Kraljica krimi romana

thumb-502-228

Neumorna književnica Agata Kristri za sobom je ostavila oko sedamdeset romana, dvadesetak zbirki priča i petnaestak drama.

Kakvo god da je vaše mišljenje o krimi romanima, jedno je nesporno: Agata Kristi (1890–1976) bila je istinska kraljica tog književnog žanra! Zahvaljujući svom jedinstvenom daru da savršeno uklopi detalje imaginarnih zločinačkih zavera i da postepenim razotkrivanjem misterioznih mozaika drži čitaoce u napetom iščekivanju od prve do poslednje stranice, ta engleska dama gotovo čitav vek istrajava na vrhu liste popularnosti, tik uz Bibliju i Šekspira.

Njeni popularni književni heroji, poput simpatičnog belgijskog detektiva Herkula Poaroa i vremešne gospođice Marpl, postali su ne samo zvezde malih ekrana nego i stripova, kompjuterskih igara i drugih medija.

Agata Kristi 4

Inspirisana životom

Inspiraciju za svoje romane Agata Kristi je pronalazila u stvarnom životu, koristeći svoj istančani osećaj za raznobojne nijanse ljudskog karaktera, kao i znanje iz raznovrsnih oblasti, poput farmacije ili arheologije. Sudbina joj je pružila priliku da često putuje po svetu, naročito po orijentalnim zemljama. Utiske i iskustva s tih putovanja zabeležila je u mnogim svojim delima.

Crne hronike u dnevnoj štampi bile su omiljeno štivo Kristijeve, a kratki novinski članci o ubistvima i izveštaji sa suđenja njen nepresušni izvor inspiracije. Slavna spisateljica bila je takođe ljubitelj okultnog i magije, zbog čega su mnoge njene priče i romani ispunjeni atmosferom misterioznih duhovnih obreda.

Neumorna spisateljica, koja je za sobom ostavila oko sedamdeset romana, dvadesetak zbirki priča i petnaestak drama, najviše je volela da provodi vreme okružena prijateljima, u udobnom okruženju svoga doma, s pletivom u rukama. Heklanje i vez podsticali su na rad njene male sive ćelije, koje su neumorno smišljale nove kriminalne zaplete. Tek kada bi osmislila ceo siže, od prve do poslednje stranice, Agata Kristi bi se latila pisanja romana. Analizirajući karaktere svojih prijatelja i poznanika i pažljivo slušajući njihove priče, krojila je u glavi komplikovane literarne zaplete, prepune neočekivanih obrta.

Pisanje je doživljavala kao zanat, a knjige kao proizvod. Što je pisac veštiji u svom zanatu, to su i njegove knjige kvalitetnije, smatrala je Agata Kristi. Ona sama je umeće pisanja razvila do savršenstva, stvorivši tako na desetine vrhunskih dela kriminalnog žanra.

Slavna književnica rođena je u poslednjoj dekadi 19. stoleća, na jugozapadu Engleske, kao najmlađe od troje dece imućnog američkog doseljenika Frederika Alve Milera. Prema sopstvenim rečima, imala je veoma srećno detinjstvo, bezbrižno i ispunjeno ljubavlju i pažnjom roditelja i rođaka.

„Imala sam dom i vrt koje sam volela; mudru i strpljivu dadilju; za oca i majku dvoje ljudi koji su se odano voleli i bili uspešni supružnici i roditelji“, zapisala je Agata Kristi u autobiografiji.

Na insistiranje svoje majke Klare, osnovno obrazovanje Agata je sticala kod kuće. Čitanju, pisanju i aritmetici, koju je naročito volela, podučavali su je roditelji. Kao dete je stekla i muzičko obrazovanje, naučivši da svira klavir i mandolinu. Muzika je bila jedno od njenih sredstava da se izrazi, budući da je bila prilično povučena i stidljiva. Najviše je volela da se igra sa životinjama, izbegavajući svoje vršnjake. Veoma rano počela je i da piše, prvo poeziju, a potom i kratke priče.

Majka Klara pružala joj je podršku, podstičući je da svoje literarne radove šalje magazinima. Luis Kerol bio je jedan od Agatinih omiljenih autora u detinjstvu, a kasnije kao tinejdžerka rado je čitala dela Artura Konana Dojla. Upravo su je zagonetke s kojima se suočavao slavni Šerlok Holms inspirisale da i sama pokuša da napiše detektivsku priču. Sa starijom sestrom Margaret, koja je bila veoma sumnjičava prema njenom književnom daru, kladila se da će uspeti da napiše dobru priču. I, naravno, dobila je opkladu!

Kada je napunila 11 godina, umro joj je otac. Taj događaj kasnije je označila kao kraj detinjstva. Nakon očeve smrti, Agatina porodica zapala je u finansijsku krizu, zbog čega se starija sestra Margaret veoma brzo udala, dok se brat Monti pridružio armiji i otišao u Južnu Afriku. Najmlađu Agatu majka je poslala u privatnu školu, ali pošto se devojčica veoma loše uklapala u tu uštogljenu i strogu sredinu, 1905. otputovala je u Pariz i nastavila da se obrazuje kod privatnih profesora. U Englesku se vratila pet godina kasnije, nakon čega se s majkom zaputila na svoje prvo putovanje u Egipat.

Agata Kristi 5

Misterija Agatinog nestanka

Vaspitavana u tradicionalnom duhu, dvadesetogodišnja devojka neumorno je tragala za mužem koji bi joj omogućio stabilan i ugodan porodični život. Pre nego što je upoznala svog prvog muža Arčibalda Kristija, mlada spisateljica imala je nekoliko kraćih veza, a s jednim mladićem se i verila. Pukovnika Arčija, koji je bio rođen u Indiji, upoznala je na jednom prijemu. Venčali su se na Božić 1914. godine, a samo nekoliko dana kasnije on je otišao na front.

Agata je tokom Prvog svetskog rata radila kao medicinska sestra u bolnici. Smatrala je da je to jedna od najplemenitijih i najkorisnijih profesija. Jedno vreme radila je i kao apotekar, što je ostavilo značajan trag u njenim delima: čak 83 zločina u njenim pričama i romanima počinjena su trovanjem.

Po završetku rata objavila je svoj prvi roman „Misteriozni događaj u Stajlsu“, u kojem se prvi put pojavljuje šarmantni Herkul Poaro. Izdavači su nekoliko puta odbili taj rukopis pre nego što je 1920. napokon objavljen, u tiražu od 2.000 primeraka. Mlada spisateljica uživala je, međutim, u životu obične žene, majke i supruge. Volela je da se bavi kućnim poslovima, da kuva i da se igra sa svojom kćerkom Rozalindom. Pisanje je bilo samo jedna od njenih redovnih aktivnosti, kojoj je posvećivala nekoliko sati u toku dana.

Agatina bračna idila s Arčibaldom trajala je sve do jedne decembarske večeri 1926. godine, kada joj je voljeni suprug neočekivano priznao da je zaljubljen u drugu ženu i zatražio joj razvod. Usledila je svađa, a narednog dana ona se iskrala iz kuće i zaputila se u nepoznatom pravcu. Sledećih desetak dana niko nije mogao da je pronađe, a njen nestanak izazvao je burnu reakciju javnosti. Mediji su pomno pratili razvoj događaja, izveštavajući zabrinute obožavaoce o novostima u vezi sa sudbinom slavne spisateljice.

Misterija je počivala na tome što je dan nakon Agatinog odlaska iz kuće nedaleko od imanja bio pronađen njen automobil, a u njemu i njena bunda. Nakon višednevne potrage spisateljica je pronađena u jednom malom hotelu, registrovana kao Tereza Nil. Prezime je upućivalo na Nensi Nil, devojku u koju je Arčibald bio zaljubljen. Lekari koji su pregledali Agatu utvrdili su da ima amneziju, izazvanu udarcem u glavu.

Mnogi mediji su, međutim, zastupali tezu da je slavna spisateljica izvela predstavu s idejom da se osveti mužu i da privuče na sebe dodatnu pažnju javnosti. Agata do kraja života nije mogla da oprosti novinarima to zlonamerno izveštavanje, zbog čega ih je u narednim decenijama dosledno izbegavala. Nerado je davala intervjue, a čak i kada bi pristala da razgovara s nekim predstavnikom sedme sile, insistirala je da joj ne postavlja pitanja u vezi s nestankom.

Od Arčibalda se razvela 1928. godine, a on se svega tri nedelje kasnije venčao sa Nensi Nil. U romanu „Nezavršeni portret“, objavljenom 1938. godine pod pseudonimom Meri Vestmakot, Agata Kristi je opisala događaje slične sopstvenom nestanku.

Agata Kristi 3

Ljubav prema Orijentu

Dve godine nakon razvoda od Arčija, spisateljica je otputovala na Bliski istok. Prilikom boravka u Iraku upoznala je arheologa Maksa Melouna, svog drugog supruga, s kojim je ostala do kraja života. Maks je bio mlađi od nje 15 godina. Popularna spisateljica imala je običaj da tim povodom kaže da je „za arheologa najbolje da žena bude što je moguće starija jer njena vrednost onda značajno raste“.

Drugi brak pružio joj je priliku da neprestano putuje i da uživa u otkrivanju drevnih istočnjačkih kultura. Arheološka saznanja i iskustvo stečeno u bliskoistočnim zemljama obojili su mnoge njene priče i romane.

Agata Kristi je 1956. godine dobila Orden britanske imperije, a dve godine kasnije postavljena je na čelo engleskog Detektivskog kluba. Pet godina pred smrt Britanija joj je dodelila orden i titulu dama ispred imena. Oko osamdesetog rođendana njeno zdravlje počelo je da slabi, ali je ona bez obzira na to nastavila da piše. Stručnjaci Univerziteta Toronto istraživali su kasnije njen stil pisanja u tim poslednjim godinama života i na osnovu analiza zaključili da je slavna književnica patila od Alchajmerove bolesti.

Grob Agate Kristi

Agata Kristi je umrla sredinom januara 1976. godine u svom domu, nakon prehlade.

Agata Kristi ili „kraljica zločina“, kako su je zvali, uvela je u kriminalni žanr motive koji se danas smatraju klasikom. Priče je gradila po uobičajenom obrascu koji podrazumeva otkrivanje ubistva i nekoliko osumnjičenih koji imaju različite motive za zločin. Svako od protagonista ima svoje strogo čuvane tajne, koje detektiv postepeno otkriva i na osnovu njih se približava zločincu. Njegova otkrića neprestano dovode do potpuno neočekivanih obrta, sve do velikog finala, kada detektiv okuplja sve osumnjičene i detaljno im objašnjava mentalni postupak kojim je došao do imena zločinca.

Jedan od klišea u njenim romanima jesu njene neskrivene antipatije prema zločincu. Mnogi strastveni ljubitelji i poznavaoci njenog književnog rada kadri su da identifikuju ubicu mnogo pre završetka romana na osnovu karakterizacije likova. Obično je krivac onaj koji je prikazan s najmanje simpatija. U mnogim svojim delima Kristijeva se bavila negativnim stranama engleskog pravosuđa, opisujući slučajeve u kojima su na smrt osuđeni nevini ljudi. Nijednom nije pisala o zločinima seksualnog karaktera, a u njenim delima gotovo da nema scena nasilja i grubosti.

Agata Kristi Poaro i Marpl

Književni heroji

Jedan od njenih najslavnijih junaka simpatični Belgijanac Herkul Poaro, pojavio se već u njenom prvom romanu „Misteriozni događaj u Stajlsu“ 1920. Nakon toga Poaro je bio u još 32 romana, jednoj drami i 54 priče. Kristijeva ga je „ubila“ 1975. godine u jednom od svojih poslednjih romana „Zavesa“. Čuvena gospođica Marpl, radoznala i pronicljiva bakica koja voli da sluša palanačke priče, prvi put se pojavila deset godina nakon Poaroa, u romanu „Ubistvo u vikarijatu“ (1930). Model za tu staru devojku bila je Agatina voljena baka – tradicionalna engleska dama.

Među književnim herojima Agate Kristi su i pukovnik Rejs i Parker Pejn, kao i mladi bračni i detektivski par Tomas i Tapens Beresford, koji karijeru započinju kao ucenjivači, ali ubrzo shvataju da im se više isplati da otkrivaju zločine. Crpeći inspiraciju iz sopstvenog života, među brojnim likovima koje je opisala u svojim romanima su razni arheolozi, istraživači, muzejski stručnjaci. Bili su to ljudi s kojima se često susretala prilikom putovanja sa svojim drugim mužem Maksom Melounom.

Nakon uspeha koji je postigla svojim prvim pričama i romanima, Agata je prema pisanju počela da se odnosi kao prema zanatu, a svoja dela je doživljavala kao robu koju treba dobro prodati.

„Ako želite da napišete knjigu, proučite kakvog su oblika knjige i pišite unutar granica tog oblika. Ako želite da napišete određenu vrstu priče, za određenu vrstu časopisa, priča mora biti iste dužine i onakvog tipa kakvi se objavljuju u tom magazinu. Ako želite da pišete samo za sebe, tada je to druga stvar – možete pisati na svaki način na koji želite i u bilo kom obimu, ali tada ćete verovatno morati da se zadovoljite samo užitkom pisanja. Nije dobro započinjati s uverenjem da ste bogomdani genije – neki ljudi to jesu, ali su oni vrlo retki. Ne, čovek je trgovac – trgovac u dobrom i poštenom zanatu. Morate naučiti tehničke veštine i tada, unutar toga zanata, možete primeniti vlastite kreativne ideje, ali morate se pokloniti disciplini forme“.

Svojim najboljim delom Agata Kristi je smatrala roman „Deset malih crnaca“, koji je omiljen i među čitaocima. Njeni romani i priče prevedeni su na više od 100 jezika, čime je prevazišla i Šekspira. Među rekordnim dostignućima te engleske dame je i njena drama „Mišolovka“, koja predstavlja najizvođeniji komad svih vremena. Premijerno je odigrana na sceni londonskog teatra „Ambasador“ 25. novembra 1952. godine i izvodi se do danas.

Piše: Valentina Bulatović

Preneto sa: http://akter.co.rs/weekly/36-kultura/55691-kraljica-krimi-romana.html

Pogledano 822 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar