Slučaj godina koje su nestale

Agata Kristi protiv Herkula Poaroa – „Slucaj godina koje su nestale“
(ili Arijadna Oliver protiv Svena Hjersona)

crtezNa ovu temu me je navelo da razmisljam jedno pitanje koje mi je iznenada palo na pamet: Zasto je Agata resila da ubije Poaroa a gospodjicu Marpl ostavila u zivotu?

Naime, pretrazujuci Internet izvore proslih godina, a i citajuci njenu „Autobiografiju“ nedavno, dosla sam do podatka da je Agata svoja dva poslednja romana „Zavesa“ koji je objavljen 1975. godine i „Usnulo ubistvo“ objavljen 1976. godine napisala u stvari tokom zapravo tokom Drugog svetskog rata, dakle vise od trideset godina pre nego sto su objavljeni. Znaci da nisu eventualno tacni navodi da je ona pred kraj zivota zbog loseg zdravstvenog stanja resila da „upokoji“ svog slavnog detektiva. Autobiografija je po svojoj prirodi takva vrsta dela u kome nam autor – biograf kaze ono sto zeli da kaze i precuti sve sto hoce da precuti. Sve moje pretpostavke i razmisljanja izvedena u sledecim redovima samo moja razmisljanja na temu: Zasto je Agata ubila Poaroa a ne i gospodjicu Marpl, u stvari su u sprezi sa iznetim tvrdjenjima u tom delu da su poslednji slucajevi Herkula Poaroa i gospodjice Marpl napisani jos davnih cetrdesetih godina.

Tacno je da je Poaro svoju slavu stekao romanima napisanim u periodu izmedju dva rata od kojih su najpoznatiji: Ubistvo Rodzera Akrojda (1926), Velika cetvorka (1927), Lord Edzver umire (1933), Ubistvo u Orijent ekspresu (1934), Tragedija u tri cina (1935), ABC ubistva (1936), Ubistvo u Mesopotamiji(1936), Smrt na Nilu (1937), Bozic Herkula Poaroa (1938) kao i u drugima u kojima se pojavljuje kao glavni lik. Medjutim u periodu posle rata nastalo je (objavljeno) vise od deset odlicnih romana sa Poaroom u glavnoj ulozi od kojih su najpoznatiji: Ko talas uhvati (1948), Gospodja mek Ginti je mrtva (1952), Tika, taka tak (1955), Treca devojka (1966), Slonovi pamte (1972) i naravno Zavesa (1975)…

Ako je tacno da je „Zavesa“ nastala cetrdesetih godina proslog veka to znaci da je Agata sledece tri decenije i dalje pisala o svom detektivu i vodila ga kroz razne avanture znajuci da je on „mrtav“ i da je njegov poslednji slucaj vec napisan. Da li je likovala pisuci te romane znajuci nesto sto je njena citalacka publika bila uskracena da zna ili je tek spokojno isla u susret nekim zrelijim godinama i buducim ostvarenjima znajuci da ce njen slavni junak imati dostojan kraj, ili je mozda htela da ode u vecnost zajedno sa njim…? (Poaro je „umro“ 1975. izdavacka kuca Dodd objavila je roman 15. oktobra a Agata je preminula 12. januara 1976. samo nekoliko meseci posle svog cuvenog Belgijanca). Otvara se ovde i pitanje da li bi mozda i pozivela duze da Poaro vec nije bio „upokojen“ pred ocima javnosti… znajuci da vise nece moci da pise o njemu…?

S druge strane takodje je opste poznato da je ona lik Arijadne Oliver koja se pojavljuje u nekoliko njenih knjiga gde uvek uz Poaroa resava misterije, radila po svom liku. Arijadna Oliver je uspesni pisac kriminalistickih knjiga. Glavni lik njenih misterija je Finac Sven Hjerson koga ona mrzi (u romanu „Treca devojka“ ona Poarou prica o tome: „I onda su mi pricali kako obozavaju mog odvratnog detektiva Svena Hjersona. Kad bi samo znali koliko ga ja mrzim! Ali moj izdavac uvek ponavlja da ne smem to da kazem“) Ako je Arijadna mrzela Svena, da li to znaci da je Agata mrzela Poaroa? Da li ga je zato ubila? Po liku, Arijadna takodje odgovara Agati, cak i po grickanju visanja („Treca devojka“) i jabuka („Slonovi pamte“) dok pise svoje detektivske romane, opisana kao osecajna i intuitivna. Kako je Agata izjavila u jednom svom intervjuu „Uvek sam u zakasnjenju kad treba da predam novi rukopis, pa me zbog toga moj izdavac neprestano gnjavi i prebacuje mi da sam suvise lenja u pisanju“, tako se ponasa i gospodja Oliver „Gospodja Oliver je nervozno hodala po svom salonu. Nije mogla da se skrasi. Pre sat vremena je zapakovala rukopis u koji je upravo unela ispravke. Spremala se da ga posalje izdavacu koji ga je nestrpljivo iscekivao i opminjao u vezi s njim, na svaka tri ili cetiri dana“ („Treca devojka“)… Isuvise je mnogo slicnosti. A ne zaboravimo – Arijadna je mrzela Svena. Da li je Agata mrzela Poaroa?

S druge strane Arijadna i Poaro su se lepo slagali, uz sitna cangrizanja tokom godina druzenja oni su se uvazavali i obicno su bili korisni jedno drugom. Mada je ona za njega precesto mislila da nista ne radi i da samo sedi i razmislja i da ona sve mora sama da uradi a i on je cesto govorio o njoj da joj razmisljanje nije jaca strana ipak je znao da joj prizna kada je bila u pravu i kada bi mu pomogla svojim primedbama. „Pogledao ju je, procenjujuci je. Gospodja Oliver je bila cuvena po svojoj intuiciji. Jedan intuitivni osecaj je uvek sledio drugi velikom brzinom i gospodja Oliver je uvek nalazila nacina da opravda bas onaj koji bi se pokazao pravim… (odlomak iz romana „Treca devojka“)“ Poaro je na neki svoj cudan nacin voleo Arijadnu, skupljao diskretno njene neuredne lokne koje bi se otkacinjale sa njene perike, imao je dosta razumevanja za nju, cak moglo bi se reci vise nego i za Hejstingsa i Dzapa u pojedinim slucajevima… a ako je Agata stvorila lik gospodje Oliver po sebi… da li je ona to podsvesno zelela da i Poaro bude prema njoj blagonaklon kao prema Arijadni Oliver? Ako je on voleo nju, (odnosno Arijadnu, bar nam Agata to tako predstavila) zasto bi Agata onda mrzela Poaroa?

Poaro je stvoren vec u njenom prvom romanu „Misterija u Stajlsu“ 1920. godine. On je muskarac. Pored njegovog komicnog izgleda, bacajuci akcenat na impozantne brkove i jajastu glavu, primecujemo njegov briljantan um, njegovo samoljublje, tastinu, narcisoidnost. Njegovi brkovi su najlepsi u Londonu. Njegove cipele su najsjajnije. Njegov sat pokazuje najtacnije vreme. On je najveci. On je najbolji. Svi su culi za Herkula Poaroa. To je prirodno.

A onda Agata u svom privatnom zivotu dozivljava licnu dramu. Neverstvo muza, razvod, njen jedanaestodnevnni beg od celog sveta… a onda samo par godina kasnije pojavljuje se Mis Marple. Da li je Agata, mozda pomalo „besna na sve muskarce sveta“ pocela da oseca mrznju i prema Poarou upravo zbog njegove besprekornosti i savrsenosti i upravo zbog toga uvodi inteligentu staru damu u igru. Gospodjica Marpl je uvedena u njene romane deset godina posle Poaroa 1930. godine romanom „Ubistvo u Vikarijatu“. U tom periodu je vec nastalo nekoliko romana sa Poaroom koji su knjizevnici doneli svetsku slavu, a pre svih „Ubistvo Rodzera Akrojda“ i „Velika cetvorka“ uz jos nekoliko manje poznatih („Ubistvo na terenu za golf“ i „Misterija plavog voza“)… znaci Poaro je vec bio „poznat“ sirokoj javnosti. Nekoliko sledecih godina nije objavljen nijedan roman sa Poaroom. Posle „Misterije plavog voza“ (1928.) prvi sledeci roman sa Poaroom izlazi u prodaju tek 1932. godine „Opasnost kod End Huasa“, ali Agata je tada vec bila u braku sa drugim muzem Maksom Malovanom. Posle toga nastaju najcitaniji romani sa Poaroom Lord Edzver umire (1933) i Ubistvo u Orijent ekspresu (1934) a tada u nase biblioteke stize i prva knjiga sa Arijadnom Oliver. Ona se prvi put kod Agate pominje 1934. kada pomaze Parkeru Pajnu u kratkoj prici „Slucaj nezadovoljnog vojnika“, a prvi put se samostalno pojavljuje 1936. godine u knjizi „Karte na stolu“. Bice jedan od likova u sedam odlicnih knjiga Agate Kristi…

Da li se Agata vec bila umorila od Poaroa ili kao sto su govorili zlobnici kasnije „da je Poaro pretio da nadmasi slavu cuvene spisateljice“? Moguce je da je Agata resila da „Zavesu“ objavi kad je i bila napisana, pa je rukopis odbijen od strane izdavaca. Ona je bila dobar pisac, citan pisac. Njene knjige su vec tada dostizale milionske tiraze. Iskreno, ko bi se odrekao „koke koja nosi zlatna jaja“…? Ona je sigurno imala nesporazume sa svojim izdavacem. Ona je bila od onih pisaca koji nisu mogli, ali su morali zbog potrebe za novcem, da pisu po narudzbini. Jednostavno, takva je bila vrsta knjizevnosti kojom se ona bavila. Za romane koje je ona pisala ili imas inspiraciju ili nemas. Ako je nemas a moras da pises po narudzbini onda si neispunjen i nezadovoljan.

Agata je 1930. godine objavila prvi psiholoski romanticni (ljubavni) roman „Divov hleb“ pod pseudonimom Meri Vestmakot. I upravo u tom romanu ona pise o jednom umetniku, muzicaru koji ima konflikte sam sa sobom i svetom oko njega zbog svoje nemogucnosti da se prilagodi surovom i realnom zivotu i stvarnosti. Da li je to bilo slucajno? Ipak je htela da da sebi oduska u nekim drugim temama. Moguce je da upravo iz tih razloga od 1930. do 1950. godine i nastaju ti romani jer je svoje kriminalisticke romane morala da radi „po narudzbini“ odnosno da ispostuje neku komercijalu. A nije uopste bilo „isplativo“ za izdavaca ubiti glavnog junaka na vrhuncu karijere.

Ako je tacno moje zapazanje da su dve dame – Gospodjica Marpl i Arijadna Oliver, za koju smo rekli da je imala dosta karakteristika same Agate, uvedene u njene romane u periodu sloma njenog prvog braka, ona nije prestala da Poaroa vodi kroz svoje pustolovine sledecih deset godina… a kad su i romani sa Gospodjicom Marpl postali citani i kada je i ona zazivela kao lik u odlicnim romanima „Ubistvo u vikarijatu“ i „Les u biblioteci“ a i Arijadna Oliver je postala zapazena u romanu „Karte na stolu“ mozda je zato „Zavesa“ i nastala kao njen pokusaj da na dostojan nacin „zavrsi karijeru“ cuvenog Belgijanca i nastavi dalje sa svoje dve dame. Ali ocito joj izdavaci to nisu dozvolili. Jednostavno ako je „Zavesa“ nastala tokom cetrdesetih, realna je zamisao Agate Kristi bila da mozda nece preziveti rat ili da nece biti sposobna da pise u starijim godinama i da je tada napisala roman sa zavestanjem svojoj cerki i muzu da bude objavljen posle njene smrti, a objavljen je godinu dana ranije i prilicno je ocito obzirom na njeno zdravstveno stanje da ga nije mogla napisati u 85. godini zivota… a posebno ne odlican roman „Usnulo ubistvo“ ili Poslednji slucaj gospodjice Marpl…

Cinjenica je da se opet se vracamo na pocetak. Zasto je u svoja dva, nazovimo ih, poslednja romana, ma kad da su napisani, ubila Herkula Poaroa a nije ubila Gospodjicu Marpl? Da li ga je ubila zato sto ga je mrzela (kao Arijadna svog junaka Svena Hjersona) ili zato sto je bio popularniji od nje ili je jednostavno htela da na jedan potpuno prirodan nacin zavrsi njegovu karijeru ne sluteci da ce i pored njegove „smrtovnice“ objavljene te 1975. u New York Times-u on biti mnogo popularniji desetinama godina kasnije kroz brojne ekranizacije njenih romana i da ce biti mnogo zivlji i dinamicniji od svih njenih zenskih likova poput Gospodjice Marple ili Arijadne Oliver. Mozda je Gospodjica Marpl ostala u zivotu zato sto kako sama Agata kaze za nju u jednom intervjuu: “ Ona je jedna od onih starih dama koje same odlucuju sta ce im se desiti.“ A Gospodjica Marpl je odlucila da na svoja vrata ne priziva zlo i da u njenom poslednjem romanu „ubistvo ostane samo u snu“… Ili je mozda razlog tome je sto je Agata cesto znala da kaze da je lik Miss Marple radila po liku i secanju na svoju baku koju je mnogo volela…

Za popularnost Herkula Poaroa je i ona sama bila „kriva“ (zasluzna) stvorivsi jedan vrlo zahvalan lik za prikazivanje na velikom platnu i u brojnim TV filmovima i serijama. On je zaista kao lik mnogo zanimljiviji od Gospodjice Marpl i daje dosta prostora reziserima da se razmahnu kada su bravure „njegovih malih sivih celija“ u pitanju. On se dosta krece, srece dosta ljudi, likovi koji su stvoreni oko njega se pojavljuju u mnogim romanima (Hejstings, Dzap, Batl, Gospodjica Lemon, Arijadna Oliver…) Sve to je kasnije davalo materijala filmasima za brojne ekranizacije koje su cesto odstupale od originalnih tekstova romana upravo kroz prikazivanje tih likova. Gotovo u svim ekranizacijama romana ili kratkih prica srecemo se sa Hejstingsom, Dzapom i Gospodjicom Lemon dok oni nisu toliko cesti u njenim romanima zajedno sa Poaroom koliko bi neko to pomislio gledajuci filmove. Na primer u romanu „Opasnost kod End Hausa“ se ne pojavljuje Gospodjica Lemon dok se ona pojavljuje u filmu snimanom po istoimenom romanu. Slican slucaj imamo sa romanom „Bozic Herkula Poaroa“ gde u filmskom izdanju gledamo i inspektora Dzapa koga nema u romanu. Takvih primera je dosta.

U romanu „Zavesa“ koji je nedavno objavljen i kod nas Poaro je vec opisan sa izvesnim zdravstvenim problemima (artritis, srce…), otezano se krece i cesto je u kolicima, cak ima i vestacke (nalepljene) brkove… ali se nigde ne pominju njegove godine… On je ocito prikazan u nekim poznijim godinama, ali ako u „Misteriji u Stajlsu“ on ima recimo 50 godina onda bi u „Zavesi“ trebao da ima 105… tako da je vrlo logicno da je roman nastao sredinom cetrdesetih kada Poaro realno ima recimo 75-80 godina. I dok se Poarou godine ne znaju tacno, ili je on kao lik napravljen sujetan na svoj izgled pa krije i godine, osim onoga sto se eventualno moze zakljuciti iz izgleda glumaca koji su ga igrali u ekranizacijama i mozemo da ih eventualno smestimo negde izmedju 55 i 65 godina, za gospodjicu Marpl se cesto u romanima pominju izrazi „vremesna“, „stara tetka Dzejn“ ili nekim odrednicama mozete naslutiti koliko joj je godina (na primer u romanu „Hotel Bertram“ na jednom mestu kaze da je tu bila kao devojcica sa petnaest godiina a na drugom da je tu bila pre vise od 50 godina… znaci mozemo zakljuciti da ima 65 godina. Interesantno je i da cak i ti stalni likovi u njenim romanima ne stare. Neki put kada se sretnu odredjeni likovi posle vise godina i prisecaju „onog slucaja na prijemu“ primecujemo da, ako smo citali taj roman da su oni i tada takodje bili vremesni kao i u ovom drugom romanu pisanom posle 30 godina. Mozda malo preterujem u tim navodima vezanim za godine i verujem da bi i Agati bilo tesko da pored savrseno zapetljanih radnji vodi tacno racuna o svojim likovima i vodi ih po godinama kroz svoje romane. Samo sam htela da apostrofiram na cinjenicu da po svemu izgleda da je „Zavesa“ napisana mnogo pre nego je objavljena. Herkul Poaro se ne opisuje kao mladic u „Misteriji u Stajlsu“ ili kao starac u romanu „Slonovi pamte“ iako je izmedju tih romana vremenski raspon od 52 godine… Potpuni izuzetak su recimo Tomi i Mrvica koji su u romanu „Tajni neprijatelji“ (1922) mladi i nisu prikazani kao par dok se recimo u poslednjem romanu „Zla sudba“ iz 1968. godine prikazuju kao sredovecni ljudi koji imaju porodicu i decu…

Zasto je Agata kod nekih likova kao sto su recimo Tomi i Mrvica pravila izuzetke i dopustala im da stare a nekima kao sto je recimo Gospodjica Marpl koja je stvorena kao „simpaticna bakica “ 1930. godine i takva ostala i posle 40. godina… Zatim, Arijadna i Poaro su se prvi put zvanicno sreli 1936. saradjujuci u romanu „Karte na stolu“… Roman „Slonovi pamte“ u kome se ponovo zajedno pojavljuju je objavljen 1972. godine, a u njemu na jednom mestu dok Poaro i Arijadna razgovaraju pise: „Poznajete me dovoljno dugo, oko 20 godina…“ Ako je Agata vodila racuna o godinama svojih junaka onda je roman „Slonovi pamte“ nastao dosta ranije…

Da li nam to mozda nagovestava da je vecina njenih romana koji su objavljivani od 1920. godine pa sve do 1976. godine – znaci u jednom rasponu od 55 godina u stvari nastali u jednom mozda kracem vremenskom periodu, pa su objavljivani dozirano i da je mozda zaista i tacan podatak o vremenu nastanka „Poslednjeg slucaja Herkula Poaroa“ Primecujem da je u periodu 1930 – 1950 objavljivano i po 2-3 romana godisnje. Pri tome ne racunam kolekcije kratkih prica… A kasnije, od sezdesetih na ovamo objavljivan je po jedan roman godisnje. Cinjenica je i da je ona bila starija i da nije sa 70 godina mogla da pise kao sa 50, ali me sve to navodi na pomisao da su njena dela koja su objavljivana sezdesetih godina pa na ovamo u stvari i nastajala mnogo ranije nego sto su objavljivana.

Agata Kristi je dakle ubila Poaroa u „Zavesi“ a u „Usnulom ubistvu“ ostavila u zivotu Gospodjicu Marpl, ma kad da su ti romani napisani, mada „slucaj“ dobija na tezini ako su napisani u njenom zrelom stvaralackom dobu. Mozda je razlog upravo taj „sto gospodjica Marpl sama odlucuje sta ce joj se desiti“ a da Herkul Poaro nije mogao da podnese svoje vestacke brkove, nemoc i bolest i da se Agata u stvari sazalila nad njim… Bice da ga je ipak volela…

Agata je o svemu tome pisala u svojoj „Autobiografiji“ pa se jos uvek nadam da ce se naci izdavac koji ce je prevesti i objaviti i na nasem podrucju pa cemo tako demistifikovati jos mnoge tajne nase omiljene „kraljice zlocina“. Svejedno, mislim da sam ovim redovima otvorila jednu siroku temu sa razmatranje o slucaju „Agata protiv Poaroa“ – Slucaj izgubljenih godina. Jedva cekam da cujem vase komentare na ovaj tekst.

pise: Svetlana Andjelic, 30.05.2005.

(Pogledano 1.338 puta, 1 pregleda danas)

Ostavite komentar