Otmene ubice

Otmene ubice
Pise: Dusan STANKOVIC 16.07.2004
preuzeto sa http://www.novosti.co.yu/

a_31Slavna Agata Kristi, spisateljica osamdesetak „krimica“, najveci deo svojih romana smisljala je dok bi sedela u kupatilu i grickala jabuke! Ovo je izjavila svojevremeno „NJus kroniklu“, objasnivsi da najpre napise poslednju glavu romana, pa tek onda pocinje od pocetka! „Uvek sam u zakasnjenju kad treba da predam novi rukopis, pa me zbog toga moj izdavac neprestano gnjavi i prebacuje mi da sam suvise lenja u pisanju“, govorila je cesto. NJeno cuveno delo „Smrt na Nilu“ nas list objavljuje u biblioteci „Novosti“ u sredu.

I u ovom romanu glavna licnost je detektiv Herkul Poaro, koji treba da istrazi tri ubistva u Egiptu. On je Belgijanac, ima „jajastu glavu“ i francuski akcenat. Zbog „loseg znanja engleskog“ mnogi kriticari „imperijalnog britanskog carstva stampe“ su zamerali Agati Kristi sto je za svog glavnog junaka proglasila „neskolovanog stranca“, a ne njihovog policajca koji je izucavao prava na engleskom univerzitetu!

Ali, za razliku od drugih inspektora, a to se najbolje vidi u delu „Smrt na Nilu“, msje Poaro, koji ima „ufitiljene brkove“, nepogresiv je u raspetljavanju zlocina. Za spisateljicu, ubice su pametni ljudi koji umeju da smisle i prikriju svoje nedelo. Oni ubijaju s predumisljajem ili „cisto“, najcesce nozem, otrovom, uzetom, retko pistoljem, jer to pravi mnogo buke! Romani su „prijatni, ugladjeni, ne zastrasuju i ne svode se na jeftine efekte, ali drze u napetosti svoje mnogobrojne i raznovrsne citaoce“, pise u Enciklopediji „Britanika“.

Da je to tacno svedoci i dvosmisleno pitanje koje upucuje Poaro drugoj osobi: „Ja, ja sebi postavljam pitanje. Zasto je pistolj preko ograde broda bacen u vodu? Sve dok ne dodjem do zadovoljavajuceg odgovora na to pitanje dotle o svemu ovome nema smisla. To jest… taj odgovor mora biti pocetna tacka. Vi cete primetiti, prijatelju moj, da u vasem popisu cinjenica kojima raspolazemo, nema odgovora na to pitanje“.

„Krimice“ je Agata Kristi pocela da pise dok je radila u bolnici. Bila je mlada, i posto je bio ukraden arsenik iz gotovo blindiranog sanduka, nju je zanimalo ko je mogao to da ucini. NJena drugarica ju je zato zajedljivo savetovala da pise krimi-romane kad se toliko zanima za nestali arsenika.

Govoreci o sebi, Agata Kristi je rekla: „Nikada sebe nisam smatrala intelektualnim, visoko mislenim piscem! Ne volim nista drugo nego da radim! Zanimalo me je i izucavanje astrologije, ali sam u tome bila veoma osrednja. Knjizevnost sam najvise volela i, uopste, ono sto je pisana umetnicka rec. Obozavala sam dela Grajema Grina. On, zaista, tako dobro pise“.

I u romanu „Smrt na Nilu“ ubice se ne sluze grubim tonom. Svi oni govore otmenim, oksfordskim akcentom. U vecini njenih dela ubijeni bi bili pronalazeni u najotmenijim klubovima ili barovima. Ona je to svojevremeno ovako objasnjavala: „Nema nikakvog smisla da pisac izmislja ubistva u gangsterskim krugovima. Tamo se takve stvari desavaju svakodnevno. Ukoliko je milje neobicniji, utoliko je zanimljivija cela stvar“.

Kada su je pitali ko su, u stvari, njeni junaci, ona im je odgovarala: „LJudi cesto misle da su piscima potrebne neke stvarne osobe, od krvi i mesa, da bi ga pokrenule na pisanje. Ali, to nije tako. Za neke likove uzori su mi, i ne znajuci to, bili stranci koje sam negde videla, ali nikada nisam sa njima progovorila ni reci. Ugledam nekog na pikniku ili u vozu i onda pocnem da zamisljam njihove postupke. Kada sam nameravala da napisem prvi roman, nisam znala ko ce mi biti glavni junak, tacnije, detektiv. I tada sam saznala da se u mom susedstvu, bilo je to vreme Prvog svetskog rata, nalaze izbeglice iz Belgije. Tako sam i ‘krstila’ Herkula Poaroa.“

„Tiho, vesto, Poaro krenu da pretrese stvari. Klece na kolena i iz blizine, santimentar po santimetar prouci pod. Pogleda krevet. Brzo pretrese orman za odecu i fioke sa donjim vesom. Pogleda u sitnice u skupocenom zlatom optocenom kovcezicu za sminku. Konacno, svoju paznju posveti umivaoniku. Tu su bile razne kreme, puderi, losioni za lice.“ To je istraziteljski rad inspektora Poaroa u romanu „Smrt na Nilu“.

Prica sledi dalje i citalac ce saznati na kraju cudne razloge za ubistva, samo naizgled nevinih zrtava.

Nije gledala TV

NA pitanja novinara, gleda li cesto televiziju i da li je zbog toga doslo do „krize“ citanja, ona je odgovorila:
– Nista ne znam o krizi knjige. I danas se pisu romani isto toliko koliko i pre pojave malog ekrana. Oni koji vole TV, ja je ne gledam, nisu oni, moze se tako reci, koji citaju knjige. Ta „kutija sa slikom“ nije ni kod mene promenila navike. I dalje idem u bioskop, a narocito volim pozoriste.

Pise glasno
– Beleske su nesto kao podsetnik, koji mi pomaze da ne bih ponavljala reci i radnju romana. Sa mikrofonom u ruci ja, u stvari, ne diktiram, nego pricam sama sebi! Ali, mikrofon je poslednja „faza“ rada. Svoje romane „pisem“ tokom dugih setnji, kad volim da budem sama. Tako je nastala moja prva knjiga. Letovala sam u Dortmutu gde sam dve nedelje setala i govorila naglas! Zelela sam da napisem knjigu i ti casovi setnje i glasnog razmisljanja urodili su plodom! Mojoj sestri je ovo izgledalo jako cudno. Mislila je da sam poludela, ali ja danas smatram da mnoge misli nestaju ako ih glasno ne izgovorim! Da bi se nesto zapamtilo, mozak to treba da cuje! Mogu da kazem da su svi moji romani nastali posle ovakvih „govornih“ iskustava – volela je da prica Agata Kristi.

Pogledano 4 puta, 1 pregleda danas

Možda će vam se svideti i ovo:

Ostavite komentar

%d bloggers like this: