Komentar knjige – Tika, taka, tak

r_47_5Gospodjica Lemon je bila zabrinuta zbog svoje sestre, gospodje Habard, koja se posle dugogodisnjeg zivota u Singapuru vratila u Englesku i prihvatila posao domacice u studentskom domu koji je vodila Grkinja, gospodja Nikoletis, koja je bila zena jako cudnog ponasanja – nekada sarmantna i popustljiva a nekad nestabilna, uzasna, svadljiva… Istina je bila u tome da je gospodja Nikoletis konzumirala alkohol u malo vecim kolicinama nego sto je to bilo normalno… Bila je vlasnica nekoliko slicnih pansiona i studentskih klubova. Sestra gospodjice Lemon je vodila racuna o snabdevanju hranom i svim ostalim potrepstinama, redovnom placanju racuna i svemu ostalom sto je potrebno da takvo zdanje funkcinise kako treba.

A onda su u domu pocele da nestaju razne stvari i njena sestra je bila veoma zabrinuta zbog toga. Gospodjica Lemon je rekla Poarou: „Ne dopada mi se cela ta situacija, mesje Poaro. Uopste mi se ne dopada. Ne mogu da se otmem utisku da se tamo desava nesto sto ne razumem…“ Ovo bas i nije bio slucaj njegovog ranga, ali smatrao bi da bi bilo prilicno neprijatno trpeti gospodjicu Lemon koja gresi u kucanju njegovih pisama… „Zatim je vernom Dzordzu dato uputstvo da obezbedi kockaste kolacice sa mnogo putera, simetricne sendvice i ostale neophodne sastojke izdasnog engleskog popodnevnog caja…“ i rekao gospodjici Lemon da pozove svoju sestru na popodnevni caj da on poprica sa njom.

Gospodja Habard sa sobom donosi spisak ukradenih stvari. Na tom spisku su: jedna vecernja cipela, narukvica (bizuterija), dijamantski prsten (kasnije pronadjen u tanjiru supe), puder, karmin, stetoskop, mindjuse, upaljac, stare pantalone od flanela, elektricne sijalice, kutija cokolade, svilena marama (pronadjena isecena na komade), ranac (takodje pronadjen isecen), borni prasak, so za kupanje i kuvar. Herkul Poaro je duboko uzdahnuo. Bio je opcinjen i najzad progovorio: „Cestitam vam sto imate tako jedinstven i predivan problem.“… „Ja mislim da ste u pravu sto ste zabrinuti. Jer, ta isecena svilena marama, to nije bas prijatno. I iskasapljeni ranac, to takodje nije prijatno. Ostalo izgleda kao detinjarija, pa ipak, nisam siguran. Uopste nisam siguran.“

Stanari doma su: Patrisa Lejn – studira arheologiju, ima nesto svog novca, prilicno stedljiva, tiha i otmena, inteligentna ali dosadna. Materinski tip, pomalo bezobzirna. Nestali dijamanstki prsten bio je njen i pripadao je njenoj majci. Zaljubljena je u Najdzela Cepmena; Valeri Hobhaus – pametna, misteriozna devojka, prilicno sarkasticna. Bila je neko ko ima licnost. Radi u salonu lepote. Njena je bila svilena marama koja je kasnije nadjena isecena na komade; Len Bejtson – student medicine, krupan, dobrodusan mladic ali od onih koji lako prasnu, plahovit. Njemu je pripadao ukradeni stetoskop; Kolin Makneb – na postdiplomskim studijama psihijatrije, njemu su pripadale ukradene flanelske pantalone; Seli Finc – Amerikanka, student, vedra i vesela crvenokosa devojka, prijatnog izgleda, vlasnica ukradene vecernje cipele; Najdzel Cepmen – student srednjovekovne istorije i italijanskog kezika, osobenjak, pronicljiv mladic ali detinjast tip kome nedostaje odmerenost; Elizabet Dzonston – studira prava i dosla je sa Jamajke, vredna, uravnotezena i ambiciozna, izuzetno pametna, mada pomalo osobenjak; Silija Ostin – zdepasta krupna plavokosa devojka, radila je u ambulanti bolnice, zaljubljena u Kolina Makneba; Dzin Tomlison – slatka i pravicna. Radi kao psihoterapeut u istoj bolnici gde i Silija kao i jos nekoliko drugih koji nisu toliko bitni za nasu pricu…

Poaro odlazi u obilazak doma i upoznavanje stanara. Gospodjica Habard je ugovorila sa njim da studentima odrzi neko predavanje i da ih sam upozna na takav nacin kako oni ne bi posumnjali pravi razlog njegovog dolaska. Prijatno vece tokom koga su razgovarali i o dogadjanjima u domu Poaro zavrsava recima: „Savetujem vam da odmah pozovete policiju. Ne bi trebalo gubiti vreme.“

A onda u domu pocinju da se desavaju i neke druge stvari… Po beleskama gospodjice Dzonston na kojima je mesecima radila proliveno je zeleno mastilo… Samo jedna osoba u domu koristi zeleno mastilo… ali da li je bas ta osoba to uradila ili neko zeli da to tako izgleda… Uostalom, suvise je ocigledno! Ocito je da se u ovom slucaju radi o nekom ne bas ciste glave. Ako se vecina sitnijih predmeta mogla podvesti pod neku vrstu kleptomanije – sta cemo sa divljacki isecenim predmetima i sa motivima koji su nekoga vodili da unisti rad vredne gospodjice Dzonston… Osim toga, Poaro se u celu pricu nikako nije sa spiska uklapao nestanak stetoskopa, bornog praska, sijalica, soli za kupanje… zatim divljacki isecen ranac… Ostalo su bile zenske sitnice koje je mogla da pozeli neka od mladih gospodjica… Razmatrajuci upravo te stvari koje nije mogao smisleno da poveze Poaro rece gospodji Habard: „Imam utisak da smo suoceni sa necim zaista ozbiljnim.“

Posmatrajuci danasnju mladez Poaro se setio na trenutak grofice Vere Rozakov. „… Kakva egzoticna blistavost, cak i pod stare dane! A ne ko ove danasnje devojke… Bice da je to zato sto ja starim…“ Suocen sa njima i njihovim pricama i osecanjima „Poaro je uzdahnuo. Iznenada je bio veoma umoran od ljubavi… Naravno da je ljubav potrebna, mladi ljudi moraju naci partnere, ali on, Poaro, imao je srece da je sve to ostalo iza njega…“

Posle predhodne veceri i burnih dogadjaja, iako su Silija Ostin i Kolin Mekneb objavili svoju veridbu, u domu je vladala napeta atmosfera. A onda se desilo… Poaro je ocekivao da ce se nesto desiti… Jedan od stanara doma izvrsio je samoubistvo… Bilo je u pitanju trovanje morfijumom… Poaro je ocekivao da ce desiti nesto – ali ne samoubistvo i jos pri tome da samoubica ostavi poruku na otcepljenom komadicu papira sa tekstom: „Draga gospodjo Habard, zaista mi je zao i ovo je najbolje sto mogu da uradim“ Rukopis je bez sumnje pripadao zrtvi, ali je Poaro znao da sa porukom nesto nije u redu… Pocinje istraga. Sa Inspektorom Sarpom on pretresa nedavne dogadjaje i nestanak navedenih predmeta u domu. „Neko je pokusao da iskoristi pocetnu recenicu njenog pisma upucenog gospodji Habard – da bi ukazao na na nesto drugo. Na samoubistvo…“ Oboje se slazu da nije u pitanju samoubistvo… vec ubistvo …

Poaro daje savet inspektoru Sarpu kako da nastavi postupak: „Razgovor, prijatelju moj. Razgovor i samo razgovor. Sve ubice koje sam ikada sreo uzivale su u razgovoru. Po mom misljenju, mnogo cutljiv covek retko izvrsava zlocin – a ako ga i pocini, onda je to jednostavno, nasilno i savrseno ocigledno. Medjutim, nas pametni, dovitljivi ubica – toliko je zadovoljan sobom da pre ili kasnije nesvesno izgovara nesto sto ga odaje. Razgovarajte s tim ljudima, mon cher, nemojte se zadovoljiti obicnim ispitivanjem. Ohrabrite njihove poglede, zatrazite pomoc, raspitajte se o njihovim osecanjima – ali, bon dieu! ne treba da vas ucim vasem poslu. Veoma dobro pamtim vase sposobnosti…“

Inspektor Sarp i Poaro pocinju da razgovaraju sa mladim ljudima. Ovo je vise nego ijedan drugi roman – roman dijaloga. Interesantno je kad sa deset ljudi razgovarate o drugih devet ne biste li nesto vise saznali o njima samima. Upravo to je bio metod koji je ovoga puta primenjen. Otkriva se jedna po jedna tajna. Gotovo da nema mladog coveka u ovom pansionu koji ne krije neku tajnu ili nije upleten u nestanak neke od stvari sa spiska posredno ili neposredno. Koja je tajna zamenjenih bocica? Imaju li kakve veze morfijum, so za kupanje i borni prasak? Kako su se deca „igrala“ zlocinaca i detektiva? Ko je od njih izjavio da ce vrlo lako doci do tri razlicita otrova a da mu se ne moze uci u trag? Sta se sa tim otrovima kasnije desavalo? Da li je neko drugi mogao da iskoristi jednu od te tri stvari i kasnije izvrsi ubistvo?

A onda Poaro moli gospodju Habard da mu, ako ikako moze, napise pravi redosled kojim su stvari nestajale. On, naravno ima neku ideju ali mora i da je potvrdi. Kome su trebale sijalice i zasto su iseceni ranac i svilena marama…? Poaro u blizini pronalazi radnju koja prilicno jeftino prodaje rance studentima… Nalazi identican ranac onom koji je nadjen isecen… Poaro shvata da to nije uradio neko neuravnotezen i zao vec da sve to itekako ima smisla… Poaro je sve sigurniji u svoju teoriju… Kako ce ga zeleno mastilo odvesti na pravi trag i kako ce to Poaro i inspektor Sarp resavati ubistvo, a pri tome resiti jos nekoliko drugih slucajeva…

Iako gotovo uvek na licu mesta i na samom pragu resavanja misterije u studentskom domu, Poaro i inspektor Sarp nece moci da sprece jos jedno ubistvo. Pokrece se jos jedna istraga koja ih ovoga puta vodi u sasvim drugom pravcu i otvara i neke nove aspekte resavanja predhodnog zlocina. Da li su oni u vezi? Da li je u pitanju ista osoba? Zasto jedan od stanara doma boravi u njemu pod drugim imenom? Da li on nesto krije ili od nekoga zeli da se sakrije? Desava se jos jedno ubistvo. Poaru se cini da se ponovo „potpisala“ ista osoba… Sve je blizi saznanju da je ista osoba umesana u sva tri zlocina… Ali, da li ih je sama i izvrsila…?

Razgovarajuci sa svojim starim prijateljem advokatom Arturom Stenlijem Poaro iznosi pretpostavku da je njegov klijent kod njega ostavio jedno zapecaceno pismo koje bi trebalo da bude otvoreno pod odredjenim okolnostima ili posle njegove smrti. Stari advokat je zapanjen: „E, svasta, Poaro! U srednjem veku vi biste sigurno bili spaljeni na lomaci. Kako je moguce da znate sve te stvari!“

Koje odredbe sadrzi tajanstveno pismo do koga Poaro dolazi…? Ko je jednom davno potpisao izvesno priznanje i kakav ce to uticaj imati na resavanje ovih zlocina…? Da li postoje neke tajne zlocinacke veze medju stanarima doma… ili porodicne koje se dobro skrivaju…? Poaro ce, kao i uvek, svaku stvar dovesti na svoje mesto i zadovoljno potpisati pisma koja ce narednog jutra gospodjica Lemon staviti pred njega – „Tres bien, – rekao je ozbiljno – Bez ijedne greske…“

Piše: 15.01.2005. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Pogledano 19 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar

%d bloggers like this: