Komentar knjige – Tužni čempres

r_27_2Odlican roman. Ubistvo prikazano kao zlocin iz osvete i zbog ljubomore, odnosno koristoljublja ili milosrdja a u stvarnosti iz sasvim drugih razloga – odnosno samo jednog razloga. Ponovo je na sceni Agatin cuveni detektiv kome „male sive celije“ izvrsno funkcionisu, Herkul Poaro, koji ce kao i obicno zbog jedne kratke recenice, tako reci banalne, koju niko ne bi ni primetio u moru iskaza koje je cuo… on ce posumnjati… i nece nista prepustiti slucaju. Kasnije, vec, kockice ce se tako lepo slagati jedna uz drugu u njegovoj jedinstvenoj jajastoj glavi da ce sve stvari napokon doci na svoje mesto… Naime, Elinor Karlajsl je optuzena da je jednog toplog letnjeg popodneva ubila Meri Dzerard… a Poaro ce dokazati da nije…

Sve je pocelo onog dana kada je Elinor Karlajsl dobila anonimno pismo sa recima da se neko dodvorava njenoj bogatoj tetki Lauri Velman i da ce ona i Rodi ostati bez nasledstva koje im pripada jer joj je tetka jako bolesna i mogla bi svakog casa umreti. Roderik Velman, inace sinovac pokojnog muza gospodje Velman i Elinor se poznaju jos iz detinjstva i zelja njene tetke je bila da se njih dvoje vencaju i ona ce im u nasledstvo ostaviti svoju kucu na imanju Hanterberi u kojoj su odrasli… Oni su zaista bili pred vencanjem, i to ne samo da bi ispunili zelju njene tetke, vec zato sto su zaista bili zaljubljeni jedno u drugo…

Iako nisu hteli da priznaju, anonimno pismo ih je uzbudilo i oni resavaju da posete tetka Lauru. Tamo nalaze Meri Dzerard, mlado, slatko, naivno stvorenje koje „puca“ od dobrote i ne mogu da veruju da je pisac anonimnog pisma mislio na nju. Tim pre sto je ona cerka njihovog starog vratara sa imanja koju od malena jako dobro poznaju… Kasnije je njihova tetka, koja je bila jako bogata, resila da devojci koja je kao mala ostala bez majke, malo pomogne i izvuce je iz siromastva i kandzi vecito pijanog i neodgovornog oca i placala joj skolovanje u inostranstvu. Devojka se sada vratila u zelji da joj se oduzi i pocne da privredjuje a i da se stara o teta Lauri koju je obozavala, a koja je, eto, bila jako dobra prema njoj.

Sa njima na imanju su i gospodja Bisop koja je dvadeset godina u sluzbi kod Velmanovih kao domacica kuce, kao i dve bolnicarke koje se brinu o bolesnici koja je prakticno nepokretna, sestre Hopkins i O’Brajan, a cesto ih posecuje i doktor Petar Lord, kome se mlada Elinor jako dopala… Tu su naravno u kuvarice, sobarice, bastovani… jer imanje je jako veliko, a naravno, tu je jos uvek i otac Meri Dzerard. U jednom razgovoru sa Meri, Laura Velman obecava da ce joj pomoci da se finansijski osamostali i stekne zanimanje u nekoj profesiji ali je trenutno moli da ostane sa njom jer joj tako puno znaci njeno prisustvo. Elinor i Rodi su se prakticno preselili u Hanterberi da budu kraj bolesne tetke tako da su sada svo troje u Hanterberiju oko nje, ali Elinor ubrzo pocinje da primecuje da Rodi sve vise vremena provodi sa Meri i cini joj se da se cak polako i zaljubljuje u nju… A on, ne da se polako zaljubljuje nego je vec na prvi pogled bio ocaran tim prozracnim stvorenjem ruzicaste puti i zlatne kose… Da, on je bio totalno sludjen kad je posle toliko godina ponovo sreo Meri Dzerard…

Da zlo bude gore, tetka Laura je jedva prezivela jedan napad… ali nije i drugi… Ona pred smrt moli Elinor da ne zaboravi na Meri i da je finansijski obezbedi jer ona to nije stigla. Posle tetkine smrti i sahrane, advokat porodice otkriva da ona nije sastavila testament iako je bila bolesna i znala da svakog casa moze umreti i tako je celokupno imanje po zakonu pripalo njenoj najbliozoj rodjaki – Elinor Karlajsl. Rodi se sve vise udaljuje od Elinor. I ona to primecuje, a primecuje i razlog njihovog udaljavanja. U pocetku je mislila da je razlog to sto je Rodi povredjen jer je izostavljen iz tetkinog nasledstva a bio je jedini rodjak njenog pokojnog muza i jedini muski predstavnik porodice Velmanovih, no sada shvata da je razlog njihovog udaljavanja Meri Dzerard i sve vise je zabrinuta da ce ostati bez Rodija, no umiruje se recima da ona to nece dopustiti jer ona jednostavno ne moze ziveti bez Rodija…

Zivot se nastavlja… Elinor preuzima upravljanje imanjem i velikim nasledstvom koje joj je ostavljeno… Kada je posluzi dala njihov deo koliko je smatrala da je pravedno, veliku sumu je odvojila i za Meri Dzerard po zelji svoje tetke. Mlada devojka je uzbudjena i zahvalna Elinor… No Elinor poziva i Rodija na jedan razgovor koji ce se pokazati jako neugodnim posto je ona htela da jedan deo novca da i njemu jer je to smatrala za pravedno, no on je grubo odbija ne zeleci da prihvati, kako on kaze, njenu milostinju. Ona shvata da je on povredjen i da je Meri razlog i moli ga da se smisli, da otputuje negde u inostranstvo i proba da sagleda dubinu i prirodu svojih osecanja prema Meri. Elinor raskida njhovu veridbu i daje mu vreme da razmisli sta hoce od zivota. Kad prodje neko vreme neka se vrati i iako to i dalje zeli neka je zaprosi… Rodi shvata da je ona u pravu i napusta imanje Hanterberi, rastajuci se od Elinor u najboljim odnosima, ponovo zadivljen njenom dobrotom i pravicnoscu…

Meri Dzerard je ostala na imanju i cesto se druzi sa bolnicarkama koje su brinule o teta Lauri kao i sa mladicem iz obliznjeg grada Tedom Biglandom kome se dopadala… Kako je sada odjednom stekla veliku svotu novca, na savet sestre Hopkins ona sastavlja testament. A testament sastavlja i Elinor Karlajsl… Mlada Meri sve ostavlja svojoj tetki Meri Rajli koja zivi u Australiji a Elinor sve ostavlja Rodiju… Zasto su dve mlade zene tako naprasno odlucile da stave na papir svoje poslednje zelje kada je pred njima takoreci ceo zivot…? Elinor ne zeli vise da zivi na imanju jer je tu sve podseca i na detinjstvo i na Rodija koga je po svoj prilici izgubila. Ona se vraca za London cekajuci ponudu za prodaju imanja. U London odlazi i Meri Dzerard da uci za maserku… Obe se vracaju u Hanterberi jer se pojavio kupac, sa potrebom da srede stvari, Meri u kucici uz pomoc sestre Hopkins da raspremi stvari svog oca koji je u medjuvremenu umro, a Elinor u tetkinoj kuci. Jednog letnjeg dana dok su pravile pauzu u prekopavanju po stvarima ali i po uspomenama, jeduci sendvice koje je Elinor spremila i pile caj koji je spremila sestra Hopkins… Meri Dzerad je umrla… Otrovana…

Pocinje istraga. Otkriva se dosta toga sto sumnju baca upravo na Elinor, prvo to da je odbila pomoc gospodje Bisop, bivse domacice kuce da joj pomogne… Rekla je da zeli biti sama… Zatim je otisla do trgovine da kupi riblju pastetu za sendvice i pri tome sa prodavcem razgovarala o tome jesu li ispravne i moze li se od njih otrovati… U kuhinji blizu mesta gde je ona spremala sendvice je pronadjen komadic etikete sa bocice morfijuma koja je nedavno nestala iz torbe sestre Hopkins… a obdukcijom je utvrdjeno da je Meri Dzerad umrla upravo od velike kolicine morfijuma… Mogla je udesiti da morfijum bude na jednom sendvicu i da upravo tu stranu tanjira ponudi Meri Dzerard… jer sve tri su jele sendvice a sestra Hopkins i Meri su pile caj a Elinor kafu… Da je nesto bilo u caju, morala bi i sestra Hopkins imati znakove trovanja… Motiv – ljubomora…

Doktor Petar Lord, ocajnicki zaljubljen u mladu Elinor ali i zabrinut zato sto ce joj se suditi zbog ubistva trazi pomoc Herkula Poaroa. Upoznaje ga sa slucajem i Poaro krece u akciju. Razgovorom sa svim ucesnicima ove price otkriva se dosta toga… Pa hajdemo sad onako da popisemo sva pitanja koja se otvaraju usput…

Ko je muskarac na slici koju je pred smrt trazila tetka Laura da joj sestra Hopkins donese da je jos jednom vidi…? Da li je stari Dzerard zaista bio Merin otac? Sta je pisalo u pismu koje je Merina majka ostavila da se posalje posle njene smrti a koje je pocinjalo recima: „Draga Meri…“ a koje je sestra Hopkins, kako je rekla Poarou, nasla dok je spremala stvari u vratarevoj kucici sa devojkom? Zasto ga je sakrila od Meri da bi ga kasnije pokazala Poarou kada je dosao kod nje na razgovor…? Na koji nacin je nestala bocica morfijuma iz torbe sestre Hopkins noc uoci smrti Laure Velman…? Je li i ona ubijena prevelikom dozom morfijuma? Da li je neko znao da ona nije sastavila testament i sta to u stvari znaci… Da li ce, ako se pronadje morfijum i u telu Laure Velman, Elinor biti okrivljena i za ubistvo svoje tetke… Motiv, ovoga puta – koristoljublje ili mozda, samilost…?

Da li je doktor Lord bio onoga dana kada je ubijena Meri na imanju, iako on tvrdi da nije uprkos tome sto jedan svedok tvrdi da je video njegov auto… Da li se Roderik Velman vratio iz inostranstva tri dana posle Merine smrti kako on kaze, ili ranije? Ako je dosao ranije – gde je bio? Zasto bi Elinor Karlajsl rizikovala zivot i udobnost koju je napokon stekla velikim nasledstvom ubivsi Meri Dzerard samo iz ljubomore… Je li to bilo vredno Rodija? Kakvu bi korist bilo ko imao od ubistva Meri Dzerard osim par hiljada funti koje je nasledila posle smrti teta Laure…? Kako se samo Meri otrovala a ne i Elinor ili sestra Hopkins? Da li je neko mogao u vremenskom periodu dok je Elinor otisla do vratareve kucice da pozove Meri i sestru Hopkins, da otruje sendvice koji su bili napravljeni i stajali na kuhinjskom stolu? Da li je zapravo tacno da niko nije bio u kuci osim njih?

Poaro istrazuje i proslost Meri Dzerard. Gde je Meri bila na skolovanju? Da li u tim krugovima treba traziti ubicu…? Ko je ta njena jedina ziva rodjaka, tetka Meri Rajli iz Australije koju ona nije videla jos kao sasvim mala, ali je jedina rodjaka za koju zna i kojoj je ostavila testamentom svoj novac? Moguce je i da je Meri videla ko je one noci pred smrt teta Laure ukrao bocicu morfijuma pa je bila nezgodna i ucenjivala nekoga? Poaro uzima u obzir sve mogucnosti. Da li je i ovoga puta kao cesto u Agatinim romanima motiv, odnosno zlocin bio posredan i prikriven – zelja da se za jedno ubistvo okrivi neko kako bi on licno bio eliminisan, odnosno zelja da se na posredan nacin ubije Elinor Karlajsl. Motiv bi u tom slucaju bio – koristoljublje jer je ona nasledivsi tetkino imanje dosla u posed velikog bogatstva. Glavni osumnjiceni bi u tom slucaju mogao biti Roderik Velman. No, je li on znao da mu je ona testamentom ostavila sve sto poseduje u trenutku smrti? Kako je mogao da sazna…?

Da li je neko osim njih tada bio na imanju i mozda posmatrao Elinor Karlajsl kako priprema sendvice? Kako je mogao znati za koga su i koji ce ko pojesti? Da li je taj „neko“ mogao da zna da ce ih jesti svi, a ne samo Elinor Karlajsl. Naposletku, ona ih je pravila, moglo se pretpostaviti, samo za sebe… Da li je taj „neko“ hteo da otruje samu Elinor…? Ko je jos bio na imanju? Po nadjenim tragovima, neko ocito jeste…

Poaro razgovara i sa sestrom Hopkins i sestrom O’Brajan i gospodjom Bisop, tacnije sa svima onima koji su bili prisutni u kuci u vreme smrti gospodje Velman. Pokusava da otkrije prave odnose medju njima, kao i misljenja jednih o drugima… Da li je neko od njih znao nesto o Meri sto bi moglo da joj naskodi…? Poaro saznaje od Roderika Velmana za anonimno pismo koje im je stiglo i sa kojim je sve zapravo i pocelo… Otkriva se dosta toga sto nije moglo ni da se nasluti na pocetku ove pripovesti…

Savet za otkrivanje ubice – obratite paznju na secanja iz mladosti ucesnika ove price koje ce oni pricati Poarou. Jer on ce obratiti paznju na svaku rec i ispitace svaku rec… Nesto ce mu iz tih prica delovati poznato, kao da ga je pomenuo i neko drugi ali u drugom kontekstu… Oticice sam da se uveri ali ce traziti i potvrdu od strucnjaka… „Tamo sam ja poceo progledavati, ne svjetlo dana, ali mali odsjaj svjetla sto ga covjek opaza kad vlak treba da izadje iz tunela. Nije to toliko dnevno svjetlo koliko njegov navjestaj…“ A onda ce obratiti paznju i na jos jednu rec, ovoga puta napisanu i tako otkriti pravog ubicu koji je godinama pazljivo smisljao ovaj zlocin… A ponajvise mu je pomoglo upravo pricanje lazi… U razgovoru sa doktorom Lordom on kaze „…Ta laz je bila toliko glupa i toliko besmislena da je upravo time skrenula moju paznju…“

Dok je trajalo sudjenje, Elinor Karlajsl je pogledala u Herkula Poaroa koji ju je posmatrao ljubazno i zamisljeno. „Motrio ju je i s previse znanja“. Herkul Poaro je naravno, znao da ona nije kriva i da ce je osloboditi. On je naravno, kao i uvek uz pomoc nesto istine koju je cuo, gomile lazi i prikrivanja podataka ucesnika ove price, uspeo da slozi jedinu ispravnu i tacnu – onu koja se stvarno i desila i koja je oslobadjala krivice Elinor Karlajsl…

Ova teska kriminalisticka prica i uzasni zlocini zavrsavaju se kao i obicno kod Agate na romantican nacin. Elinor Karlajsl ostaje sa doktorom Lordom… On naravno, jos uvek sumnja da ce ona odbaciti Rodija, da ce mu oprostiti zanesenost sa Meri Dzerard, no Poaro mu govori kroz pero Agate Kristi: „Ponekad postoji dubok bezdan izmedju proslosti i buducnosti. Kad je netko hodio dolinom sjena smrti i odatle izisao na sunce, onda, mon cher, pocinje nov zivot. Proslost ne pomaze… Nov zivot – to je ono sto pocinje Elinor Karlajsl, a vi ste taj koji joj ga je dao…“

Piše: Svetlana Anđelić, urednik stranice

Pogledano 860 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

One thought on “Komentar knjige – Tužni čempres

  1. Jedan od mojih favorita kad je u pitanju Agata Kristi, roman čija struktura pripovedanja odstupa od njenih uobičajenih matrica. Ključni događaj je otkriven već u prologu (čitanjem optužnice) i ovo je jedno od njenih najboljih otvaranja (u istom rangu sa Lako je ubiti, Najavljuje se ubistvo, U 4:50 s Padingtona, Sitafordska misterija, Zašto nisu pitali Evansa, Pet prasića). Autorka potom vraća čitaoca unazad, da bi ga uputila kako je došlo do centralnog mesta ove tragedije; kroz sedam poglavlja, čitalac se polako približava napred najavljenom ubistvu, dok napetost raste. Konačno, kad se ubistvo dogodi, pitamo se da li smo sasvim sigurni šta se zapravo pred nama odigralo, jer je Agata vešto prikrila neke ključne momente – one koje bi nadalje trebalo rasvetliti.

    Tada na scenu stupa Herkul Poaro i vodi jednu od svojih najboljih istraga. Ovoga puta, međutim, čitalac zna više od Poaroa (pročitao je prethodnih sedam poglavlja, za razliku od detektiva!). Ništa zato, Poaro ga polako stiže i prestiže, uviđajući neke detalje koje ja, na moju žalost, nisam uvideo, iako su mi bili pred nosom.

    Još jedna neobičnost: Poaro ne igra glavnu ulogu u raspletu; fantastičan preokret se ovog puta dešava u sudnici. Šteta je što Dame Agatha nije napisala više priča iz sudnice. Savršeno je poznavala britanski krivični postupak, uviđajući razliku između detektivskog saznanja i dokaza koji vredi pred sudom (vrlina tako retka među našim tužiocima). Epilog je ipak pripao Poarou: da nam objasni kako je došao do svojih otkrića i da nam pokaže šta smo propustili. Briljantno!

Ostavite komentar