Ariadne Oliver

Romani u kojima se pojavljuje Arijadna Oliver Karte na stolu – Cards on the Table (1936) Gospođa Mek Ginti je mrtva – Mrs. McGinty’s Dead (1952) Vašar zločina – Dead Man’s Folly (1956) Kod Belog konja – The Pale Horse (1961) Treća Devojka – Third Girl (1966) Uoči Svih Svetih – Hallowe’en Party (1969) Slonovi pamte – Elephants Can Remember (1972) Kratke price u kojima se pojavljuje Arijadna Oliver objavljene su u kolekciji Parker Pajn na delu – Parker Pyne Investigates (1934) Slučaj nezadovoljnog vojnika – The Case of the Discontented Soldier Slučaj velike bogatašice – The Case of the Rich Woman

Gospođa Arijadna Oliver je pisac kriminalističkih romana i prijetaljica Herkula Poaroa. Ona često pomaže Poarou svojim znanjem kriminalnog uma. Govori da se služi „ženskom intuicijom“. Jako voli jabuke, što je bila glavna činjenica u romanu Dogodilo se na dan Svih svetih.

U njenim romanima glavni lik je finski vegeterijanac Sven Hjerson. U mnogo nastupa njena osećanja prema Hjersonu slični su Agatinim osećanjima prema Poarou.

Arijadne Oliver se u delima Agate Kristi pojavljuje prvi put 1934. godine u kolekciji kratkih prica: „Parker Pyne Investigates“ kao sekretarica Parkera Pajna i njegov saradnik dajuci mu korisne primedbe koje ce ga dovesti do resavanja niza misterija.

Arijadna Oliver se kasnije pojavljuje u vecini slucajeva sa Herkulom Poaroom, postajuci mu vremenom odana prijateljica.

Ona je prikazana kao pisac kriminalistickih romana. Objavila je 46 krimi romana u kojima se kao glavni lik pojavljuje njen detektiv Sven Hjerson, Finac.

„Sredovecna zena, pozamasnih gabarita, prilicno neuredna… Na suvozackom sedistu njenog auta uvek je bila po jedna velika torba puna jabuka. Ona je veoma volela jabuke i jela ih je u velikim kolicinama, razbacujuci kore od jabuka iz svog krila svaki put kad bi izasla iz auta…“

„Gospodja Arijadna Oliver je bila poznata kao jedan od najboljih pisaca detektivskih i drugih uzbudljivih prica. Imala je lak stil pisanja (iako to nije bilo gramaticki tacno) i pisala je clanke ‘Tendencija kriminala’, ‘Cuveni zlocini iz strasti’, ‘Ubistvo iz ljubavi nasuprot ubistvu iz koristoljublja’. Bila je takodje vatrena feministkinja, i, kad god bi se u stampi pisalo o nekom znacajnijem zlocinu, bilo je sigurno da ce tu biti i intervju sa madame Oliver. I obicno je stajalo da je gospodja Oliver rekla: ‘Kada bi samo zena bila sef Skotland Jarda!’ Veoma ozbiljno je verovala u zensku intuiciju.“ (odlomak iz romana: „Karte na stolu“)

Poaro je razmisljao o gospodji Oliver: „… Gospodja Oliver je bila zena nesredjena do krajnjih granica (i bilo mu je neshvatljivo kako uspeva da sredi one toliko uskladjene i povezane kriminalne romane koje je pisala), pa ipak, ma koliko da je bila sva smetena, iznenadila ga je nekoliko puta svojim iznenadnim shvatanjem istine…“ (odlomak iz romana: Vasar zlocina)

Iako se pojavljuje u dosta romana, najvecu ulogu u resavanju zlocina Agata joj je dala u svojim romanima: „Treca devojka“, „Karte na stolu“ i „Uoči Svih Svetih“… Pojavljuje se i u romanima: „Slonovi pamte“, „Gospodja Mek Ginti je mrtva“, „Vasar zlocina“… Za razliku od ostalih romana gde se pojavljuje zajedno sa Poaroom, u romanu „Kod belog konja“ pojavljuje se sama resavajuci jedno na izgled ritualno i morbidno ubistvo.

Ona je pomalo komican lik, prilicno je neorganizovana, feministiknja po opredeljenju, veoma intuitivna, ne pije, ne pusi, obozava jabuke, cvetne dezene na svojim tapetama, cesto menja frizure, voli komfornu obucu i iznad svega uvek govori ono sto zaista misli…

Tog popodneva Herkul Poaro je vec sedeo kod gospodje Oliver u njenom „visnjiku“. Gospodja Oliver, vec pomalo u godinama stalno je menjala frizure i tapete. Sada su ih okruzivale visnje, na hiljade njih, nedavno je sedeo u „sumi punoj tropskih ptica jarkih boja“ a i bujnost kose gospodje Oliver nije dovodila u sumnju njeno vestacko poreklo… (odlomak iz romana: Treca devojka)

U romanu: „Karte na stolu“, pricajuci o svojim knjigama ona kaze: „Do sada sam napisala trideset dve knjige (koliko i Agata do tog momenta – napomena autora stranice)– i one, su naravno, u sustini sve iste – i jedino zalim sto je moj detektiv Finac. Ja stvarno nista ne znam o Fincima i stalno dobijam pisma iz Finske u kojima mi ukazuju da je nesto sto je on rekao ili uradio nemoguce. Izgleda da u Finskoj mnogo citaju detektivske price. Pretpostavljam da je to zbog dugih zima u kojima je malo dnevne svetlosti. U Bugarskoj i Rumuniji ih izgleda uopste ne citaju, pa je mozda bolje bilo da je on Bugarin.“

„Sto se ostalih osobina tice, bila je to prijatna zena srednjih godina, privlacne spoljasnjosti, ali ne i doterana, sa lepim ocima, jakim ramenima, sa bujnom, neposlusnom sedom kosom sa kojom je neprestano eksperimentisala. Jednog dana je izgledala krajnje intelektualno, celo joj je bilo potpuno otkriveno, a kosa zalizana unazad i zamotana u pundju, a drugog dana bi se gospodja Oliver odjednom pojavila sa uvojcima kao Madona ili sa mnostvom ne bas sasvim urednih kovrdza…“ (odlomak iz romana: „Karte na stolu“)

Arijadna Oliver i Herkul Poaro su se lepo slagali, uz sitna cangrizanja tokom godina druzenja oni su se uvazavali i obicno su bili korisni jedno drugom. Mada je ona za njega precesto mislila da nista ne radi i da samo sedi i razmislja i da ona sve mora sama da uradi a i on je cesto govorio o njoj da joj razmisljanje nije jaca strana ipak je znao da joj prizna kada je bila u pravu i kada bi mu pomogla svojim primedbama. „Pogledao ju je, procenjujuci je. Gospodja Oliver je bila cuvena po svojoj intuiciji. Jedan intuitivni osecaj je uvek sledio drugi velikom brzinom i gospodja Oliver je uvek nalazila nacina da opravda bas onaj koji bi se pokazao pravim…(odlomak iz romana „Treca devojka“)“ Poaro je na neki svoj cudan nacin voleo Arijadnu, skupljao diskretno njene neuredne lokne koje bi se otkacinjale sa njene perike, imao je dosta razumevanja za nju, cak moglo bi se reci vise nego i za Hejstingsa i Dzapa u pojedinim slucajevima…

Arijadna i Poaro su se prvi put zvanicno sreli 1936. saradjujuci u romanu „Karte na stolu“… Roman „Slonovi pamte“ u kome se ponovo zajedno pojavljuju je objavljen 1972. godine, a u njemu na jednom mestu dok Poaro i Arijadna razgovaraju pise: „Poznajete me dovoljno dugo, oko 20 godina…“

Znajuci da je Agatha Christie, lik Arijadne Oliver napravila kao neki svoj alter ego, pripisujuci joj mnoge svoje osobine, bice nam korisno da procitamo kako Arijadna Oliver pise. Pricajuci o svojim romanima i o nacinu na koji pise, ona na jednom mestu u ovom romanu kaze: „Znate, covek u stvari mora mnogo da razmislja. A razmisljanje je uvek dosadno. I uvek morate da planirate stvari. I onda se zaglibite i stalno mislite da se nikada necete izvuci iz te zbrke – ali se izvucete! Pisanje nije narocito prijatno. To je jedan naporan posao kao i svaki drugi… Meni to izgleda kao posao. Nekada mogu da nastavim da radim samo tako sto u sebi sto puta ponovim sumu para koju cu dobiti od naredne serije autorskih prava… Imala sam sekretaricu i pokusavala sam da joj diktiram, ali je ona bila tako sposobna da me je to obeshrabrivalo. Osecala sam da mnogo bolje zna engleski jezik i gramatiku i sve o tackama i zarezima od mene da sam pocela da patim od neke vrste kompleksa nize vrednosti. Onda sam pokusala da uzmem sasvim nesposobnu sekretaricu, ali, naravno, ni to nije odgovaralo… Ja uvek mogu da razmisljam. Ali, kada treba to i da napisem, onda je to dosadno. Uvek mislim da sam dosla do kraja, a onda izracunam i vidim da sam napisala samo trideset hiljada reci umesto sezdeset i onda moram da ubacim jos jedno ubistvo i namestim da glavna junakinja ponovo bude kidnapovana. To je vrlo dosadno.“

Nikad se nije ustrucavala da iznese svoje misljenje, imajuci pri tom najfantasticnije ideje o mogucem zlocincu : „Kako bi bilo sjajno da ga niko od njih nije ubio. Da ih je on sve pozvao i onda neprimetno izvrsio samoubistvo jer mu je bilo zadovoljstvo da napravi zbrku.“(iz romana: „Karte na stolu“)

Kakvo misljenje ima nacelnik Betl o gospodji Oliver: „Oko nje sam prilicno neodlucan. Ta zena mi se skoro i dopada. Prica mnogo gluposti, ali je dobra zena, a zene sigurno znaju neke stvari o drugim zenama koje muskarcima nisu dostupne. Ona moze da nabasa na nesto korisno.“ Glavni lik njenih misterija je Finac Sven Hjerson koga ona mrzi (u romanu „Treca devojka“ ona Poarou prica o tome: „I onda su mi pricali kako obozavaju mog odvratnog detektiva Svena Hjersona. Kad bi samo znali koliko ga ja mrzim! Ali moj izdavac uvek ponavlja da ne smem to da kazem“) Po liku, Arijadna takodje odgovara Agati, cak i po grickanju visanja („Treca devojka“) i jabuka („Slonovi pamte“, „Karte na stolu“) dok pise svoje detektivske romane, opisana kao osecajna i intuitivna. Kako je Agata izjavila u jednom svom intervjuu „Uvek sam u zakasnjenju kad treba da predam novi rukopis, pa me zbog toga moj izdavac neprestano gnjavi i prebacuje mi da sam suvise lenja u pisanju“, tako se ponasa i gospodja Oliver „Gospodja Oliver je nervozno hodala po svom salonu. Nije mogla da se skrasi. Pre sat vremena je zapakovala rukopis u koji je upravo unela ispravke. Spremala se da ga posalje izdavacu koji ga je nestrpljivo iscekivao i opminjao u vezi s njim, na svaka tri ili cetiri dana„ („Treca devojka“)…

U razgovoru sa Robinom Apvardom, mladim pozorisnim scenaristom ona razradjuje jedan svoj roman koji on treba da postavi u pozoristu i pri tom pricaju o njenom detektivu Svenu Hjersonu: „Otkud ja znam kako mi je ikada na pamet pao tako odvratan covek? Mora da sam bila luda! Zasto je Finac kad ja nikada nisam bila u Finskoj? Zasto je vegetarijanac? Odakle mu svi ti idiotski maniri koje ima? Te stvari se prosto dogadjaju. Pokusate nesto, ljudima se svidi, i vi nastavljate i onda, pre no sto se osvestite, imate nekog manijaka kao sto je taj Sven Hjerson da vas davi celog zivota. A ljudi vam cak pisu i govore vam kako znaju koliko ste mu privrzeni. Privrzena? Kad bih u stvarnom zivotu srela tog koscatog, trapavog Finca koji je vegetarijanac, pocinila bih ubistvo bolje od ma koga koje sam do sada izmislila.“ Robin Apvard je odusevljen idejom: „Znate, Arijadna, draga, to bi bas bila velicanstvena ideja. Pravi Sven Hjerson – a vi ga ubijate. Od toga biste mogli da napravite roman – labudovu pesmu da ga objave posle vase smrti.“ – „Ne bojte se! – rece gospodja Oliver – Taj roman nece biti napisan. Nikada ne bih dobila novac za njega. A ne dam da neko na meni zaradi.“(odlomak iz romana: Gospodja Mekginti je mrtva)

U filmu „Lov na ubicu“ snimanom po romanu „Dead’s man folly“ lik Arijadne Oliver glumi Jean Stapleton  dok od 2005. do 2013. taj lik je u šest filmova o Poarou (Cards on the Table (2005), Mrs McGinty’s Dead (2008), Third Girl (2008), Hallowe’en Party (2010), Dead Man’s Folly (2013) i Elephants Can Remember (2013)) uz Davida Sucheta glumila Zoe Wanamaker.

O Arijadni Oliver kao liku, takodje je napisana knjiga poput one i Poarou i gospodjici Marple. Radi se o delu „Agatha Christie’s alter ego: Ariadne Oliver“ Autor knjige je Sylvia W Patterson. Ako je neko procitao ili ima omot knjige molila bih da mi je dostavi putem e-maila

Iz svih ovih odlomaka iz romana, ocito je da je Agata zamislila Arijadnu kao neki pomalo komicni pandan sopstvenoj licnosti. Kroz opis lika Arijadne Oliver Agata nam malo pojasnjava i sebe i svoj pristup zlocinu, odnosu prema zivotu i pisanju.

Na temu Arijadne Oliver mozete procitati i tekst: Agata Kristi protiv Herkula Poaroa – „Slucaj godina koje su nestale“(ili Arijadna Oliver protiv Svena Hjersona) – pise: Svetlana Andjelic, 30.05.2005.

+7

0