Danas vam predstavljamo osmu objavljenu knjigu Agate Kristi, a šesti kriminalistički roman – „Ubistvo Rodžera Akrojda“.
Po objavljivanju „Tajne dimnjaka“ za „Bodley Head“ čime je ispunila svoju obavezu prema njima, Agatha potpisuje ugovor sa „Collinsom“ (danas „Harper Collins“) koji će do kraja njenog života izdavati njene knjige.
Spremajući prvi roman za novog izdavača, Agata uporedo piše još neke kratke priče od kojih su najpoznatije „Svedok optužbe“ – od koga će kasnije nastati pozorišni komad – jedan od retkih kojim će sama Agata biti potpuno zadovoljna, odnosno film koji će biti snimljen u „Zlatnoj eri Holivuda“ i koji će okupiti tada najpoznatija imena velikog platna, kao i priču „Who Killed Ackroyd?“ koju će samo godinu kasnije razraditi u roman po kome će postati svetski poznat autor.
Od kako su se vratili sa puta po svetu, Christijevi su stalno bili zaokupljeni problemima sa novcem. Archie je tražio posao, Agatha je pisala, Rosalind je rasla. Preselili su se. U jednom periodu se sve sredilo i bilo takoreći savršeno. Agatha je tada naslutila da neće potrajati.
Agatha je sada mrzela vikende jer su joj bili najdosadniji. Archie je vikedima želeo samo jedno – da igra golf. Tako je bila onemogućena da poziva u goste njihove prijatelje iz Londona jer je i on morao da bude prisutan. To mu nije bilo pravo jer je zbog toga gubio svoje partije golfa, te su tada i počele prve prepirke medju njima.
Govorio bi joj: „Slušaj, pozovi bilo koju svoju prijateljicu ako želis, ali nemoj pozivati bračne parove, jer tada i ja moram činiti nešto za njih…“
U to doba to nije bilo lako učiniti jer su većinu njhovih prijatelja činili bračni parovi a ona nije mogla u goste pozivati ženu bez muža, jer to tada nije bilo prikladno.
Od tada kreće njeno veliko prijateljstvo sa Nan Wats koju je poznavala još iz Abneya gde je živela njena sestra Madge. Naime, Nan je bila sestra Madgeinog muža Jamesa. Nan je bila tada udana za Huga Pollocka i imala je sa njim ćerku – Judith.
Madge je bila dobra prijateljica sa Nan Wats pa se i Agatha kao mlada puno družila sa njom kada bi dolazila sestri u goste. Njena ćerka Judith će, kasnije kada je odrasla, godinama posećivati Agathu.
Posle odlaska iz Abneya, nedugo zatim, Nan Wats se udala drugi put. Nan i njen drugi muž George Kan su često posećivali Christijeve vikedima u Sunningdaley jer je i George bio pasionirani igrač golfa tako da je Archie imao svoje društvo a Agatha svoje. Sve više se druzila sa Nan koja će joj postati zadugo najbolja prijateljica.
Te 1925. godine napustila ih je i Rosalindina guvernanta i Agatha je morala da nadje nekoga i za dete ali i za sebe jer joj je sve više trebala pomoć u radu.
„Tako je Charlote Fisher dosla k meni kao tajnica, a njena sestra Mary Fisher došla je kao pomoć u nevolji kad je to bilo potrebno i ostale su sa mnom mnogo godina kao prijateljice i tajnice i guvernante i odane pomoćnice i sve ostalo. Charlote je još uvijek jedna od mojih najboljih prijateljica…“
Kada bi Rosalind bila u školi Agatha je diktirala Charlotti (ili Carlo kako su je zvali). U početku je to išlo jako teško i sporo.
Agatha se seća: „Zurila sam nevoljno u okvir kamina i počela izgovarati nekoliko pokusnih rečenica. Zvučale su grozno. Nisam mogla izreći više od jedne riječi bez zastajkivanja i prekidanja. Ništa što sam rekla nije zvučalo prirodno. Ustrajale smo jedan sat…
Poslije tog katastrofalnog početka stvari su krenule na bolje, ali što se tiče stvaralačkog rada, obično sam se osjećala bolje ako sam pisala rukom ili strojem. Čudno je kako vas slušanje vlastitoga glasa čini smetenim i nesposobnim da se izrazite.
Diktafon sam počela upotrebljavati tek prije pet ili šest godina (Agatha je autobiografiju pisala od 1950. do 1965. godine), kad sam slomila ručni zglob pa se nisam mogla služiti desnom rukom. Tada sam se postupno privikla na zvuk vlastitog glasa…“
1926. godine njen novi izdavač „Collins“ objavljuje roman „The Murder of Roger Ackroyd“ (Ubistvo Rodžera Akrojda) koji je po njenim rečima njena najuspešnija knjiga koju godinama pamte i citiraju.
Ideju za taj roman duguje u stvari mužu svoje sestre Jamesu Wattsu koji je jednom prilikom rekao: „Čini se da se danas u detektivskim romanima gotovo svi pokazuju kriminalcima – čak i detektiv. Ono što bih ja želio vidjeti, to je jedan Watson koji je ispao kriminalcem…“
Agata je smatrala da je to dobra ideja i dugo je razmišljala o njoj. No, takodje joj se nije dopadala pomisao da bi Hastings bilo koga ubio. Ona kaže: „Mnogi ljudi kažu da „Tko je ubio Rodžera Akrojda?“ jest prijevara; ali, ako knjigu pažljivo pročitaju, vidjet će da griješe. Oni mali vremenski propusti koji moraju postojati, lijepo su skriveni u dvosmislenim rečenicama, a dr Sheppard je, pišući, sam uveliko uživao pišuci samo istinu, iako ne cijelu istinu.“
Roman „Ubistvo Rodžera Akrojda“ značio je prekretnicu u karijeri Agate Kristi. Objavljen šest godina posle prvog romana o Herkulu Poarou, odnosno prvog njenog detektivskog romana uopšte, prva je knjiga Agate Kristi koja je postigla veliki uspeh. Autorka je, uz pomoć Majkla Mortona, dramatizirala delo za pozorište, a već 1931. roman je, pod naslovom „Alibi“, ekranizovan i tada se lik Poaroa prvi put pojavio na filmu.
Ali iako je njena karijera pisca išla uzlaznom putanjom, nije njen brak sa Archibaldom. Prepirke su bile sve češće jer je on sve više odsustvovao od kuće. Sve više su se razilazili. Ona je želela drugo dete a on je radije želeo brzi sportski auto izjavivši: „Ne želim nikoga osim Rosalind. Rosalind apsolutno zadovoljava, sasvim je dovoljna…“ Archie je obožavao svoju ćerku i uživao igrajući se sa njome i Agatha je bila svesna da se njih dvoje bolje razumeju nego Rosalind i ona.
Ubrzo su došli na ideju da je pravo vreme da imaju vlastitu kuću. Zbog blizine terena za golf, Archie je insistirao da ostanu u Sunningdaley. Kupili su ogromnu vilu sa nekoliko desetina soba i bezbroj kupatila… Imala je čak i bazene u spavaćim sobama i sav ostali luksuz. Ogroman vrt je okruživao kuću. Nabavili su još posluge.
Uselivši se u svoju prvu pravu kuću, Agatha i Archie su kući dali ime „Styles“ po zdanju iz Agatinog prvog objavljenog romana. Ime te mračne kuće u kojoj se „desilo“ Agatino izmišljeno ubistvo biće u godinama koje slede mračno i za Christijeve.
Troškovi održavanja kuće bili su preveliki i njihov novac je prosto klizio sa bankovnog računa. No, nadali su se da će isplivati iz teškoća, kao i uvek.
Te iste godine, Agathi posle teškog oblika bronhitisa umire majka. Ona odlazi u „Ashfield“ sama na sahranu jer se Archie užasavao svakog osećaja bolesti i patnje. Umesto da bude sa njom on odlazi na poslovni put u Španiju. Kada se vratio, dogovorili su se da iznajme „Styles“ preko leta. On bi bio u Londonu a ona se morala u Torquayu prihvatiti spremanja kuće „Ashfield“.
Pogodilo se i da je njena saradnica Charlotta Fisher morala da je napusti privremeno iz porodičnih razloga, te se tako Agatha sasvim sama sa malom Rosalind obrela u rodnoj kuci. I dok je ona sama preturala po uspomenama u „Ashfieldu“, sredjujući ormare i kovčege, Archie je odbijao da dolazi vikendima da ne bi propuštao svoje partije golfa. Ona nije mogla da ode nigde i ostavi Rosalind samu…
O jednom čudnom osećaju tih dana koji ju je obuzeo, ona piše: „Obuzimao me je strašan osjećaj osamljenosti. Mislim da nisam shvaćala da sam prvi put u životu ozbiljno bolesna. Uvijek sam bila neobično snažna i nisam shvaćala da nesreća, briga i pretjerani rad mogu narušiti fizičko zdravlje. Ali bila sam uznemirena jednoga dana kad sam htjela potpisati ček i nisam se mogla sjetiti imena kojim treba potpisati. Osjećala sam se točno poput Alice u zemlji čuda koja dodiruje stablo…“
Ne samo da se nije mogla setiti svog imena, nije se mogla setiti ni inicijala… rekla bi neko ime a onda shvatila da to nije njeno ime nego lik iz knjige koju je davno čitala… Sve više je počela da se brine za svoje zdravlje. Kada je htela da pokrene auto i nije uspevala, vraćala bi se kući i bacajući na krevet plakala do iznemoglosti… Mnogo godina kasnije kada joj se prijateljica žalila da se često rasplače bez pravog razloga ona joj je rekla: „Mislim da ti valja dobro pripaziti, to je vjerojatno početak živčanog sloma…“ Da li je time htela da nam kaže da joj se to zapravo dogodilo s kraja te 1926. godine kada je nenadano nestala bez traga?
Agata nije znala šta joj se zapravo dogadja osim što je znala da je strašno umorna i da je tuga zbog gubitka majke prisutna duboko u njoj. Očajnički joj je bio potreban neko sa kim bi mogla da razgovara. Nije želela da Rosalind opterećuje svojim problemima i pričama. No, niko nije dolazio. Posle mesec dana došao je Archie, a zatim i njena sestra koja je trebala da bude sa Rosalind dok bi njih dvoje bili na odmoru u Italiji…
Ali Archie je odustao od Italije i došao u Ashfield da bi joj rekao da želi razvod. Priznao joj je da se, dok je ona bila odsutna, vidjao sa jednom devojkom koju je upoznao još pre godinu dana i koja je nekada bila sekretarica kod njegovog prijatelja Belchera… Agata, nije shvatala ili nije želela da shvati šta joj pokušava reći. Zaljubivši se u drugu ženu, mladu Nancy Neele, upravo joj je u jesen te 1926. godine zatražio razvod.
Archie joj je stalno ponavljao jedno isto: „Ne mogu podnijeti da nemam ono što želim, ne mogu podnijeti da ne budem sretan. Ne mogu svi biti sretni – netko mora biti nesretan…“
U toj Agatinoj nesreći, jer je očito ona ta koja je trebala preuzeti ulogu „nesretnog“ u ovoj vezi, stigli smo i do čuvenog decembra 1926. godine o kome ona u svojoj „Autobiografiji“ ne govori niti jednu reč.
U rano jutro 03. decembra 1926. godine otišla je iz svoje kuće „Styles“, u Sunningdale, Berkshire, England, ostavivši svoja kola u kvaru u Surrey Hill-u 200 milja daleko od svog doma. Posle 11 dana intenzivne potrage nadjena je u banji „Harrogate Hydro“, sada „Old Swan Hotel“ u mestu Harrogate, Yorkshire, England.
Novinari koji su imali priliku da je vide tog dana su izveštavali o njenom stanju – delovala je uplašeno i zbunjeno. Oni koji joj nisu bili naklonjeni izveštavali su da je to bio samo još jedan njen trik, tj. način da poveća svoju popularnost i doprinese boljoj prodaji svojih knjiga.
Agata nikada do kraja života nije oprostila novinarima zbog načina na koji su izveštavali o tim danima i o njenom stanju, stvorivši tako godinama zid izmedju sebe i njih. Davala je jako malo intervjua, uvek unapred insistirala da neće odgovarati na pitanja u vezi svog nestanka te 1926. godine i držala od tada svoj privatni život daleko od očiju javnosti.
Razvela se od Archibalda dve godine posle tih dogadjaja, a on se samo tri nedelje po razvodu oženio sa Nency Neele.
U februaru sledeće godine, sa svojom ćerkom Rosalind i saradnicom Carlo, Agatha odlazi na Kanarska ostrva ne bi li se oporavila i pobegla kako ona kaže „od stvari koje su joj upropastile život“. Uživala je u njihovom društvu sa željom da se nikada više ne vrati u Englesku jer joj je život tamo postao neizdrživ.
Nije želela, iako ju je sestra nagovarala da se vrati u „Ashfield“ smatrajući da tamo neće raditi ništa drugo nego se sećati – a to je bilo poslednje što je želela. „Kad ste jednom povrijedjeni, važno je da se ne prisjećate sretnih trenutaka. Možete se sjećati tužnih trenutaka – to nije vazno – ali nešto što vas podsijeca na neki sretan dan ili na neku sretnu stvar – to je nešto što vas može skrhati…“ Archie je još neko vreme živeo u „Stylesu“ ali ga je uz Agatinu dozvolu pokušao i prodati jer im je oboma jako trebao novac. Agata već dugo nije izdala novi roman i prihodi su se sasvim istanjili.
„Sve od majčine smrti nisam bila u stanju napisati niti jednu riječ. Knjiga je bila isplaćena te godine, a kako sam potrošila te godine mnogo na „Styles“, nije mi ostalo ništa; ono malo kapitala što sam imala otišlo je na kupnju kuće. Sada mi nije niotkuda pritjecao nikakav novac, osim onoga što sam mogla sama zaraditi ili sam već zaradila. Bilo je od životne važnosti da napišem novu knjigu što je prije moguće i dobijem za nju neki predujam…“
Tako stižemo i do sledećeg romana, o kome nešto više u našem sledećem tekstu.
Roman „Ubistvo Rodžera Akrojda“ kod nas je prvi put objavljen u izdanju Beletre (Beograd) 1959. godine, a zatim ga Ljubljansko „Delo“ 1971. godine objavljuje pod naslovom „Umor Rogerja Ackroyda“. Globus iz Zagreba ga 1976. godine, a zatim i 1986. godine u saradnji sa Maticom Srpskom iz Novog sada objavljuje pod nazivom „Tko je ubio Rogera Ackroyda?“ Posle dužeg vremena prvo se pojavljuje u izdanju zagrebačkog izdavača V.D.T. 2004. godine pod naslovom „Ubojstvo Rogera Ackroyda“ a zatim te iste godine u izdanju beogradske Narodne knjige u saradnji sa Politikom kao džepno izdanje „Ubistvo Rodžera Akrojda“.
2014. godine Mladinska knjiga iz Ljubljane izdaje ga pod naslovom „Umor Rogerja Ackroyda“ a iste godine Mladinska knjiga iz Beograda kao „Ubistvo Rodžera Akrojda“. Nova knjiga iz Podgorice ga 2018. godine objavljuje kao „Ubistvo Rodžera Akrojda“ a za sam kraj ove, 2019. godine, beogradska Laguna je najavila pojavljivanje u prodaji i svoje verziju ovog romana kao „Ubistvo Rodžera Akrojda“
Omote ove knjige sa kompletnim podacima o izdavačima, broju stranica, prevodiocima… potražite na našoj stranici Kriminalistički romani – Ubistvo Rodžera Akrojda.
Kratak sadržaj romana
Kratak sadržaj romana donosi sledeći zaplet: Slavni detektiv Herkul Poaro povukao se u penziju. Kupio je kuću u mestu Kings Abot, bavi se vrtlarstvom i druži s lokalnim lekarom dr. Šepardom i bogatim fabrikantom Rodžerom Akrojdom. Rodžer Akrojd je bio čovek koji je previše znao. Znao je da je žena koju voli otrovala svog prvog muža. Znao je da nju neko ucenjuje, a sada zna i da je ona sebi oduzela život. Uskoro će mu večernjom poštom stići odgovor na pitanje ko je tajnoviti ucenjivač. Ali Akrojd je umro pre nego što je stigao da dovrši čitanje poruke – uboden je u vrat dok je sedeo u fotelji u svojoj radnoj sobi.
Glavni osumnjičeni, njegov posinak i naslednik Ralf Paton je nestao. Budući da je u penziji i da je ubijeni bio njegov prijatelj, Poaro ne želi da istražuje slučaj, ali viši inspektor Džap ipak će uspeti da ga nagovori. Poaro se baca na istragu uz svesrdnu pomoć dr. Šeparda koji zamenjuje Hejstingsa kao njegovog pomoćnika i naratora u ovom romanu. Je li Ralf Paton ubio oca da se domogne nasledstva? Je li ubica bio i ucenjivač? Pitanja je mnogo, a vremena sve manje…
Ovo je jedna od najkontroverznijih misterija ikada napisanih. Ova knjiga ruši sva pravila detektivske fikcije i jos jednom potvrdjuje veličinu Agatinog imena. Jedan od najboljih i najuspješnijih romana kraljice zločina, u kojem se spisateljica poslužila zapanjujućom količinom pogrešnih, zbunjujućih i lukavo podmetnutih tragova, nepokolebljivih alibija, a sve to u svrhu obmanjivanja čitatelja i senzacionalnog razrešenja na nekoliko poslednjih stranica. Ovaj roman je izazvao veliku pažnju kada se pojavio, jer se završava potpuno neočekivanim obrtom. Nikada nećete pogoditi ko je ubica, dok ne stignete do poslednjeg poglavlja.
Dosta opširniju radnju, koja vam neće pokvariti čitanje ovog zanimljivog romana jer naravno ne otkriva potpuni zaplet i zločince, možete pročitati na našoj stranici Komentari romana – Ubistvo Rodžera Akrojda, ali pošto postoji mogućnost da bi neko to mogao da smatra spojlerom ipak smo za to odvojili posebnu stranicu sajta.
„Ubistvo Rodžera Akrojda“ – ekranizacija
Nakon već spomenute realizacije filma „Alibi“ 1931. godine kada se lik Poaroa prvi put pojavio na filmu u tumačenju Austina Trevora, nama je svakako najpoznatija ekranizacija iz 2000. godine kada se David Suchet pozabavio ulogom slavnog detektiva.
TV- The Murder of Roger Ackroyd, – „Agatha Christie’s POIROT VII“, 2000 (UK/LWT) 103min. David Suchet (Poirot), Philip Jackson (Japp), Oliver Ford Davies (Dr. Sheppard), Selina Cadell (Caroline Sheppard), Roger Frost (Parker), Malcolm Terris (Roger Ackroyd), Nigel Cooke (Geoffrey Raymond), Daisy Beaumont (Ursula Bourne), Flora Montgomery (Flora Ackroyd), Vivien Heilbron (Mrs. Ackroyd), Gregor Truter (Inspector Davis), Jamie Bamber (Ralph Paton), Charles Early (Constable Jones), Rosalind Bailey (Mrs. Ferrars), Charles Simon (II) (Hammond), Liz Kettle (Mrs. Folliott), Graham Chinn (Landlord), Clive Brunt (Naval petty officer), Alice Hart (Mary), Philip Wrigley (Postman), Phil Atkinson (Ted)
Slavni detektiv Hercule Poirot (D. Suchet) povukao se u penziju. Kupio je kuću u mestu King’s Abbot, bavi se vrtlarstvom i druži s lokalnim lekarom dr. Sheppardom (O. Ford Davies) i bogatim vlasnikom fabrike Rogerom Ackroydom (M. Terris). Kad je hteo objaviti veridbu svog posinka i naslednika Ralpha Patona (J. Bamber), Ackroyd je pronadjen mrtav u svojoj radnoj sobi. Glavni osumnjiceni, Paton je nestao. Budući da je u penziji i da je ubijeni bio njegov prijatelj, Poirot ne želi da istražuje slučaj, no viši inspektor Japp (P. Jackson) će ipak uspeti da ga nagovori…
Ovaj britanski televizijski film potpisuju Andrew Grieve kao režiser i Clive Exton kao scenarista. Obojica su pre toga već saradjivali s glumcem Davidom Suchetom u nekoliko epizoda televizijske serije Poirot i nekoliko televizijskih filmova s istim glavnim junakom.
Više detalja o sadržaju filma, sličnostima i razlikama u odnosu na roman Agate Kristi i ostale detalje potražite na našoj filmskoj stranici ovog romana.
Ako ste čitali ovu knjigu ili gledali ovaj film koji je sniman po romanu, bilo bi nam drago da u komentaru ostavite vaše utiske.
