Možda će vam se svideti i ovo:

One thought on “Komentar knjige – Tajanstveni satovi

  1. Krimi zanr, kako primecuje Borhes, je odnegovao jedan narociti tip citaoca: veoma nepoverljivog i kriticnog citaoca. Zato sto stvari nisu onakvima kakve izgledaju, zato sto nam mizanscen namece jedan ugao posmatranja ali mi se svim silama trudimo da se ne povodimo za nevaznim i namestenim detaljima. Ko namesta detalje, iskrivljuje nasu optiku? Ubica, kreator zlocina. O tome da je zlocin umetnost i da se ljudska kreativnost moze ispoljavati kao zlocinacka manipulacija znamo i od Cestertona, a njegov otac Braun, umetnik u citanju ljudskih dusa, u toj sposobnosti ubice video je potencijal za preusmeravanje talenata ka dobrim delima. Pominjem Cestertona zato sto ga je navodila i Agata u svojim romanima.

    Da bi se nesto ispravno opazalo potrebno je biti dobar posmatrac, ali to nije dovoljno. Umetnik zlocina ce uciniti sve da iskrivi nas ugao posmatranja. Da bi se zlocin resio potreban je genijalni posmatrac cija se percepcija usmerava ka prepoznavanju tamnih predela ljudske psihe iz kojih potice kreacija zlocina. Prosecan citalac nema talenat ni genijalnog detektiva ni prvorazrednog zlocinca. Stvari su najpre osmisljene, nista se ne desava slucajno. Zato su prvorazredni umetnici u krimi pricama zlocinac i detektiv, a zadatak citaoca je da prati trag s one strane pojavnosti.

    Navodim sve ovo da bih naglasio koliko me je ovaj Agatin roman zadivio. Kolin Lemb jedan od detektiva price namerava da testira ovaj prosede. Ukoliko je detektiv genije on ce moci ne pomerajuci se, u svojoj fotelji i samo na osnovu cinjenica resiti zlocin. Ali potrebne su mu cinjenice. Zato Lemb odlazi jednog dana kod Herkula Poaroa da testira njegovu genijalnost: »Da li vi gospodine Poaro mozete na osnovu svih cinjenica koje vam dajemo razresiti ovaj zlocin, videti ono sto mi ne vidimo, razbiti genijalnu obmanu koju nam je nametnuo zliocinac?» Lemb zatice Poaroa u citanju krimi knjizevnosti.

    A evo kakav je zaplet: Kolin radi u obavestajnoj sluzbi i traga za jednim spijunom. Ali jednoga dana prolazeci lavirintskom stambenom cetvrti u koju ga je naneo trag nailazi na devojku koja poludela od straha izlece iz kuce i baca mu se u narucje. Ona je Sejla Veb, stenodaktilografkinja. Gospodjica Pebmars je navodno pozvala njen biro, a sefica biroa salje Sejlu Pebmarsovoj da obavi posao. Sejla ne nalazi u kuci nikoga ali pronalazi les. Tu se nalazi i nekoliko casovnika od kojih je jedan Sejlin. Uto dolazi gospodjica Pebmars tvrdeci da ona nije narucila stenodaktilografske usluge i da ne poznaje ubijenog. Zatim Sejla izlece i sudara se s Kolinom.

    Vec nam je poznato da u krimi prici identiteti nisu jasni. Ovaj put ne zna se ni identitet ubijenog. Njegova vizit karta je lazna. Policija ce objaviti oglas sa fotografijom ubijenog trazeci one koji bi ga prepoznali. Na kraju ce pokloniti poverenje jednom svedoku koji tvrdi da zna pravo ime ubijenog. Bice i novih ubistava.

    Poaro savetuje Kolinu da ispituje sve susede, ali niko nista nije video.»Neko je uvek nesto video», hrabri Poaro Kolina. Pretpostavimo da postoji samo jedan posmatrac koji je nesto vazno video a to se u prici i desava i taj posmatrac je jos dete koje vredno prati i belezi sa svog prozora ono sto se desava. Tako dolazimo do nepristrasnog posmatraca, dolazimo do cinjenica, ali ne i do rezije zlocina.

    Zatim resavamo cesta pitanja u krimi pricama: kome je bilo u interesu da tajanstveni posetilac bude ubijen? Zasto je on dosao? Zasto je ubijen na takav nacin? Zasto dolazi do novih ubistava? Ubica je ovom rezijom hteo nesto da nam kaze, da nam nametne neke okolnosti kao cinjenice. Ali nije li sve to fasada koja ima za cilj zamagliti nam ono sto je zaista bitno, ono naizgled nevazno, kao biser koji se cakli na dnu mora zajedno sa mnogim drugim kamencicima koji nisu ni od kakve vaznosti? I onda detektiv dodje do pretpostavke da je motiv koristoljublje. Osoba pod laznim imenom nasledila je novac koji joj ne pripada, a ubijeni je bio nadomak tom saznanju. U svom najboljem maniru Poaro preispituje identitete, zatim ono sto se desava iza scene i sto otkrivamo sposobnoscu slusanja mnostva detalja od kojih su neki namesteni a samo neki ukazuju na trag. Briljantan metodolog, detektiv zna da stvari nisu slucajne, da idu po osmisljenom scenariju. Dok slusa sve izvestaje od Kolina Lemba, Poarou nesto izgleda poznato. Ma kako zaplet izgleda slozeno nesto je u svemu tome vidjeno. A Poaro u ovom romanu je i Poaro citalac.On ima mnoge vlastite price vezane za svoju briljantnu proslost borbe sa zlocinom ali sada cita price drugih. Ponire u svet krimi knjizevnosti.

    Ako jedan zlocin deluje toliko fantasticno kao sto je ovaj nije li on zaista ucinjen po scenariju iz neke krimi price? I onda zajedno sa Poaroom lutamo svetom krimi fantastike imajuci u vidu cinjenicu da je zlocinac umetnik. Da li je ovo novi, originalni zlocin? Da li je izazov za genijalnog detektiva? Ne, ni ovoga puta nije. Prica vec postoji ispricana a zlocinac je ukrao tudju pricu da bi je nametnuo kao scenario svog zlocina. Drugim recima zlocinac nije uspeo da nadmasi intelektualno ni imaginativno detektiva. On tome stalno tezi jer se plasi Poaroovog unutrasnjeg oka koji ponire u svet zlocinacke zamisli pre nego sto je zlocin i ucinjen. Zatim na osnovu psiholoske istancanosti citanja tudjih karaktera i povezivanjem bitnih cinjenica sa motivom detektiv pronalazi vezu izmedju zamisli i stvarnih aktera u prici. Ovo je Agata Kristi na maestralan nacin pokazala i u ovom romanu koji mi je jedan od njenih najdrazih.

    Svi mi koji citamo detektivske price znamo koliko mogucih scenarija se otvara nakon jednog zlocina. Potrebno je doci do onog pravog. Potrebno je biti natprosecni posmatrac i imati veoma razvijenu mastu jer je zlocin isto proizvod imaginacije. Otuda nije cudno sto je Poaro u ovom romanu isto toliko zaronjen u svet krimi knjizevnost koliko i u cinjenice koje mu dolaze «sa terena». Kao sto se desava kod pisaca ovog zanra, evo i kod Agate dobijamo uz krimi prosede i krimi esej. A prica romana je slozena, svaki posmatrac sklapa svoj mozaik, dok citalac isto tako biva ukljucen u vrtlog onoga sto je video, cuo, naslutio a hteo bi da zna istinu. Ta istinoljubivost nepoverljivog citaoca bujne maste dobila je svoje odlicno zadovoljenje ovim Agatinim romanom.

    To su neki od najboljih manira detektivske knjizevnosti u ovom romanu. Poaro ce na kraju resiti zlocin a Kolin ce otkriti svog spijuna; zatim se odreci rada u obavestajnoj sluzbi. Kolin je zaljubljen u Sejlu Veb koja je i sama osumnjicena. «Da li je izabranica mog srca zlocinac» pita se Kolin Lemb. Ako volite ovakve romanticne momente u Agatinim pricama, to je jos jedan razlog da procitate knjigu.

    A casovnike je zlocinac ukrao iz jedne druge price.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: