet i otisao je tek sutra ujutru kada je otkriven zlocin. Logicno pitanje je – ako je mladic zaista ubica zasto odmah nije pobegao. No, kako je on za sada jedini osumnjiceni, pritvoren je, i njegova verenica Emili se udruzuje sa novinarom Carlsom da dokaze njegovu nevinost.

Ne samo da izuzetno pravi zaplete i rasplete u svojim romanima, Agata je jos jednom dokazala da je nenadmasni slikar psiholoskih portreta svojih likova. U ovom romanu su posebno interesantni likovi verenice osumnjicenog Dzejmsa Pirsona, mlade Emili Trefusis, ambiciozne i odlucne devojke i novinara Carlsa Enderbija koji ce uporedo sa inspektorom Narakotom voditi i svoju istragu, kao i odlicna gospodjica Karolina Pershaus, tetka mladog Ronalda koja zivi u jednom od bungalova na imanju Sitaford i koja je prakticno invalid ali je takvog zivog karaktera, cak na momete despotskog a cini se da vise zna o stanovnicima Sitaforda od bilo koga drugog. Njena zapazanja i utsci bice jako dragoceni Carlsu i Emili ka priblizavanju istini… I ne samo oni, Agata je precizno oslikala svaki lik toliko verno opisujuci njihove naravi i izgled da su zivo igrali predamnom tokom citanja ove knjige. Odavno neko delo nisam tako jasno dozivela kao ovu pricu. Zanimljiv je i detalj da je stanovnicima Sitaforda, odnosno Ekstemptona koji je takodje malo mesto prilicno dosadno i da je jedan ovakav dogadjaj kao sto je ubistvo u njihovom okruzenju toliko velika stvar da se svako trudi da na neki nacin bude detektiv. Tako se gospodin Rajkroft nudi da pomogne gospodjici Emili Trefusis, a mladi Ronald – novinaru Carlsu…

S druge strane vlasnici lokalne krcme nista ne moze da promakne, cak ce i dati nekoliko za resavanje slucaja bitnih napomena o kretanju stanovnika mesta kao i odnosima medju njima. Kao stanovnici jednog od bungalova pominju se i gospodin i gospodja Kertis koja inace cisti i sprema bungalove u Sitafordu pa tako i zna dosta toga i spremna je da o svemu prica na svoj otvoren nacin. Kod nje ce upravo odsesti Emili i Carls dok budu u Sitafordu… Atmosfera mesta je tako verno docarana, da iako sam znala da se niko od Agatinih (klasicnih) junaka ne pojavljuje… samo sam ocekivala da od nekuda iskoci Gospodjica Marpl sa svojim cuvenim pricama o poredjenju karaktera…

Inspektor Narakot ubrzo saznaje i za cudan slucaj prizivanja duhova u kuci u Sitafordu ali mora sacekati par dana da mecava stane kako bi se probio i do nje da porazgovara sa stanovnicima na imanju, ne bi li jos malo rasvetlio slucaj. Previse je svedoka „prizivanja duhova“ koji potvrdjuju pricu majora Barnabija o tacnom vremenu smrti kapetana Trevilijana. U Sitaford stizu i Carls i Emili i zapocinju svoju „istragu“. Oni akcenat svoje istrage stavljaju na nove zakupce kuce kapetana Trevilijana, smatrajuci vrlo cudnim da se dve zene koje su do juce bile svetski putnici zele „zakopati“ daleko od sveta i to u sred zime, odnosno van sezone…

Dani prolaze, istraga tako reci uopste ne odmice. Mladi Pirson je priznao da je bio kod ujaka ali odbija svaku pomisao da ga je ubio. Policija ne moze da pronadje opipljive dokaze protiv njega… Prica ne da se raspetljava nego se jos vise upetljava cinjenicom da iz obliznjeg okruznog zatvora, desetak milja udaljenog, koji je inace jako cuvan bezi i jedan od zatvorenika. Krece i potraga za njim. Kakve to veze ima sa junacima nase price…? Da li uopste ima veze ili je to samo skretanje paznje sa glavne price…? Stvar se dodatno zapetljava kada inspektor Narakot saznaje i da drugi necak kapetana Trevilijana ne samo da nije u Australiji nego je i on u Engleskoj i to upravo u Eksemptonu. Kada je stigao i ima li i on neke veze sa zlocinom – to ce biti jako tesko utvrditi. Otkriva se i da je alibi muza kapetanove necake Silvije bio lazan a i da su njegovoj sestri pare bile preko neophodne za lecenje bolesnog muza. Odjednom, potencijalnih krivaca je, cini se – premnogo…

Cak i u samom Sitafordu, velikoj kuci, kao i u bungalovima, inspektor Narakot otkriva cudno ponasanje stanovnika… Na pomen imena uhapsenog Jima Pirsona, mlada Violeta pada u nesvest – slucajno ili ne? A od svih stanovnika bungalova, odlucio je da poseti za sada samo jednog – tajanstvenog gospodina Djuka… Da li je, kao i obicno u Agatinim knjigama, ubica neko sasvim drugi – a ne neko od onih na koje se najvise sumnja – otkrice se ubrzo…

Prvo ce se kapetanov sluga Evans i major Barnabi raspremati licne stvari pokojnog kapetana Trevilijana… Evans tada otkriva da nesto ipak nedostaje od kapetanovih stvari i odlucuje da o tome prvom prilikom razgovara sa inspektorom Narakotom… Narakot u medjuvremenu otkriva „misteriju kuce Sitaford“, odnosno zakupaca te kuce, jer misterija ocito postoji… Da li je to u bilo kakvoj vezi sa ubistvom kapetana Trevilijana?

Ipak, cini se da ce gospodjica Emili Trefusis preteci inspektora Narakota. U kuci kapetana Trevilijana ona slucajno pronalazi nesto sto po svakoj logici stvari tamo ne bi trebalo da bude, posebno ne na mestu na kome je nadjeno… Ubrzo zakljucuje KO je ubio kapetana ali nikako joj nije jasno ZASTO? Ona ipak obavestava inspektora o svom otkricu.

U kuci Sitaford okupljeno je isto drustvo kao i na pocetku ove price. Neko je predlozio novu seansu. Svi su uplaseni, ali ipak, znatizeljni svi prihvataju… Misterija se konacno razresava…

Piše:  Svetlana Anđelić, urednik stranice, Beograd

Pogledano 1.121 puta, 5 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

2 thoughts on “Komentar knjige – Sitafordska misterija

  1. Sitafordska misterija je prva knjiga koju sam procitala od Agathe Christie, prije sest godina, i ujedno mislim da je i najbolja, barem meni. Poslije sam procitala jos mnostvo njenih knjiga i uzivala sam u svakoj. Svidja mi se sto ne mozete naslutiti kraj, taman kada pomislim da znam ko je ubojica i sta se zapravo desilo, iznenadim se novih obrtom, upravo zbog toga mi je ova knjiga najzanimljivija i planiram je uskoro ponovo procitati.

  2. 1. Odlično otvaranje priče, ali potom – ništa više nije bilo po mom ukusu u ovom romanu.
    2. Zapamtio sam deo iz vašeg komentara koji kaže: „Dani prolaze, istraga tako reći uopšte ne odmiče“. Upravo tako, ne odmiče, na više od sto strana, a s njom ne odmičem ni ja, kao čitalac.
    3. Ne znaš koga da pratiš, previše je istražitelja: tu je jedan inspektor, ali istragom se bavi i dragana okrivljenog, i jedan novinar, i još jedna onemoćala baba. Razmena informacija među svim ovim detektivima ne ide baš glatko.
    4. Likova je ogroman broj. Taman pomisliš da si ih sve pohvatao, pojavi se neko nov ili zaboraviš one s početka koji se potom neočekivano vrate s nekom važnom informacijom (sluga, npr.).
    5. Ne samo da ovde fali malo jedinstva radnje, već i neko jedinstvenije mesto gde bi se sve ovo odigralo. Pojavljuju se tako Sitaford, Hazelmur, Ekseter, Eksempton, Dartmur. Pa dok jedni likovi istražuju u Sitafordu, drugi to čine po Eksemptonu. Galimatijas je toliki da je Sitafordska misterija u US prevedena kao Ubistvo u Hazelmuru! Bez ikakvih posledica, naravno.
    6. Konačno, rešenje, ma koliko ingeniozno, dobro je za neku kratku priču; ne i za roman od 200 stranica.

Ostavite komentar