Poseti Limundo, ima mnogo dobrih aukcija i uvek je u ponudi po neka knjiga Agate Kristi po izuzetno povoljnim cenama !!!

Komentar knjige – Zavesa

r_65_4Procitavsi ovu knjigu, susrela sam se sa cinjenicom da je tesko bilo sta reci podrobnije o radnji romana a ne otkriti vam zlocinca i ubicu u ovoj knjizi. Zato, obzirom da je ovo „Poslednji slucaj Herkula Poaroa“ vise cu se truditi da vam kazem nesto vise o njemu u poslednjim danima svog zivota. Procitavsi kratak sadrzaj romana na koricama shvatate vec da se Paoro nameracio na „savrsenog“ ubicu sa kojim po prvi put ne moze da izadje na kraj samo koristeci svoje „male sive celije“…

Posle mnogo vremena, Poaro se vraca u Stajls, mesto gde je po dolasku iz Belgije resavao svoj prvi slucaj sa kapetanom Arturom Hejstingsom. Radnju romana pratimo kroz Hejstingsovo pripovedanje, a prvi put upoznajemo i njegovu cerku Dzudit koja je jedan od glavnih likova romana.

Istrazujuci nekoliko naizgled nepovezanih ubistava koja su se dogodila u razlicitim gradovima, ciji su vinovnici priznali zlocine i osudjeni za ubistva koja su pocinili, Poaro otkriva jednu osobu i povezuje je sa svim tim zlocinima. Prateci trag, put ga dovodi u Stajls Kourt, nama dobro poznato imanje Kavendisovih iz prvog romana Agate Kristi, koje su oni prodali i koje je sada pretvoreno u pansion. Pansion vodi pukovnik Latrel sa svojom zenom.

Hejstings dobija Poaroovo pismo kojim ga ovaj poziva da dodje u Stajls Kourt, obzirom da se tamo nalazi njegova cerka Dzudit sa svojim poslodavcem i njegovom zenom i da je to eto jedinstvena prilika da se svi zajedno malo okupe i ponovo ozive stara secanja. On ne otkriva Hejstingsu prave razloge koji su ga doveli u Stajls posle toliko godina, vec mu kaze u jednom delu svog pisma: „Video sam njihov oglas u novinama, i pozeleo da jos jednom posetim mesto u kom sam nasao svoj prvi dom u ovoj zemlji. U mojim godinama covek uziva u tome da ponovo ozivi proslost.“

Hejstings resava da prihvati ponudu. Njegova draga, obozavana zena Sinders bila je vec umrla, sahranjena u Argentini, jedan sin mu je bio u mornarici, drugi je u Argentini vodio imanje sa svojom porodicom, cerka Grejs zivela je u Indiji, gde joj je muz sluzio u vojsci a najmladja cerka Dzudit radila je kao asistent doktora koji se bavio istrazivanjem tropskih bolesti. Sada su taj isti doktor, Dzon Frenklin, njegova supruga Barbara i Hejstingsova cerka Dzudit bili u Stajlsu i eto prilike, sto rece Poaro da se malo okupe „kao porodica“. Hejstingsova cerka Dzudit je u knjizi opisana kao „...visoka devojka, uzdignute glave, ravnih crnih obrva i veoma ljupkih linija obraza i vilice, strogih u svojoj pravilnosti. Stalno je ozbiljna i drzi se pomalo prezrivo…

Hejstings stize u Stajls Kourt. Pored domacina Dzordza i Dejzi Latrel, starijeg bracnog para, kao i vec pomenutog doktora sa zenom, bolnicarke koja je neguje i Hejstingsove kceri, tu su i Stiven Norton, prirodnjak koji je lud za pticama i stalno negde jurca po sumi sa svojim dvogledom, zatim ser Vilijam Bojd Karington, covek poznat sirom sveta, nekada diplomata i sportista, sarmantan i ugladjen, pomalo zaboravan sa godinama, i major Alerton, ljubitelj dobrog provoda, kocke, veliki zenskaros i zavodnik, kao i gospodjica Kol, zena tridesetih godina, neupadljiva ali prilicno simpaticna. Posle kraceg upoznavanja sa gostima pansiona, Hejstings odlazi kod Poaroa.

„Nista, po mom misljenju, nije tako tuzno kao pustos koju donose godine. Jadni moj prijatelj. Mnogo sam ga puta opisivao, a sada je delovao sasvim drukcije. Potpuno slomljen artritisom, nije se mogao kretati bez pomoci invalidskih kolica. Nekada krupne gradje, sada kao da se bio uvukao u sebe. Bio je to sada majusni, suvonjavi coveculjak izboranog lica. Kosa i brkovi su mu, doduse, i dalje bili crni kao noc, ali iskreno receno, mada mu to za sva blaga ovog sveta ne bih rekao, bila je to greska. Nekada, naprosto dodje trenutak kada je boja za kosu isuvise ocigledna. Secam se kako sam se jednom davno bio iznenadio kad sam saznao da crnilo Poaroove kose potice iz bocice. Medjutim, sada je delovalo sasvim teatralno, i cinilo se kao da nosi periku, a da brkove iscrtava da bi uveseljavao decu. Samo su mu oci bile iste kao i uvek, pronicljive i bistre, a sada – da, nije bilo sumnje – i pune toplih osecanja…“

Na Hejstinsovo pitanje kako je, on odgovara:„…Ja sam olupina. Rusevina. Ne mogu da hodam. Noge su mi otkazale – i sav sam se nekako iskrivio. Srecom, jos mogu sam da se hranim, ali inace moraju da se brinu o meni kao o malom detetu. Da me spremaju za spavanje, kupaju, presvlace. Najzad, to nije zabavno. Na srecu, bez obzira sto fasada propada, jezgro jos uvek radi.“… Zaista, rece Hejstings, najbolje srce na svetu… „Srce? Mozda. Nisam mislio na srce. Mozak je, mon cher, ono sto smatram jezgrom. Mozak mi jos uvek savrseno funkcionise.“ I tada mu napokon govori pravi razlog njegovog dolaska u Stajls Kourt. „Prijatelju, ceka nas jedan posao. Ovde sam da bih ulovio ubicu. Zbog cega bih inace toliko insistirao da mi se pridruzite? Moji udovi vise nisu aktivni, ali mi je mozak, kao sto sam vam rekao, i dalje u odlicnom stanju. Moje pravilo je, setite se, uvek bilo isto – zavali se u stolicu i razmisljaj. To jos uvek mogu – zapravo, to jedino i mogu. A sto se aktivnog dela istrage tice, imacu pored sebe svog dragocenog Hejstingsa.“

Obzirom da je upoznao sve goste pansiona, Hejstingsu izgleda neverovatno Poaroova tvrdnja da je neko od njih ubica. On ga upoznaje sa tih nekoliko na izgled nepovezanih slucajeva rekavsi mu na kraju da, posto je ubica u kuci, da se iz svega da zakljuciti samo to da ce se u kuci uskoro dogoditi ubistvo.
Poaro zna ko je ubica posto tacno zna ciji je trag pratio do Stajlsa ali, kako kaze Hejstingsu – Covek moze da uhvati ubicu, ali sta da uradi da bi sprecio ubistvo. Poaro, dakle zna ko je ubica, ali ne moze da pretpostavi ko ce biti njegova zrtva jer i ni u jednom od predjasnjih slucajeva, on niposto nije imao motiv i nije mogao biti povezan sa zlocinom. Tu vezu, naravno, mogle su da nadju samo „male sive celije“ Herkula Poaroa, ali on to nije mogao da dokaze osim da ga ulovi na delu, a to je znacilo – jos jedan zlocin… Poaro ne zeli da otkrije Hjestingsu ime ubice jer veruje da se on nece ponasati potpuno prirodno i da ce tako dovesti svoj zivot u opasnost.

Odmah na pocetku Agata nam kroz prizmu Artura Hejstingsa postavlja neka pitanja – Da li izmedju njegove cerke Dzudit i njenog poslodavca postoji vise od poslovnog odnosa obzirom da puno vremena provode zajedno, zatim zasto sa Poaroom nije njegov verni sluga Dzordz i kako to da Poaro pod stare dane ima tako puno poverenja u novog slugu Kertisa koga jako malo poznaje…?

Da nema tako duboko verovanje u Poaroove sposobnosti, Hejstings bi pomislio da je Poaro sve izmislio… Na momente se tako i cini. Prevelika je slucajnost da jedna ista osoba moze biti umesana u pet ubistava a da se uvek izvuce. Kako je samo Poaro uspeo da vidi povezanost? Da li u ovom poslednjem slucaju Poaroa ipak izdaju i njegove „male sive celije“ a on u svojoj sujeti to ne zeli da prizna…? Dok posmatra okupljene za stolom te prve veceri Hejstingsa ne napustaju pitanja… a jos kada je primetio i da se bezocni zenskaros Alerton zagledao u njegovu cerku resivsi da je osvoji i dok su mu se po glavi motale i davne uspomene koje su ga vezivale za tu kucu, moramo priznati da ni nasem dragom Hejstingsu te veceri nije bilo nimalo lako… Posmatrao je sve okupljene za stolom i nista mu nije padalo na pamet, osim sto mu se instinktivno nije dopadao major Alerton i u potaji je tipovao na njega.
Posle vecere odlazi kod Poaroa i u razgovoru sa njim shvata da je njegov prijatelj u velikoj opasnosti obzirom da zna identitet ubice. Poaro mu odgovara: „Ja sam navikao na to. Umem da brinem o sebi“

Hejstings pocinje da sumnja i na novog slugu Kertisa. Bio je sa Poaroom od kako se ovaj vratio iz Egipta gde su ga lekari poslali zbog zdravstvenih problema. Ali on se vratio iz Egipta pogorsanog zdravlja. Povremeno je imao srcane napade i srce mu je u poslednjih nekoliko meseci prilicno oslabilo… Zasto je Paoro odabrao bas Kertisa…? Hejstingsu svi pocinju da bivaju sumnjivi… Kertis jeste bio krupan i snazan covek, sposoban da Poaroa podigne i snese niz stepenice do njegovih kolica kako bi lepih dana sedeo u basti, a kad je bila kisa prenosio bi ga u salon. Uvece bi ga opet uz stepenice nosio do njegove sobe… Poaro je vrlo malo mogao da hoda i to jako hramljuci…

Hejstingsova cerka Dzudit gotovo sve vreme provodila je ili u laboratoriji sa doktorom Frenklinom ili sa majorom Alertonom. Ni jedno ni drugo Hejstingsa nije bas odusevljavalo, ali njegova cerka, iako jos vrlo mlada, bila je vrlo samosvesna i nije dopustala da joj se bilo sta sugerise ili namece. Hejstings vreme uglavnom provodi sa ser Bojdom Karingtonom obilazivsi njegovo imanje u okolini, seta sa Stivenom Nortonom i sve je tako idilicno… gotovo da na trenutke nas Hejstings zaboravlja zasto ga je Poaro zvao… a onda se prvo desava, da je tako nazovemo slucajna pucnjava kojom prilikom je neko ranjen, a ubrzo zatim – zaista se desava ubistvo…

Taman je Hejstings poceo da Poarou izlaze svoju teoriju da je ubica mozda dosao u Stajls na odmor a ne sa namerom da nekoga ubije jer mu je Poaro predhodno rekao: „Iako je tacno da jedna lasta ne cini prolece, jedan ubica – cini ubistvo. Covek koji je ubio jednom – ubice opet i opet…. „ I ubistvo se desilo… i to samo zato sto „Hejstingsu cast nije dozvoljavala da viri kroz kljucaonicu“… Poaro mu je lepo rekao: „…Trazite potencijalnu zrtvu. Sad znate sta vam je zadatak. Noge vas sluze, mozete da prilazite ljudima i da razgovarate sa njima. Mozete i da ih uhodite. Mozete da prisluskujete, a i kolena vas sluze, pa mozete da kleknete i virite kroz kljucaonice…“ …“Da virim kroz kljucaonice necu“ – rece Hejstings! Poaro sklopi oci. „Dobro, necete viriti kroz kljucaonice. Ostacete savrseni engleski dzentlmen i neko ce biti ubijen. To, medjutim, nije vazno. Englezima je uvek cast na prvom mestu. Vasa cast je vaznija od necijeg zivota. Bien! To je jasno. Idite, tvrdoglavi ste i izuzetno glupi, i voleo bih da je tu neko drugi na koga bih mogao da se oslonim, ali cu izgleda morati da trpim i vas i te vase besmislene ideje o fer pleju. Kad vec ne mozete da upotrebite svoje sive celije posto ih nemate, onda barem upotrebite oci i usi, pa i nos ako treba, to jest, koliko vam vasa cast to dozvoljava!“

Ali Hejstings je bio rastrzan. Cinilo mu se da ne moze da pomogne Poarou jer je vise bio okupiran svojim brigama – kako da svoju cerku izvuce od Alertonovog uticaja… tim pre sto je cuo za planove da se sutra iskradu i tajno odu do njegovog stana u Londonu… On je ocajan. Vidi da razgovor sa njom ne pomaze… Cak su i drugi primetili da se njih dvoje cesce osamljuju u poslednje vreme… a da on nije bas prilika za nju… Hejstingsove misli, kao dobrog, ali ocajnog oca, idu toliko daleko da pomislja i na to da ubije Alertona samo da ih razdvoji… ali u odsudnom casu dok ga je cekao da se ovaj u sitne sati vrati iz nocnog zivota – on je jednostavno zaspao. Ujutru se stideo sebe i svog sinocnjeg ludila… Kroz prozor je posmatrao svog malog, ostarelog prijatelja Poaroa kako sedi u svojim kolicima ispod bukve blizu laboratorije „…to mu je bio omiljeno mesto. Bilo je zaklonjeno od istocnog vetra… To je odgovaralo Poarou, koji se oduvek uzasavao promaje i bio sumnjicav prema svezem vazduhu. Mislim da je, zapravo, mnogo vise voleo da boravi unutra, ali je vremenom naucio da podnosi i sedenje napolju, pod uslovom da je dobro umotan u cebe…“

No, sada je bar malo bio mirniji, Dzudit nije otisla za London vec je odmah posle dorucka otisla sa doktorom u laboratoriju a Alerton je doruckovao rano i otputovao. Opustio se. Proveo je dan sa Nortonom i gospodjicom Kol koji su sve vise vremena provodili zajedno. A onda se te veceri dogodilo ubistvo – a njegov glavni osumnjiceni, major Alerton nije bio prisutan. Istraga ubistvo nije okarakterisala kao ubistvo vec kao samoubistvo i to najvise zahvaljujuci svedocenju i ugledu Herkula Poaroa koji je video jedan kljucan detalj. Ali, zasto je on hteo da to bude okarakterisano kao samoubistvo kad je on najvise od svih verovao da je zrtva ubijena, mada je to naravno poverio samo Hejstingsu.? Sta su to ovoga puta smislile „male sive celije“?

Medjutim, pojavljuje se svedok… neko ko je video nesto… Hejstings mu sugerise da razgovara sa Poaroom… Medjutim Poarou je sve losije, sve cesce ima svoje srcane napade… Lekovi su mu stalno na dohvat ruke… On govori svom odanom Hejstingsu:„Ovo ce, Hejstingse, biti moj poslednji slucaj. To ce ujedno biti i moj najzanimljiviji slucaj – jer je i zlocinac izuzetno zanimljiv. Tu imamo izuzetnog tehnicara, neverovatnog, kome covek ne moze a da se ne divi. Za sada on tako vesto vodi igru, da je nadigrao cak i mene, Herkula Poaroa! Razvio je strategiju napada na koju ne mogu da pronadjem odgovor.“ Poaro ostavlja poslednja uputstva Hejstingsu za slucaj da mu se nesto desi:„Budite sigurni da ce vas moje zabeleske dovesti do istine. A mozda cete tada pozeleti da vas nisu odvele toliko daleko. Da ste, umesto toga, samo rekli: ‘Spustite zavesu’.“

Da, mali – veliki Herkul Poaro je ovoga puta sam rezirao komad, podigao i spustio zavesu posle svoje poslednje odigrane predstave.

Sutradan ujutru, svedok koji je isao da razgovara sa Poaroom je nadjen ubijen u svojoj sobi… „…Lezao je na krevetu u kucnom ogrtacu. Kljuc od vrata bio mu je u dzepu. U ruci je drzao mali pistolj, gotovo nalik na igracku, ali ipak smrtonosan. Tacno u centru njegovog cela nalazila se mala rupa…“ Sve opet navodi na samoubistvo ali Poaro govori Hejstingsu: „Nije se ubio. Ubijen je i to sa predumisljajem…“

Zasto je ubijen? Sta je on to video sto nekome moze da naudi…? Da li je ubijen da ne bi nekome otkrio istinu? Ali otkrio je Poarou predhodne veceri… To bi moglo znaciti samo jedno – da je zivot njegovog dragog prijatelja u opasnosti…
Ubrzo nakon toga Poaro je umro od srcanog napada. Ostro oko njegovog prijatelja Artura Hejstingsa primetilo je da njegove tablete nisu bile pored kreveta kao i obicno. Da li je to bilo slucajno, ili ih je neko namerno uklonio? Da li je ovoga puta ubica bio brzi od Poaroa ili njegovo srce vise nije imalo snage da se bori…? Zvanican nalaz glasio je – umro je prirodnom smrcu, tj. od srcanog udara. Obzirom na sve dogadjaje koji su predhodili Poaroovoj smrti, Hejstings je sve vise verovao da je tajanstveni ubica bio brzi od prirode.

Sada je sve bilo na Hejstingsu, da otkrije nemilosrdnog visestrukog ubicu koji je na kraju ubio i njegovog dragog prijatelja. Ali jedine beleske koje mu je Poaro ostavio bile su dve knjige i poruka da potrazi njegovog slugu Dzordza… No i pored razgovora sa vernim slugom i pazljivog iscitavanja knjiga, „sive celije“ Artura Hejstingsa su i dalje bile blokirane… jedino interesantno sto otkriva je to da nije Dzordz hteo da ode od Poaroa vec ga je Poaro otpustio pre puta za Egipat i iznenada uzeo drugog slugu.

Cetiri meseca kasnije Hejstings dobija Poaroovo pismo preko jedne advokatske kancelarije koja ga je zastupala. Njegov prijatelj je pre nego je umro resio da Hejstingsu otkrije istinu „o drugom slucaju Stajls“… Kao i u svim drugim romanima, Poaro opet ima svoje veliko finale na kraju, u ovom slucaju cak cetiri meseca posle svoje smrti… objasnjavajuci svom prijatelju ko je ubica… Hejstigs je zavrsio sa citanjem pisma rekavsi zamisljeno: „…Trebalo je da shvatim kad sam ugledao rupu od metka…“

Piše:  Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

  1. Rekla bih samo da mi nikada nije pala teze smrt nekog knjizevnog junaka i da se cesto pitam zasto ga je Agata zaista ubila…

  2. pozdrav svim detektivima:) odma da kazem da nisam procitao roman zavjesa jer u mojoj BiH naci nesto od agathe christie ravno je nemogucoj misiji..hvala na kratkom sadrzaju mada sam ostao pomalo razocaran Poirotovom smrcu.. zamolio bi ako neko ima roman Zavjesa u pdf formatu da posalje na mail abedin_brcko@yahoo.com a ako nema nikom nista vajda cu uspjeti nac stampanu verziju u skorije vrijeme..pozdrav svima.. Abedin, Brcko

  3. mislim da je ovo jedna od Agatinih knjiga koja ostavlja najjaci utisak.Ne samo zbog Poaroove smrti ili iznenadjujuceg kraja vec i zbog krajnje potvrde da nikada i nista ne mozemo posmatrati kao potpuno ,,crno ili belo,, jer uvek postoji ono izmedju… ps.inace procitala sam u nekom casopisu ((cini mi se da je neki ,,zivot sa stilom,,),gde su pisali o Agatinom zivotu, da joj je Poaro jednostavno dosadio(?!),a da mu je tom prilikom stampan nekrolog u Njujork tajmsu. Sara iz Beograda

  4. Uf,kako,kako,kako bih volela da procitam!Sve sam procitala ali ovu knjigu nikako ne mogu da nadjem,iako zivim u BGD-u!Uf!
    Jel mozete da mi kazete ko je ubica? 🙂
    please 🙂
    😀
    ???
    Sanja

  5. Korisnici Amazona, kao što znamo, imaju mogućnost da ocenjuju kvalitet romana koji se prodaju putem te mreže. Naravno, većina to ne čini. Od onih koji su ocenili Zavesu, njih 53 je dalo peticu (to su oni oduševljeni), 14 je dalo četvorku (to su oni koji drže do sebe), njih pet je dalo trojku (oni koji su ostali ravnodušni i koje istinski žalim), tri čitaoca su roman ocenili dvojkom (oni razočarani koji to ne kriju i koje mogu da razumem), a još troje je bilo toliko besno da je Zavesi dalo čistu jedinicu (to su oni zbog kojih je mogućnost komentarisanja i napravljena). U čemu je problem? Nema sumnje da je Zavesa kao poslednji slučaj Herkula Poaroa bila mnogo reklamirana i čitana. Neobičnost ovog romana je u tome što je Agata Kristi odlučila da iskoristi originalnu priliku da se u „poslednjem slučaju“ – onom posle koga više nema velikog detektiva – poigra sa samim žanrom i tako prevaziđe samu sebe. Bilo je tu nesumnjivo i nešto samoironije, jer Agata Kristi nesumnjivo predstavlja vrh ovog žanra. Da bi se ova knjiga razumela i osetila, neophodno je prethodno pročitati desetak romana o Herkulu Poarou. Majstorstvo Agatine kombinatorike tek tada dolazi do izražaja. Pitam se samo u kom bi se pravcu razvijala njena genijalnost da čovek kojim slučajem ima tri života umesto jednog.
    S moje strane, čista petica.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: