Komentar knjige – Ubistvo u Mesopotamiji

„Ubistvo u Mesopotamiji“ je jedan od romana Agate Kristi koji se ne zaboravlja tako lako kada se jednom procita i jedan je od desetak njenih romana za koji znam ko je ubica, ko ce biti ubijen i tacan nacin kako je ubistvo izvrseno i to upravo zbog toga sto je upravo nacin ubistva najvise zbunjivao Herkula Poaroa. Bio je to veliki izazov za njegove „male sive celije“… Zato se vec posle prvog citanja davnih godina resenje ove zagonetke urezalo u moje pamcenje, ali mi je naravno, uvek iznova drag za citanje i rado mu se vracam…

Prica je, na nagovor doktora Rajlija, ispricana ocima mlade bolnicarke Ejmi Lederan kao najnepristrasnijeg posmatraca, ucesnika i svedoka ovog zlocina. Ona je na njegovu preporuku unajmljena od strane arheologa dr.Erika Lajdnera da pravi drustvo njegovoj zeni koja zivi sa njim, prakticno na iskopinama, a koja je u poslednje vreme nervozna vise nego sto je to uobicajeno. Zali se da ne moze da spava, prividjaju joj se likovi na prozoru nocu, sto je nemoguce jer je njena soba jedna od retkih ciji se prozor nalazi sa spoljne strane kuce u kojoj su ziveli svi clanovi ekspedicije a ta je strana kuce bila dosta izdignuta i bilo je nemoguce da se neko popne do njenog prozora. On je bio uveren da je ona jednostavno samo malo popustila sa zivcima usled duzeg boravka sa istim krugom ljudi i upravo je zato i uposlio mladu i razboritu bolnicarku koja ce je razuveriti od ideje da joj preti bilo kakva opasnost i ponovo napraviti od nje onu romanticnu i divnu zenu kojom se ozenio pre nekoliko godina.

Ejmi Lederan stize u ekpediciju i pored lepe i zgodne plavuse cetrdesetih godina, gospodje Luize Lajdner upoznaje prilicno sarenoliko drustvo, bracni par Merkado – Mari je bila jako mlada, tamnoputa i zgodna a Dzozef visok i nezgrapan… Upoznaje i muskobanjastu, pedesetak godina staru gospodjicu Anu Dzonson i zgodnog Engleza Ricarda Karija, arhitektu koji su sa Lajdnerom vec pet godina, oca Lavinjija, starijeg visokog muskarca crne brade koji tumaci stare natpise, dva Amerikanca, Davida Emota i Karla Rajtera, koji su se ove godine prikljucili ekspediciji… i mladica Bila Kolemana… Sve u svemu bilo ih je osmoro. Sestra Lederan je upoznala i Sejlu, cerku dokrora Rajlija koja ih je povremeno obilazila. Ono sto je sestra Lederan primetila vec prve veceri je da su se svi oni, kao grupa ljudi koji se ipak dugo poznaju, ophodili isuvise fino i ugladjeno jedni prema drugima. Osecala se neka napetost u vazduhu.

Zgrada, koja je bila sediste ekspedicije isla je u krug oko prostranog dvorista u kome su radnici Arapi, cistili pronadjene iskopane predmete. Sve sobe, kao i vecina prozora su se otvarali prema dvoristu, osim onih na juznoj strani zgrade koji su gledali napolje ali su bili zasticeni debelim, celicnim resetkama. U jednom uglu zgrade iz dvorista isle su stepenice koje su vodile do prostranog ravnog krova sa ogradom na koji su se odlagali iskopani predmeti koji su bili veliki da bi se cuvali u sobi za eksponate.

Ejmi Lederan se prilicno lepo uklopila i sa Luizom Lajdner brzo nasla zajednicki jezik. Setale su se posmatrajuci zalazak sunca. Malo po malo, sestra Lederan se upoznala sa svim clanovima ekpedicije i od svakoga od njih saznavala po nesto o Luizi Lajdner. Opsta slika nije bila bas zadovoljavajuca. Izmedju ostalog su je opisivali i kao histericnu, okrutnu, beskrupuloznu i povrsnu. Cinjenica je bila jedino to da je ona zaista bila zena koja se necega ili nekoga plasila.

Ubrzo se gospodja Lajdner poverila Ejmi i mi saznajemo za njenu zivotnu pricu. Udala se kao jako mlada i vec na samom pocetku braka saznala da joj je muz nemacki spijun. Kao veliki rodoljub, prijavila ga je i on je osudjen na smrt streljanjem. Luiza je godinama zivela u uverenju da je on mrtav. Medjutim posle nekoliko godina dobila je pismo od svog muza koji joj je pretio da ce je ubiti ako se ponovo uda. Zapanjena, ona pocinje da istrazuje i saznaje da on zaista nije streljan jer je pobegao iz zatvora ali je postojala potvrda vlasti da je on ubrzo zatim poginuo u jednoj saobracajnoj nesreci. Ali, kad god bi se Luiza zaljubila u nekog dobijala bi preteca pisma. Zivela je u stalnom strahu. Onda su pisma prestala da stizu. Ona se zaljubila u dr. Lajdnera i ubrzo udala. Neposredno posle vencanja dobila je ponovo pretece pismo i njeni strahovi su se ponovo javili. Izmedju ostalog sestra Lederan saznaje i da je njen prvi muz imao mladjeg brata koji je tada bio dete i koga Luiza sada sigurno ne bi prepoznala. Mozda je on taj koji hoce da osveti brata. Tek, Luiza je i dalje zivela u samrtnom strahu.

Vec sutradan, dr. Lajdner nalazi svoju zenu mrtvu, sklupcanu izmedju kreveta i vrata. Cinjenice su glasile: umrla je od udarca teskim predmetom u glavu sat ranije pre nego je pronadjena. U tom periodu je bilo vreme za odmor ali svi su imali alibi. Niko nije cuo cak ni vrisak gospodje Lajdner, radnici koji su sve vreme radili u dvoristu su se kleli da niko nije prolazio dvoristem osim Emota koji je sa krova donosio lonce na ciscenje i odmah se vracao gore, a kamoli da je ulazio u njenu sobu. Celicne resetke na njenom prozoru onemogucavale su da neko udje sa te strane. Doktor Lajdner i Emot su bili na krovu sredjujuci zemljane lonce, Koleman je otisao kamionom u grad po plate za radnike, Kari je otisao do iskopina. Gospodin Merkado je radio u laboratoriji dok je njegova zena prala kosu u svojoj sobi. Gospodjica Dzonson je radila u dnevnoj sobi a mladi Rajter je razvijao slike u mracnoj komori. Sestra Lederan je lezala u svojoj sobi i citala

Mladi Koleman odlazi po pomoc kod doktora Rajlija. Ovaj dolazi sa policijom i kapetanom Mejtlandom da pomognu da se ovaj slucaj ubistva razresi sto pre. Ubrzo dolaze do zakljucka da ubica sigurno nije dosao spolja i da je gospodju Lajdner ubio neko od clanova ekspedicije. Cini se da ce razresenje biti jako tesko… a onda su se kapetan i doktor Rajli setili spasonosnog resenja da pozovu Herkula Poaroa koji ce sutra proci kroz susedno mesto na svom putu za Bagdad…

O svom prvom susretu sa Herkulom Poaroom, sestra Lederan je zapisala: „…Mislim da nikada necu zaboraviti utisak koji je na mene ostavio Herkul Poaro kada sam ga prvi put videla. Naravno, kasnije sam se navikla na njega, ali me je tada grozno razocarao i uverena sam da su i ostali delili moje misljenje! Ne znam ni sama kako sam ga u stvari zamisljala. Mozda kao coveka koji lici na Serloka Holmsa – visok i mrsav, prefinjenog i inteligentnog lica. Naravno, cula sam da je stranac, ali ga nisam zamisljala toliko stranim, ako razumete sta pod tim podrazumevam. Kada ga vidite, spopadne vas neodoljiva zelja da se nasmejete! Kao da je dosao iz pozorista ili sa filma. Bio je veoma neobican, trom, visok jedva nesto vise od metar i po, izgledao je dosta star sa svojim velikim brkovima i jajolikom glavom. Izgledao je tacno kao brica iz neke pozorisne komedije! I to je bio covek koji ce otkriti ubicu gospodje Lajdner!…“

Kako se Poaro ubrzo izrazio – okupio ih je sve da se „upozna sa konjima pre trke“ da stekne svoj utisak o svakome i dobije izjavu o tome ko je gde bio i sta je radio… Nakon toga je natenane, onako kako samo on zna i ume, ponovo sa svakim kao slucajno dolazio u razgovor u cetiri oka kada se raspitivao o gospodji Lajdner kao i o tome sta ko misli o drugim clanovima ekspedicije pokusavajuci da skopi kockice i odgovori na prvo pitanje koje je sestra Lederan postavila sebi po dolasku – zasto su svi izgledali napeto i uzdrzano?

Poaro dobija na uvid i anonimna pisma koja je pokojnica dobijala, proucavajuci ih… Jedna stvar mu definitivno nije bila jasna – zasto je dr. Lajdner, nakon sto je znao za panican strah svoje zene i za preteca pisma pozvao bolnicarku da bude sa njom umesto da obavesti policiju? Da li je dr. Lajdner sumnjao u mentalno zdravlje svoje zene? Da li je mozda mislio da je ona sama sebi pisala preteca pisma? Da li je neko, znajuci za strahove gospodje Lajdner, izvsio ubistvo iz licne mrznje prema njoj, nadajuci se da ce sve biti okarakterisano kao osveta iz proslosti…? Da li je njen prvi muz zaista ziv i iskoristio priliku da se uvuce u zgradu u pogodnom trenutku, sakrio se i cekao da ona ostane sama u svojoj sobi? Da li je mozda njen prvi muz ili njegov mladji brat neko od clanova ekspedicije? Mozda je i izvesno da ga ona ne bi prepoznala jer je bila u braku sa njim samo nekoliko meseci i to pre skoro dvadeset godina… Poaro ima dosta ideja i dosta pretpostavki ali jos uvek nema ideju – cak iako je tako – kako je bilo ko usao i izasao iz njene sobe a da ga niko nije video?

Sestra Lederan pokazuje svoj zdrav razum i u razgovoru sa Poaroom, postaje njegov saradnik u ovom slucaju. Ona na jednom mestu o tome ovako pise: „Vec mi se cinilo da je Poaro u stvari lekar, a ja bolnicarka koja brine o teskom bolesniku. U stvari, to je bila kao neka operacija u kojoj je on bio hirurg. Mozda bi bilo bolje da to ne kazem naglas, ali na neki cudan nacin sam pocela da uzivam u tome…“ Medjutim, ubrzo, kao da joj je citao misli Poaro je savetuje: „Ne preduzimajte nista sami i ne pravite se previse pametni. Vase je samo da drzite zavoje, a ja cu da operisem…“ Poaro je moli da nista ne radi na svoju ruku da ne bi slucajno ona bila sledeca zrtva. On joj to objasnjava recima: „Moj zanat me je naucio da postoje mnoge istine, a medju njima je najporaznija sledeca: i ubijanje postaje navika!“

Ubrzo Poaro saznaje za neke cudne odnose koji su vladali medju njima. Dr. Lajdner je bio ocito jako zaljubljen u svoju zenu ali kao i svaki naucnik vise je vremena provodio sa iskopanim predmetima nego sa njom, bio je zanesen, tih, gotovo neprimetan covek. Gospodja Merkado je bila vrlo ljubomorna mlada zena koja ni na tren nije ostavljala svog muza samog jer je primetila da cesto baca poglede na gospodju Lajdner. Kari sa svoje, i gospodjica Dzonson sa svoje strane su bili ljubomorni na Luizu Lajdner jer su dugo godina radili da Erikom Lajdnerom pre njegove zenidbe. Gospodjica Lajdner iako vec u godinama, bila je evidentno zaljubljena u dr. Lajdnera a Kari se pomalo osecao kao da se zenidbom njegov prijatelj udaljio od njega… Medjutim, Poaro ubrzo saznaje i drugaciju pricu – Luiza Lajdner i Kari su samo pred drugima bili zvanicni jedno prema drugome a u stvari su se tajno sastajali i bili zaljubljeni jedno u drugo. Kari je zbog toga jako patio jer je ona bila zena njegovog najboljeg prijatelja…

Iako je Poaro savetavao sestru Lederan da ne istrazuje mnogo na svoju ruku i da se ne pravi mnogo pametna, nije mogao isti savet da pruzi svakome od clanova ekspedicije. Neko od njih je uradio bas to – icinilo mu se da je pametan i svoje saznanje pokazao na pogresnom mestu. Vec iste noci desava je jos jedno ubistvo – ovoga puta jako surovo ubistvo. Zrtva je pre nego je izdahnula uspela da sestri Lederan koja je prva stigla kaze samo jednu rec – „prozor“. I Ejmi Lederan i Herkul Poaro su zbunjeni a onda Ejmi gotovo slucajno pocinje da Poarou prepricava razgovor koji je predhodnog dana vodila sa zrtvom. Poaro ju je slusao, sedeo, razmisljao… U svitanje – svanulo je i njemu :“…Kakva sam ja budala – promrmlja – Istina je tako blizu – a ja je ne vidim…“

Tog istog dana kada se vec razdanilo otkriven je i nestanak jednog od clanova ekspedicije. Da li je on ubica? Poaro moli dr. Rajlija da skupi sve preostale clanove ekepdicije u dnevnu sobu da malo „poprica“ sa svima njima… Oni i ne slute sta ih ceka jer pre nisu imali iskustva sa Herkulom Poaroom. Ali, mi znamo. On ih sve jednog po jednog suocava sa cinjenicama da je (opet) svako od njih imao motiv i po neki momenat kada njihovo kretanje nije odgovaralo onome koje su prijavili i da je svako od njih u stvari imao priliku da ode do sobe gospodje Lajdner i da je ubije. Ali – znamo da niko nije ulazio u njenu sobu!!! Da li je to ipak tako? Neko jeste ulazio u njenu sobu… A Poaro je znao i kako je ubijena i ko ju je ubio i zasto… Poaro je znao i ko je pisao preteca pisma i zasto je prestao i zasto je posle godinu dana poceo ponovo da ih pise… Medjutim, on otkriva i da cak dve osobe koje su bile clanovi ekspedicije nisu bili ono za sta su se izdavali… Ko je od njih samo varalica iz koristi a ko ubica? Poaro zna!!! On suocava ubicu sa svojim saznanjima, koji zatim slomljen priznaje zlocin i ne pokusavajuci da se opravda…

Sestra Lederan je zavrsavala svoju ispovest o ovm slucaju… „Poaro je otputovao u Siriju, a nedelju dana kasnije je otisao kuci Orijent-ekspresom gde su ga uvukli u jos jedan kriminalni slucaj… Ne poricem njegove intelektualne sposobnosti, ali mu necu lako oprostiti sto se na kraju onako pretvarao da misli da sam i ja umesana u zlocin…“

pise: Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

(Pogledano 8 puta, 1 pregleda danas)

Možda će vam se svideti i ovo:

4 thoughts on “Komentar knjige – Ubistvo u Mesopotamiji

  1. Hajde, nisam bas tako skoro citala ovu knjigu, ima nekoliko meseci ali mi je najsvezija u secanju… Jedna od boljih mada ja to kazem za svaku koju poslednju procitam jer su mi sve dobre, tj. zaboravim koliko je predhodna bila dobra pa kazem – uuuuuuuuu….. ala je ovo dobro…….
    Salu na stranu, zapamtila sam je najvise po Poarou i po njegovom kukanju o prasini, vricini, nepodnosljivim uslovima u kojima se nasao ali i po tome sto je uspeo da pronadje dobro maskiranog ubicu u onome ko nikome nije padao na pamet…
    Do tancina isplanirano i vesto izvedeno ubistvo i to ne samo jedno sve su zavodili u drugom pravcu ali ne i Poaroa. Kao i u nekim drugim romanima Poaro ovde ima svog saradnika ali ne Hastingsa vec mladu bolnicarku koja je iako nepristrasna malo zaintrigirana i celim slucajem i tome sto ce Poarou biti saradnik pokusavajuci da saznaju ko je usao u sobu i izvrsio ubistvo kada su vrata ubijene osobe bila takoreci stalno pod prismotrom tj. silni svedoci su tvrdili da niko nije ni ulazio ni izlazio. Kako je o nda ubistvo palo na pamet to ce samo Poaro moci da otkrije videvsi jedini nacin – kako.
    Agata uvodi dosta likova niposto nepotrebnih mada kao i uvek cini to da nas zavara. Usput se neko zaljubljuje neko cini i neki drugi zlocin tako da Poaro biva cak trostruko koristan u ovom slucaju.
    Onome ko prvi put cita knjigu a zeli da otkrije ubicu savet da se obrati paznja na oblik kuce, raspored soba (cija je do koga) na raspored prozora, gde gleda koji prozor a gde cija vrata…
    E sad sam se toliko primila na knjigu da idem odmah da pogledam film i prekratim ovaj dosadni vreli dan.
    Nije bas neki komentar, znam ali sam ti obecala da cu nesto napisati skoro makar o jednoj knjizi koju sam skorije procitala.

  2. Ja sam ovu knjigu citala pre deset godina i secam se da me je tada odusevila. Skoro mi je opet dosla pod ruku i nisam odolela da je ponovo procitam. I posle toliko godina osetila sam isto ono uzbudjenje i napetost i osecanje da ne mogu da je ostavim dok je ne procitam do kraja. Preporucujem u svakom slucaju svim pravim ljubiteljima krimi romana. Pozdrav iz Kragujevca od Ane.

  3. Uzbudljiv roman. Na poslednjoj, praznoj stranici crtao sam plan objekta, s rasporedom prostorija. Dva utiska ovde preovlađuju:
    1. Fantastičnost motiva za ubistvo. Šta je to, pitam se, što upravlja mojom sklonošću da verujem (bar dok čitanje traje) u tako fantastične razloge za ubistvo? Melodramska priroda ljubitelja krimića? Ili neka iskonska potreba za neverovatnim pričama na temu ljubavne strasti koja svim našim strastima daje privid nekog višeg smisla.
    2. Fantastičan način izvođenja zločina, užas koji se ne zaboravlja lako. S tim u vezi, pitanje: da li je žrtva imala vremena da se okrene na stranu sa koje je dolazio fatalni udarac? Da li se suočila s tim užasom? I još jedno koje proističe iz prvog – da li je videla svog ubicu? Na ta pitanja Monsieur Poirot nije mogao da odgovori. Ona su prepuštena našoj mašti.

Ostavite komentar