Biografija i fotografije 15

a_63Te godine u Nivivi, u Iraku, nastala je njena knjiga „Lord Edzver umire“. Bilo je jako tesko u tim primitivnim uslovima obezbediti bilo kakve uslove za pristojan rad. Jedva je dosla do stabilnog stola koji se ne ljulja na kome je drzala pisacu masinu. Knjiga je dobro napredovala, a jedan kostur koji je uskoro iskopan iz jednog groba na brezuljku nazvan je „Lord Edzver „. Agathin muz ce u kasnijim godinama takodje objaviti nekoliko zanimljivih knjiga o svojim istrazivanjima i o lokacijama na kojima su bile iskopine na kojima je radio, dok ce jedna od najuspesnijih knjiga na temu Agate Kristi i njenog zivota sa arheologom Maksom Malovanom biti knjiga The Life of Max Mallowan: Archaeology and Agatha Christie – Henriette McCall koja je objavljena 2001. godine. Agata je imala svoju veliku ulogu u njegovom radu cisteci na licu mesta narandzinim stapicem predmete od slonovace, a kasnije i fotografisuci ih i katalogizirajuci ih. Mnogi od predmeta pronadjenih u Nimrudu krase muzeje u Bagdadu. U Nivivi, te 1933. godine radili su sa dr Campbell-Thompsonom (C.T.) i njegovom zenom Barbarom. O tom periodu sa njima Agata kaze: „Silno sam uzivala u svome prvom dozivljaju zivota na nalazistu. Zavoljela sam Mosul; postala sam duboko privrzena C.T.-u i Barbari; napokon sam zavrsila „Smrt Lorda Edgwarea“ i uspjesno pronasla njegova ubicu. Za jedne posjete C.T.-u i njegovoj zeni procitala sam im naglas cijeli rukopis i bili su vrlo prijemljivi za nj. Mislim da su oni bili jedini ljudi kojima sam ikada procitala jedan rukopis – osim naime, moje vlastite obitelji…“

Agatina i Maksova kuca u Bagdadu

Mnogo godina kasnije, za vreme Drugog svetskog rata, u periodu dok je bila odvojena od Maxa koji je morao da ide u britansko odeljenje u Kairu, napisala je prikaz njihovog zivota u Siriji i Iraku tih godina izmedju 1930. i 1938. godine. Nazvala ju je: „Dodji, reci mi kako zivis“ i kako ona kaze: „U zivotu sam napisala i neke stvari drugacije od mog uobicajenog literarnog stiva. Napisala sam jednu pomalo nostalgicnu knjigu zato sto sam jedno vreme bila odvojena od Maksa, retko sam dobijala vesti od njega i htela sam da prizovem u secanje dane koje smo zajedno proveli u Arpakiji i Siriji. Htela sam da ozivim nas zivot, da ga ponovo prozivim i da imam ponovo to zadovoljstvo dok se prisecam svega. Tako je nastala knjiga „Dodji, reci mi kako zivis“… Uvijek nalazim zadovoljstvo citajuci je ponovno od vremena do vremena… Bile su to sretne godine i neizmjerno smo uzivali i imali smo dosta uspjeha u nasim iskopavanjima… te su godine jos uvek bile bezbrizne; bile su podosta ispunjene radom, ali jos ne toliko da bi nas to potpuno zaokupljalo. Ja sam pisala detektivske price, Max je pisao arheoloske knjige, izvjestaje i clanke. Bili smo zaposleni, ali nismo bili pod intenzivnom napetoscu.“

a_113Max nije mogao da dolazi u Ashfield stalno i tamo su uglavnom provodili Rosalindine praznike dok su veci deo zivota proveli u Londonu seleci se iz jedne Agatine kuce u drugu. Dve kuce od svih tih, kako Agata kaze – osam ih je bilo u jednom momentu – zadrzace do kraja zivota – Bice to Greenway House u Dartu i Winterbrook House u Walingfordu. Oni su naime zeleli da kupe neki manji letnjikovac blize Londonu jer je bilo neizdrzivo putovati nekoliko stotina kilometara svakog vikenda u „Ashfield“. Prvo su kupili jednu kucu „Sheffield Terrace 48“ koju je Agatha zavolela cim ju je videla. Kako Agata kaze, kuca nije imala mnogo soba ali ih je imala dovoljno a sve su bile prostrane. Napokon bi joj se pruzila prilika da i ona ima svoju vlastitu dnevnu sobu i vlastitu radnu sobu. „…Zeljela sam neko mjesto gdje cu imati mira. U toj sobi ne bi bilo telefona. Mislila sam nabaviti veliki glasovir, velik solidan stol, udobnu sofu ili divan, tvrdi ravni stolac za pisanje na stroju, jedan naslonjac za odmor i nista vise. Kupila sam veliki Steinway i silno sam uzivala u „svojoj sobi“. Nitko nije smio upotrebljavati usisac na tom katu kad sam ja bila u kuci, i – ako kuca nije u plamenu – nitko mi se nije smio priblizavati. Napokon sam imala svoje vlastito mjesto i nastavila sam uzivati u njemu pet ili sest godina, sve dok u ratu kucu nije pogodila bomba. Ne znam zasto vise nikada poslije toga nisam imala slicnu sobu…“

Agatha je odrastala u „Ashfieldu“ uz veliki osecaj prostranstva, uzivajuci u velikim prostorijama i jako joj je smetao osecaj skucenosti. Zivela je i u nekoliko „ljupkih, malih kuca“, ali kako ona kaze „u njima nikada nije bilo sve u redu“. „… Nije to pitanje otmjenosti; covjek moze imati vrlo elegantan mali stan, ili moze za mnogo manje novca unajmiti velik bijedan seoski zupni dvor koji se naglo raspada. Stvar je u osjecaju prostora oko vas – u osjecaju da se mozete kretati…“ Sheffield Terrace je sredjivan i renoviran gotovo godinu dana a Max je licno uradio projekte i nadgledao izgradnju kamina u njegovoj biblioteci. Na zalost, ziveli su aktivno u njoj samo nekoliko godina jer je kuca bila tesko ostecena prilikom bombardovanja Londona i okoline tokom Drugog svetskog rata.

"Winterbrook House" u Wallingfordu blizu Oxforda, kuca koju su kupili u godinama pred Drugi svetski rat i u kojoj je Agatha Christie i umrla 12. januara 1976.godine
„Winterbrook House“ u Wallingfordu blizu Oxforda, kuca koju su kupili u godinama pred Drugi svetski rat i u kojoj je Agatha Christie i umrla 12. januara 1976.godine

„Winterbrook House“ u Walingfordu je kuca u kojoj su Agatha i Max sa kracim prekidima ziveli poslednjih trideset godina. „Bila je to prekrasna mala kuca u stilu kraljice Ane, prilicno blizu ceste, ali je iza nje bio vrt… a iza njega nalazilo se ono sto je Max oduvek smatrao idealom: livade koje su se spustale ravno do rijeke. Bio je to lijep deo rijeke, oko milju udaljen od Walingforda. Kuca je imala pet spavacih soba, tri dnevne sobe i neobicno ugodnu kuhinju…“ Agatha i Max su kupili tu kucu ali su je mogli ponovo videti, poceti renoviranje i ziveti u njoj tek posle godinu dana jer su morali da otputuju u Siriju, pitajuci se da li su pogresili – trazili su mali letnjikovac a ponovo su kupili jos jednu kucu… Tesilo ih je to sto samo mesto nije imalo zeleznicke veze sa Londonom i nije bilo prometno, pa je moglo da posluzi kao mesto za odmor. Ipak su verovali da ce u toj kuci biti srecni… „I zaista smo bili sretni, vec gotovo trideset i pet godina. Maxova biblioteka je povecana za jos jednu svoju duzinu i iz nje se pruza pogled pravo na rijeku. „Winterbrook House“, Walingford, sada je, i uvijek je bio, Maxov dom. „Ashfield“ je bio moj dom, a mislim i Rosalindin…“ Agatha je zaista uzivala u kupovini kuca, planiranju, njihovom renoviranju… a zatim i u prodaji vecine od njih…

a_109
Jos jedan pogled na Greenway House

Mozda je razlog tome bilo i njeno neprekidno traganje za nekim novim „Ashfieldom“ koga nije mogla da nadje ni u jednoj kuci koju bi kupila. Naime, okolina „Ashfielda“ se poslednjih godina dosta promenila. Velika imanja iz okoline su rasparcavana i umesto nekoliko velikih vila u okolini nikao je niz malih kuca. Dosli su neki novi ljudi. Jedna od susednih vila je srusena i umesto nje, sazidana je velika skola koja je zatvarala pogled sa imanja „Ashfield“ prema moru dok je sa druge strane sada bio dom za mentalno obolele. Nije se retko desavalo da neko od pacijenata doseta do njihovog imanja pa su se desavali i razni neugodni incidenti. „Nekada je to bio okolisni kraj, izvan Torquaya; tri vile na brezuljku i zatim se put gubio u prirodi. Socna zelena polja, kamo sam u proljece odlazila gledati jagnjad, ustupila su mjesta gomili malih kuca. Vise nitko nije znao tko zivi u nasoj ulici. Bilo je kao da je „Ashfield“ postao parodija samog sebe…“ Nije to bas bio direktan razlog da kupe „Greenway House“ ali je svakako bio jedan od razloga. Agatha je nekako uvek znala da Max ne voli previse „Ashfield“ i da je zapravo ljubomoran na tu kucu jer ju je ona volela i jer je bio jedan deo njenog zivota koji nije delila sa njim.

a_3Tako su Agatha i Max polako ulazili u kolotecinu zivota. On je nastavio sa svojim arheoloskim radom, pun elana i odusevljenja za svaku iskopinu na kojoj bi radio a Agata je i dalje pisala, sada profesionalnije, pa ju je i pisanje sve manje odusevljavalo. „U pocetku je bilo uzbudljivo pisati knjige – djelomicno zbog toga sto sam svaki put, buduci da se nisam smatrala pravim piscem, bila zapanjena sto sam u stanju pisati knjige koji se zaista objavljuju. Sada sam pisala knjige kao sasvim naravnu stvar, Bio je to moj posao. Ljudi ih ne bi samo izdavali – oni bi me cak tjerali da ih nastavim pisati. Ali, vjecna ceznja da ucinim nesto sto nije moj pravi posao, stalno me je uzbudjivala; zivot bi zapravo bio dosadan da nije bilo tako. Ono sto sam sada zeljela uciniti bilo je: napisati nesto sto nije detektivska prica. Tako sam se, s prilicnim osjecajem krivnje zabavljala pisuci pravi roman pod naslovom Orijasev kruh („Divov hleb“). Govorio je uglavnom o glazbi i odavao tu i tamo da znam malo o tom predmetu s tehnickoga stajalista. Ocijenjen je dobro i prodavan pristojno za nesto sto se smatralo „prvim romanom“. Uzela sam ime Mary Westmacott i nitko nije znao da sam ga ja napisala. Uspjela sam tu cinjenicu zadrzati u tajnosti petnaest godina…“ Tako je 1930. godine rodjena Mary Westmacott. Vec 1934. godine objavila je jos jedan „drugaciji“ roman. Bio je to „Nedovrsen potret“. Pisuci pod tim pseudonimom, do 1956. godine objavila je jos cetiri romana u istom stilu. Bili su to: „Odsutan u prolece“ (1944), „Ruza i tisa“ (1948), Cerkina cerka (1952) i „Breme“ (1956).

Agathina sestra Madge i Nan Watts
Agathina sestra Madge
i Nan Watts

Samo jedna osoba je odmah znala o kome se radi. Bila je to dobra prijateljica njene sestre Madge, a i njena, naravno – Nan Watts. Nan ju je jako dobro poznavala i prepoznala je njen stil pisanja. Barem je tako njoj rekla. Ja bih sa svoje strane mozda mogla da dodam da ce pre biti da je u tim knjigama prepoznavala delove iz Agatinog zivota, njen nacin razmisljanja i reagovanja u pojedinim situacijama. Obzirom da se jedini prevod Agatine „Autobiografije“ („Globus“ Zagreb, 1980.) jako tesko nalazi cak i u antikvarijatima knjiga, a na osnovu koje su i nastale ove stranice i iz koje su preuzimani odlomci, ja vam savetujem da procitate bar 3-4 knjige od ovih „drugacijih“ ako zelite da upoznate Agatu Kristi jer je u njima zaista ona – privatno, bar koliko sam i ja prepoznavala vecinu situacija na koje sam nailazila citajuci te knijge, zatim Autobigrafiju, pa neke od tih knjiga ponovo.

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-14/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-16/“ ]sledeća strana >>[/button]

Pogledano 52 puta, 1 pregleda danas
Oznake za ovaj tekst još uvek nisu postavljene.

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

%d bloggers like this: