Komentar knjige – Usnulo ubistvo

r_66_2Za gospodjicu Marpl se uvek govorilo da je fina, stara dama koja zna da podje zlu u susret i da ga prepozna… Ona ga je prepoznala i u ovom slucaju, ali ne bi se moglo reci da mu je isla u susret. Cak je i pokusavala da mladu, dvadesetjednogodisnju Gvendu Rid odgovori od ceprkanja po proslosti, ali nije vredelo… Kako nije mogla da je ubedi da ostavi „usnulo ubistvo“ da spava i dalje i da nastavi zivot sa svojim muzem, ona je resila da pomogne mladom paru da nadje svoj mir i pri tome resi svoj poslednji slucaj u karijeri.

Zna se da je Agata Kristi ovaj roman, kao i roman „Zavesa“ (poslednji slucaj Herkula Poaroa) napisala za vreme Drugog svetskog rata i ostavila ih kao zavestanje svojoj cerki i muzu, da ih objave kao njene poslednje knjige ukoliko joj se nesto desi. Poaroov poslednji slucaj objavljen je 1975. godine, nekoliko meseci pre nego ce „kraljica zlocina“ zauvek telom napustiti ovaj svet, a poslednji slucaj gospodjice Marpl ce biti objavljen nekoliko meseci iza njene smrti, tako da niko nije ni mogao da je pita zasto je upravo na takav nacin resila da napise romane koji ce poslednji biti objavljeni. Zasto im je namenila bas takve slucajeve? I naravno, zasto je resila da „upokoji“ slavnog Belgijanca, ali ne i dobrodusnu lady, plavih ociju…? Eto, i posle skoro 250 napisanih misterija (kriminalistickih romana, drama i kratkih prica) u svom zivotu, ostavila nam je jos jednu misteriju… da pokusamo da je resimo sami…

U slucaju ove misterije koju ce resiti gospodjica Marpl, mlada, tek vencana Gvenda Rid, koja je rodjena u Indiji, a detinjstvo i mladost provela u Australiji, dolazi u Englesku nekoliko meseci pre svog muza Dzila da pronadje odgovarajucu kucu za njih i da je opremi. Obilazeci kuce na juznoj obali Engleske, gotovo je prosla kolima pored jedne male viktorijanske vile u Dilmutu kada je uocila natpis da se ona prodaje. Vratila se i ostala ushicena – to je bilo to. To je bila njena kuca. Bila je sigurna da je kuca upravo onakva kakvu trazi… Bila je dovoljno prostrana, ali ne i prevelika, sa zadnjim dvoristem iz koga se pruzao pogled na zaliv… a i Dzil je zeleo kucu ne previse udaljenu od obale…

Ona ju je kupila, namestila, uselila se… ali kao sto pretpostavljate, nece bas sve biti kako treba. Pocinju da se desavaju cudne stvari… Kako u romanima Agate Kristi nema duhova (osim „duhova proslosti“) to pretpostavljamo da sve te „cudne“ stvari moraju imati neko razumno objasnjenje… Ne bi problem bio da je sve ostalo na tome sto je Gvenda zelela stepenice u vrtu na drugom mestu, za sta joj je kasnije i stari bastovan rekao da su tu prvobitno i bile stepenice pa su zasute zemljom i napravljene nove, kao i to sto je stalno skretala ka dnevnom boravku sudarajuci se sa zidom, instiktivno misleci da su tu vrata. Kada je razgovarala sa radnicima i pricala o tome da zeli da otvori vrata na tom mestu, majstor je ispitujuci zid zakljucio da su bas tu nekad zaista i bila vrata… No to su sve mogle biti i neke logicne stvari… stepenice prekoputa izlaznih vrata na dvoriste i vrata izmedju dve prostorije umesto zaobilaznog hodnika…

Ali, mali sok za Gvendu nastaje kada trazeci odgovarajuce cvetne tapete i zamisljajuci tapete sa naizmenicnim buketicima maka i plavog razlicka za sobu u koju se bila smestila, a koja je nekada bila decija i koja je sada bila prekrecena, otvarajuci zidni ormar koji godinama nije bio u upotrebi i koji je bio prekrecen, na ivicama ormara sa unutrasnje strane ugleda upravo dezen koji je zelela za tu sobu… naizmenicne buketice maka i plavog razlicka… A bio je tu i neobjasnjiv strah dok se nalazi na stepenicama unutar kuce… Sta se to zapravo desavalo? Nalazila se u kuci za koju je sigurna da u njoj nikad pre nije bila, u zemlji koju nikad nije posetila… Bilo je tu previse podudarnosti… Da li postaje vidovita…? Da li ludi…? Plasila se da ce uskoro ugledati nesto vise – nesto sto ne zeli… Sama kuca je pocela da je plasi… Sama sebe je pocela da se plasi… Stepenice je savladavala prelazivsi ih u trku…

Zabrinuta za svoj zdrav razum, ona prihvata poziv Dzilovih rodjaka da im dodje na par dana u posetu u London, da se malo zabavi… Prijatelji su bili niko drugi do Rejmond Vest i njegova zena Dzoan… a u poseti im je bila i Rejmondova tetka Dzejn Marpl. „…Gospodjica Marple bese privlacna stara lady, visoka i mrsava, rumenih obraza i plavih ociju… U njenim plavim ocima cesto bi znao zasvetlucati munjeviti bljesak…“

Jedne veceri, sa jos par Rejmondovih prijatelja i tetkom Dzejn, odlaze u pozoriste… Predstava se blizila kraju, a onda je glumac na sceni izgovorio reci: „Pokrij joj lice. Oci su mi zaslepljene, umrla je mlada…“, Gvenda je vrisnula, istrcala iz pozorista, trcala dok nije uhvatila taksi i stigla u kucu svojih domacina pre svih zatvorivsi se u sobu… Ubrzo za njom dolazi gospodjica Marpl kojoj se ova u panici poverava pricajuci o dogadjajima u kuci koju je kupila u Dilmutu, o svojim strahovima… Ono cega se plasila – doslo je… Dok je gledala scenu u pozoristu – videla je sebe kako kroz stepenisnu ogradu gleda kako nesto nize, na stepenicama njene kuce jedan muskarac davi jednu zenu…

On davi Helen… – rekla joj je Gvenda nekako automatski… i ubrzo postaje svesna svojih reci. Strah u njoj narasta – ona ne poznaje nijednu Helen… Ko je Helen? Zasto je Helen ubijena? Ko je muskarac koji ju je davio… Lice zene je bilo sasvim plavo, a njegove ruke sive, naborane, kao zivotinjske sape… Gvenda mora da sazna istinu. Ona nece imati mira dok ne sazna… Gospodjica Marpl je odgovara od toga… plaseci se sta mlada devojka moze da otkrije, ubedjujuci je da sve treba ostavi kako jeste i da ostavi „ubistvo da spava“… No, Gvenda ne miruje…

Ona se vraca u Dilmut. Ubrzo joj se pridruzuje muz i oboje pocinju da istrazuju. Gvenda otkriva da je godinu dana dok je bila sasvim mala, kao devojcica od tri godine ipak bila u Engleskoj. Rodjena je u Indiji, nedugo zatim umrla joj je majka i njen otac se brinuo o njoj. On resava da se vrati u Englesku sa cerkom i na brodu upoznaje mladu Helen. Vencavaju se odmah po dolasku i kupuju kucu u Dilmutu… Ona ga ubrzo napusta, ostavljajuci oprostajno pismo iz koga se jasno vidi da je otisla sa nekim drugim… Nesto njene garderobe i jedan od velikih kofera su takodje nedostajali i sve je govorilo u prilog tome da ga je napustila, no Gvenda saznaje da je njen otac posle dve godine umro u obliznjem sanatorijumu do kraja zivota tvrdeci da ju je on ubio… Sokirana tim saznanjem, Gvenda pocinje da biva opsednuta time da otkrije pravu istinu… ne bi li dokazala da njen otac nije ubica…

Gospodjica Marpl se vratila u svoje malo seoce Sent Meri Mid… ali ni ona ne moze da miruje. Posle samo nekoliko dana, zove svog starog dobrog doktora Hejdoka da je pregleda zaleci se na slabost i moleci ga da joj „prepise“ malo svezeg morskog vazduha jer joj boravak u Londonu nije prijao… „…Doktor Hejdok pocne spremati stvari u torbu, a onda se okrene s osmehom prema njoj. – Recite mi molim vas zasto ste poslali po mene. Lepo mi recite sta zelite i ja cu to onda ponoviti za vama. Vi zelite moje profesionalno misljenje da vam je potreban morski vazduh… – Znala sam da cete me shvatiti – rece mu gospodjica Marpl zahvalno…“ Zatim mu je ipak ispricala zasto zeli „na oporavak“ bas u Dilmut, no on je savetuje da ostavi sve to na miru… „Ali nisam ja u to upletena. Radi se o dvoje veoma drage dece… Oni su veoma mladi i neiskusni, puni poverenja i lakoverni. Osecam da moram biti tamo i pripaziti na njih…“

Ona pronalazi mali zgodan i jeftin pansion koji je sada vodila nekadasnja kuvarica njene prijateljice Doli Bantri bas u Dilmutu… „Slucajno“ setajuci, ona srece Gvendu i ponovno se uplice u pricu istrazujuci pomalo za svoj racun i na svoj nacin… tragajuci za sobaricama, kuvaricama i osobljem koje je tada radilo u vili… Neko je nesto morao da vidi ili da primeti… a niko ne sumnja u stare gospodje, one su prirodno znatizeljne i zeljne razgovora svake vrste… Cak su i pomalo dosadne, ali ni to ne moze da im se zameri… U krajnjem slucaju, ako neko i zameri, nece pogresno shvatiti… Po njoj, biti star ima i svojih prednosti… posebno kad je u pitanju istrazivanje ubistva, odnosno necije proslosti… Normalno je da se stara gospodjica Marpl raspituje za staru sluzavku, starog bastovana, staru dadilju… koji su nekada radili u toj kuci, toboze „poznavajuci nekoga ko je poznavao njih“ dolazeci tako do najneverovatnijih otkrica…

U medjuvremenu Gvenda i Dzil su saznali da tridesetak milja od Dilmuta zivi dosta stariji brat pokojne Helen, doktor Dzejms Kenedi, sada u penziji… Nalaze ga u staroj, oronuloj vili, gotovo na vrhu brda, okruzenog knjigama… U razgovoru sa njim na povrsinu isplivavaju mnogi drugi likovi iz tog perioda… Po recima njenog brata, ona je bila vrlo vetropirasta i sklona slobodnijem zivotu i provodu sa muskarcima. On ima takodje govori da su jos tri muskarca postojala u zivotu njegove sestre. Prvo je tu, sada cuveni advokat Volter Fejn, tada mladji partner u firmi svog oca koji je otisao da zapocne novi zivot u Indiji i za koga je mlada Helen resila da se uda i ubrzo krenula za njim put te daleke zemlje. Medjutim, kada je brod pristigao u luku, cim ga je ugledala ona je raskinula veridbu i vratila se u Englesku upoznajuci u povratku Gvendinog oca. Nastavak price znamo, ali ne znamo zasto je Helen tako naprasno raskinula veridbu? Da li je Volter Fejn mogao i bio sposoban da se osveti? Da li je taj miran i povucen covek mogao da bude ubica? Da li je ona ipak nastavila vezu sa njim po njegovom povratku u Englesku?

Mladi par upoznaje i penzionisanog majora Ricarda Erskina i njegovu bolesno ljubomornu zenu. Ostavsi sam sa Gvendom u jednom momentu, on joj priznaje da je upoznao Helen i zaljubio se u nju pre nego se udala za njenog oca, ali je tada vec bio ozenjen i imao dvoje dece i nije dolazilo u obzir da se upustaju u neku ozbiljniju vezu… Da li je harizmaticni, sarmantni, major Erskin, tada u punoj snazi i tako zivotan u odnosu na povucenog mladog advokata mozda bio razlog sto je Helen raskinula svoju veridbu sa njim? Da li je major zaista zaboravio Helen, kako je rekao, ili ju je kasnije proganjao kada je sa suprugom dosao u malo primorsko mesto na odmor…? Koliko je slucajan bio njihov dolazak u Dilmut? Oni su napustili mesto dan uoci njenog nestanka… Da li njegova ljubomorna zena ima veze sa njenom smrcu ili njenim nestankom…?

Tu je i Dzeki Aflik, „nepodobni“ mladic iz Helenine proslosti koji je radio kod advokata Voltera Fejna ali je zbog problema na poslu isteran iz firme i koji se vidjao sa Helen uprkos protivljenju njenog brata, doktora Kenedija. On je sada vlasnik agencije koja organizuje kruzne ture po juznoj obali Engleske… Da li je on ubio Helen? Da li je Helen uopste ubijena, jer njen brat, doktor Kenedi, tvrdi da su mu stigla dva pisma koja je dobio od Helen posle njenog nestanka… Mladi par dobija ta pisma i sa uzorkom njenog rukopisa koji im je doktor dao salje ih strucnjacima, koji nedvosmisleno utvrdjuju da je rec o istom rukopisu i da su pisma autenticna… Zakljucak sledi: Helen nije ubijena. Ona je pobegla sa nekim muskarcem…

Sa kojim muskarcem je pobegla Helen? Da li je postojao i neki drugi muskarac za koga niko nije znao i nije mogao da im ukaze na trag…? Zasto je njen otac uporno tvrdio da je on ubio svoju mladu zenu, da je njeno mrtvo telo na krevetu u spavacoj sobi dok je Gvenda „videla“ ubistvo na stepenicama… Njeno telo nije bilo u sobi… Bolje receno, njeno telo nije bilo nigde… Ona je napustila njega, dok on uporno nije napustao svoju pricu, oteravsi sebe takvim tvrdnjama u ludilo, a zatim i u sanatorijum u kome ce nedugo posle toga i umreti…? Pre odlaska u sanatorijum, on salje trogodisnju kci rodjacima u Australiju, gde ce ona odrasti, ali ce se i osamnaest godina kasnije vratiti u zemlju u kojoj je kao dete bila svedok misterije koju ce sada morati da resi…

Nedugo zatim desava se jos jedno ubistvo. Ubijena je osoba koja je na neki nacin povezana sa tom misterijom iz proslosti. Da li nam taj drugi zlocin ipak ukazuje na to da je i Helen ubijena pre osamnaest godina i da se nas mladi par mozda isuvise priblizio ubici koji mora da reaguje i spreci da bude otkriven. I ovaj zlocin je ubica vrlo pazljivo isplanirao i tesko da bi ikada bio uhvacen da kasnije nije pokusao jos jednom… A pitanje je zasto je pokusao kada je i dalje bio bezbedan i kada i dalje nijedan trag nije vodio do njega… Mozda zato sto se Gvenda u jednom momentu onako plava i mlada pojavila na stepenicama… i podsetila ga na Helen… Ili je ona u njemu instiktivno prepoznala ubicu… stajavsi na onom istom mestu gde je bila kao dete… Ili zato sto monsieur Hercule Poirot tvrdi da ce svaki ubica pokusati da ubije ponovo…?

Tek, posle tog drugog ubistva, gospodjica Marpl se sada zaista uplasila za njihove zivote, pa je resila da malo ubrza stvar direktno ukazavsi na mesto gde bi moglo da bude telo. Lokalnu policiju predvodi inspektor Primer koji je iznenadjen prisustvom gospodjice Marpl komentarisuci Gvendi: „…Ona je vrlo slavna zena, ta gospodjica Marpl. Strpala je u svoj dzep najmanje tri sefa policije u tri razlicite pokrajine. Mog sefa zasad jos nije strpala u dzep, ali usudio bih se reci da ce se uskoro dogoditi i to…“

Telo ubrzo pronalaze na mestu na koje je ukazala gospodjica Marpl… Nedugo zatim sprecen je jos jedan zlocin u kuci i to samo zahvaljujuci cinjenici sto je policijski doktor jos uvek bio tu u kuci, pa se brzo reagovalo. Rakija u flasi na stolu bila je otrovana… Ko je to mogao da uradi? Ko je imao svakodnevni pristup kuci? Ko je toliko smeo da rizikuje da u svakom momentu bude primecen od strane clanova porodice ili osoblja…? Ubica je tu i seta slobodno. Gospodjica Marpl se sve vise plasi…

Za razliku od Poaroa koji je cesto znao da tvrdi za ubice „da ubijaju ponovo“, gospodjica Marpl je pred put razgovarala sa doktorom Hejdokom koji ju je uveravao u sledece: „…Ljudi kazu da ubica uvek ponavlja svoj zlocin. Ali, to nije istina. Ima osoba koje izvrse zlocin, nekako se izvuku iz njega nekaznjeno i onda prokleto brizno paze da nikad vise ne izloze svoju glavu opasnosti… Jedan zlocin im je pruzio sta su hteli i oni su zadovoljni. Ali, ako im zapreti neka opasnost… ako neko pocne ceprkati… ubice ponovo…“ I ona je delila njegovo misljenje, i toga se i bojala i zato je i savetovala Gvendi da se okane svega, a kako je mlada dama bila tvrdoglava, ona je resila da joj pomogne…

Tako ce biti i do samog kraja kada ubica nasrne opet na onom istom stepenistu, na mladu, plavokosu zenu koja je ceprkala po proslosti i stajala na putu njegovom mirnom, udobnom zivotu u kuci s pogledom na more… Ali gospodjica Marpl ce biti tu i bice na visini zadatka…

(Za review korisceno izdanje: Sleeping murder; Usnulo umorstvo: posljednji slucaj gospodjice Marple; Globus (Zagreb), Matica srpska (Novi Sad); Jugoslavija; 1984.god.; 273 str.; Prevod: Vladimir Geric; Biblioteka Djela Agathe Christie)

Piše: 10.04.2006. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

Pogledano 16 puta, 1 pregleda danas)

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar

%d bloggers like this: