Komentar knjige – U 4.50 sa stanice Pedington

r_49_4U ovom romanu u punom sjaju srecemo gospodjicu Marpl koja verujuci svojoj prijateljici gospodji Mekgilikadi da je vozeci se vozom kroz prozor ugledala jednu neverovatnu scenu krece da istrazuje zlocin. Naime – u vozu koji je isao uporedo sa onim u kome se ona vozila desilo se ubistvo – muskarac njoj okrenut ledjima davio je jednu zenu. Scena je potrajala dovoljno dugo dok je ona shvatila da je telo zene bezivotno skliznulo na pod kupea… I dok gospodji Mekgilikadi niko nije verovao, i dok su svi, pa cak i policija sumnjali u to da je spavala, sanjala, umislila… iako je ona istog casa obavestila i konduktera voza a po izlasku napisala i pismenu prijavu tog slucaja – jedino je nasa gospodjica Marple poverovala u njenu pricu. Poverovala je, ne samo zbog toga sto je gospodja Mekgilikadi bila njena dobra prijateljica vec i zbog toga sto je ona sama po prirodi bila takva da veruje da je zlo i inace svuda oko nas i da to sto joj se desilo uopste nije nemoguce. Njen jedini komentar bio je: „Ja uopste ne sumnjam da si ti videla ono sto si mi ispricala da si videla. Veoma je neobicno, ali uopste nije nemoguce…“

Medjutim, ni u jutarnjim novinama a ni u policijskoj stanici nisu imali prijavu o ubijenoj zeni u vozu. Telo nije pronadjeno ni u vozu a ni bilo gde pored pruge. Nezadovoljna odgovorima i cvrsto verujuci i dalje u pricu svoje prijateljice, gospodjica Marple predlaze svojoj prijateljici da sa njom krene nazad do Londona pri cemu je „posao“ gospodje Mekgilikadi bio da svojoj prijateljici pokaze mesto zlocina… ne bi li naravno, posle toga gospodjica Marpl u povratku mogla da izvidi gde je to bilo najzgodnije mesto da se ubica resi tela nesrecne zene…

U povratku, gospodjica Marpl je osmatrala pazljivo okolinu. Jedna krivina ucinila joj se posebno zanimljivom i dok joj se lice rumenelo, sedela je i razmisljala sta moze da uradi. Iako je njen mozak jos uvek savrseno funkcionisao, godine joj ipak nisu dozvoljavale da ide tamo-amo i sama krene u potragu za ubicom. A upravo je to nameravala da uradi. „…Jer, ako joj je do sada, da tako kazemo, ubistvo i bilo nametnuto, u ovom slucaju bi ona namerno krenula da ga trazi. Nije bila sigurna da to zeli da ucini… Bila je stara – umorna i stara…“ Zakljucivsi da je prestara za nove avanture, ona poziva Lusi Ajlzberou da joj pomogne. Mlada dama je pre izvesnog vremena boravila kod nje, starajuci se o njoj posle upale pluca. Bila je poznata u izvesnim krugovima kao osoba koja besprekorno obavlja kucne poslove i koja je to znala dobro i da naplati. Bila je mlada i izuzetno briljantnog uma. Diplomirala je matematiku na Oksfordu ali je svoje velike novce sticala fizickim radom po kucama. Kako je bila savrsena i efikasna u obavljanju svih kucnih poslova, bila je i veoma trazena, ali ipak zaintrigirana recima gospodjice Marpl resava da prihvati njenu ponudu. Ponuda je jednostavno glasila: „Zelim da nadjete jedan les…“

Naime, kada je gospodjica Marpl detaljno prucila mape tog kraja, saznala koji je to voz na odredjenom pravcu mogao jedini ici uporedo sa vozom kojim se vozia njena prijateljica i kada se i sama provozala tim vozom, otkrila je da postoji jedno zanimljivo mesto gde je padina dosta siroka i strma i da se telo vrlo lako moglo izbaciti iz voza a da se otkotrlja niz padinu. Tokom noci, naravno, ubica je mogao da dodje i na prikladniji nacin se resi tela, ali gospodjica Marpl je verujuci svojoj intuiciji znala da je u pravu i da je les nesrecne zene jos uvek na tom imanju. Imanje pripada izvesnom gospodinu Krekentorpu a zadatak Lusi Ajlzberou bio je da se zaposli u njegovoj kuci, Redefrod Holu, kao domacica… Ubedjena je da ce ova mlada, inteligentna zena, boravivsi na licu mesta uspeti da otkrije makar nesto sto ce potvrditi njenu teoriju.

U Redeford Holu, Lusi upoznaje starog namcora Krekentorpa, koji je u velikoj meri bio invalid i imao prilicno naruseno zdravlje, a koga je Lusi osvojila izvrsnim kuvanjem, ali koji joj je stalno prigovarao da je isuvise rasipna sa kolicinom namirnica koje trosi a zatim i njegovu cerku, Emu, prijatnu, ugodnu ali i prilicno neupadljivu zenu srednjih godina. Obzirom da je i Ema cula za kvalitete cuvene Lusi Ajlzberou, bila skepticna zbog cinjenice da je Lusi prihvatila posao za znatno manju sumu, ali joj je ova rekla da ima bolesnu tetku u blizini koju zeli da cesto obilazi, pa joj je mesto odgovaralo. U zamenu za manju platu trazila je da ima slobodna popodneva. Vreme joj je trebalo da bi mogla da istrazuje po okolini, a ulogu „bolesne tetke“ odigrala je savrseno nasa gospodjica Marpl.

Ubrzo saznaje dosta toga o ostalim clanovima porodice koja je bila veoma brojna. Krekentorp je naime imao sestoro dece. Najstariji sin gospodina Krekentorpa, poginuo je u ratu. Drugi sin Sedrik zivi u inostranstvu zaradjujuci za zivot slikanjem. Herold je ziveo u Londonu kao uspesan biznismen u Sitiju, Alfred je bio crna ovca porodice koji je stalno upadao u nevolje. Cerka Edita je umrla pre nekoliko godina, pa je njen muz Brajan prakticno bio deo porodice, tim pre sto je Edita jedina od sve dece gospodina Krekentorpa rodila dete. Tako je mali Aleksandar bio jedini njegov unuk i on ga je prilicno voleo.

Kao i velika vecina Agatinih knjiga i ova ima jednu osobu koja bi mogla poneti titulu „lik“ u pravom smislu te reci. Ovoga puta to je bio gospodin Krekentorp savrseno opisan kao dzangrizalo i osobenjak sa svakom izgovorenom reci i postupkom koji bi preduzeo. Bio je i velika cicija i iako je njegovo bogatstvo bilo nemerljivo, stedeo je na cemu je god mogao pa i na broju krompira koji treba da bude serviran za rucak… Cvrsto se drzao svojih principa, ali iako je imao odlicnu ponudu da proda deo svog ogromnog imanja nije popustao „…Voleli bi da se docepaju moje zemlje i da sagrade jos malih bednih kutija od kuca. Ali nece dok ne umrem. A ja necu da umrem da bih nekome ucinio uslugu…“ Bez obzira na svoje godine, bolest i hendikep, bio je bistrog uma i ubrzo je u mladoj Lusi otkrio pametnu i snalazljivu zenu koja ga je toliko fascinirala da je ubrzo poceo i da joj se udvara bez obzira na svoje pozne godine…

Isto popodne kada je stigla, Luci koristeci dozvolu koju je dobila da svoje slobodno popodne iskoristi za setlju, u grmlju podno nasipa iznad koga se nalazila pruga, Luci pronalazi pudrijeru, kao i komadic otkrinutog krzna… Sledeceg popodneva odlazi da obidje svoju „bolesnu tetku“ ne bi joj predocila sta je pronasla. „…Obrazi gospodjice Marpl blago su se zarumeneli od zadovoljstva sto je bila u pravu – Mozda covek ne bi smeo tako da se oseca – rece – ali veoma je prijatno kada se potvrdi da je njegova teorija tacna!…“ Njih dve razmatraju sve moguce teorije ovoga zlocina i traze dokaze o tome da li je moguce da je telo jos uvek negde na imanju ili je vec odneto. Gospodjica Marpl nepobitno zakljucuje da ubica nije slucajno izbacio telo iz voza bas na tom mestu, da je on jos uvek na imanju ali da nije zakopano jer je period bio susan i zemlja tvrda za kopanje. Telo je sakriveno negde, u nekoj supi koja se ne koristi…

Vrativsi se u Redeford Hol, Ema je obavestava da mali Aleksandar sa drugom dolazi sutra. Dok je sa decom popodne setala imanjem, razmisljala je o smernicama „tetke Dzejn“. Upravo na jednom takvom mestu kao sto je stara supa koja je Luci podsetila na spremiste kakvog muzeja, gde su cuvane i stare fotelje ali i mramorni kipovi, u jednom sarkofagu – pronalazi telo zene… Pre nego sto ce bilo kome sta reci o tome, obaestava gospodjicu Marpl, zatim policiju a na kraju i Emu Krekentorp.

U dogovoru sa gospodjicom Marpl, ona inspektoru Bejkonu prica celu istinu. On je naravno, prilicno zatecen ali resava da pronadje izvesnu gospodjicu Marpl i porazgovara sa njom. U medjuvremenu, svi clanovi porodice Krekentorp su obavesteni i pozvani da sutradan dodju zbog eventualne identifikacije ubijene zene. Obavesten je i Skotland Jard posto je utvrdjeno da zena nije neko od stanovnika okolnih mesta… Dolaskom ostalih clanova porodice, Lusi napokon dobija priliku da ih i licno upozna. Na imanje je tih dana cesce dolazio i doktor Kvimper koji je lecio starog Krekentorpa ali je Luci primetila i njegovo nezno ponasanje prema Emi… Ionako obican i prijatan, prema njoj je pokazivao i dozu blagosti i saosecanja.

Tek posle obavljene istrage u porodici Kreketorp krecu pitanja i nagadjanja. Prvo je Lusi morala da objasni zasto je uopste podizala poklopac sarkofaga, a onda su pocele i price o tome ko bi mogla biti tajanstvena zena i otkuda njen les bas u njihovoj staji… Pocevsi od prica da su svi u okolini znali da kljuc od staje stoji napolju okacen o ekser i da je svako mogao da udje unutra, da su se mozda zaljubljeni parovi tamo sastajali, da je doslo do svadje i da je neki momak izgubio kontrolu… medjutim, Luci uskoro saznaje i za jednu porodicnu pricu. Naime, najstariji od brace, Edmund, koji je poginuo u ratu, ozenio se pred smrt jednom Francuskinjom. Nedugo posle rata, ona im je pisala rekavsi u pismu da je rodila njegovo dete… Pre mesec dana im se opet javila pismom da je u Engleskoj i da ce doci da ih obidje ali se nikada nije pojavila… Postavlja se eto tako jos jedno pitanje – da li je ubijena zena mozda Edmundova zena, da li je nekoga ucenjivala, ako je to ona – da li ju je neko ubio kako se veliko Krekentorpovo bogatstvo ne bi podelilo na jos jednog clana porodice vise…

Da sve bude dobro po gospodjicu Marpl postarala se i cinjenica da je iz Skotland Jarda istragu preuzeo Inspektor Kredok koji ju je vrlo dobro poznavao i verovao u sposobnost i ostroumnost stare dame imajuci prilike mnogo puta u proslosti da se uveri licno u njene kvalitete kada je „zlocin“ u pitanju… Dermok Kredok se upoznao sa slucajem a onda i sa clanovima porodice saznavsi usput i za cudni testament pokojnog vlasnika imanja koji svom sinu, Luteru, sadasnjem gospodinu Krekentorpu nije ostavio nista osim dozivotne rente od prihoda a svo imanje i novac ce posle njegove smrti pripasti njegovoj deci ravnopravno. Tu on dolazi do interesantne cinjenice da sto naslednika bude bilo manje – ostali ce imati vise da naslede. Dok im je otac ziv, oni nemaju nikakve prihode od imanja osim onoga sto sami zarade ili sto im otac da – a on je koliko se secamo bio velika skrtica…

Inspektor Dermot Kredok razgovara sa svim clanovima porodice a onda odlazi da porazgovara i sa svojom starom poznanicom Dzejn Marpl, odajuci joj priznanje kako je i ovoga puta sve nadmudrila svojim fantasticnim nacinom pogadjanja. Malo uvredjena zbog toga sto je „njena mala ideja“ nazvana pogadjanjem, a ne zelevsi sebi da daje bas preveliku vaznost, ona mu izmedju ostalog skromno govori: „…Moj proces rezonovanja nije bas originalan. Sve se to vec nalazi kod Marka Tvena. Decak koji je nasao konja. On je samo zamislio kuda bi isao da je konj, i tamo je i otisao i nasao konja…“

Slucaj pocinje da se otpetljava (zapetljava) kada Inspektor Kredok dobije potvrdu od svog kolege iz Pariza o tome da se izvesna francuska balerina koja odgovara opisu ubijene smatra nestalom. Da li je francuska balerina u stvari snaja Krekentorpovih? Kredok ponovo pocinje razgovore sa clanovima porodice, ovoga puta detaljno istrazujuci njihove alibije i proveravajuci kretanje tog popodneva… On je prilicno zabrinut jer je svestan da ne moze daleko odmaci sa slucajem dok ne sazna motiv… Ponovo odlazi na „konsultacije“ kod gospodjice Marpl koja je u svojstvu Lusine „tetke“ nedavno bila u kuci Krekentorpovih. Bilo mu je potrebno njeno misljenje o svakome od njih… Dobija novu ideju i krece njenim tragom, ali ni gospodjica Marpl ne miruje…

Kao i u gotovo svakom Agatinom romanu, desavaju se i drugi zlocini. Jos dvoje ljudi je umrlo, a gospodjica Marpl sada ima razloga da veruje da je pravo vreme za njenu malu predstavu kako bi spasila jos neki nevin zivot… Ona poziva gospodju Mekgilikadi da dodje i da zajedno posete Krekentorpove… Sta je ovoga puta smislila i kako ce ponovo dovesti svoj zivot u opasnost kao i mnogo puta do tada pokusavajuci da „rekonstruise zlocin“ ne bi se ubica sam odao… ostavljam vama da procitate u ovom odlicnom romanu koji zaista predstavlja klasik kada su u pitanju romani Agate Kristi u kojima se na delu pojavljuje gospodjica Marpl koja za sebe kaze: „Ja uoste nisam bistra, samo, mozda, pomalo poznajem ljudsku prirodu – ziveci, znate, na selu. Dakako, pomalo sam hendikepirana time sto se ne nalazim na licu mesta. Uvek mislim da je od velike pomoci kad vas ljudi podsete na neke druge ljude – zato sto su tipovi svuda slicni, a to moze posluziti kao dragoceni vodic…“

Piše: 24.12.2006. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Pogledano 18 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar

%d bloggers like this: