Biografija i fotografije 17

a_65Kada se, pisuci svoju „Autobiografiju“ Agata osvrnula na te ratne godine shvatila je da je stvorila neverovatnu „kolicinu materijala“ pretpostavivsi da je to bilo zbog toga sto nije bilo nekih drustvenih dogadjanja i okupljanja jer ljudi uvece uopste nisu izlazili i druzii se i nije se imalo sto raditi. „U prvim godinama rata napisala sam jos dvije knjige. Napisala sam ih za slucaj da poginem u zracnim napadima, a to se cinilo vrlo vjerojatnim jer sam radila u Londonu. Jedna je bila za Rosalind, napisala sam je prvu – knjiga sa Herculeom Poirotom – a druga je bila za Maxa – s gospodjicom Marple. Kad sam ih napisala, knjige su stavljene u trezor banke i dokumentom o darovanju formalno su ostavljene Rosalindi i Maxu. Bile su, kako sam saznala, dobro osigurane od unistenja…“ Radi se o romanima „Zavesa“ i „Usnulo ubistvo“ i uradjeni su kao poslednji slucajevi Herkula Poaroa i Gospodjice Marpl. Napisani u prvim godinama Drugog svetskog rata, poslednji slucaj Herkula Poaroa objavljen je nekoliko meseci pre Agatine smrti, a poslednji slucaj gospodjice Marpl nekoliko meseci posle. Ali, kako ce vreme tek pokazati, njeni romani i junaci njenih romana nece umreti sa njom…

a_98Kao sto smo vec rekli, jos za vreme rata 1943. godine, odrzana je premijera pozorisnog komada „Deset malih crnaca“ postigavsi veliki uspeh. To je Agatu ohrabrilo da i u prvim posleratnim godinama jos nekoliko svojih romana adaptira za pozoriste. Interesantno je bilo to da je iz njih uglavnom izbacivala lik Herkula Poaroa. Prvo je 1945. godine uradjena adaptacija romana „Sastanak sa smrcu“. Iz originalnog romana Agata je uklonila lik Poaroa i promenila ubicu, ali u svemu ostalom drama prati radnju romana. U prvoj postavi jednu od glavnih uloga igrala je upravo Joan Hickson, koja ce kasnije biti poznata po ulozi Gospodjice Marpl. Zatim je 1946. uradila adaptaciju svog romana „Smrt na Nilu“. Iz drame je ponovo izbacen lik Herkula Poaroa, a osumnjiceni za ubistvo su drugi likovi koji se takodje pojavljuju u romanu. 1950. godine dosao je na red za adaptaciju i roman „Rupa“. O tome Agata kaze: „To je na neki nacin bio prije roman nego detektivska prica. Uvijek sam smatrala da sam tu knjigu pokvarila uvodjenjem Poirota. Navikla sam se na to da imam Poirota u svojim knjigama pa je tako prirodno dospio i u ovu, ali uopce nije pristajao. On je svoj posao obavio dobro, ali stalno sam mislila da bi knjiga bila mnogo bolja bez njega. Kad sam pocela skicirati dramu, Poirot je izbacen…“

 a_89Posle nekoliko desetina napisanih knjiga koje su vecinom dozivljavale same uspehe i vec unapred proglasavane bestselerima, kao i svaki pisac i Agata bi zapadala u stanje malodusnosti i teskobe i to posebno u periodima kad zapocinje pisanje nove knjige. O tim „mukama“ pisaca ona prica: „…Znala sam da je pisanje knjiga moje postojano zanimanje. Mogla sam nastaviti izmisljati zaplete i pisati svoje knjige sve dok ne postanem senilna. Nikada nisam osjecala nikakvu depresiju zbog toga hocu li moci smisliti jos jednu knjigu koju bih napisala. Uvijek, naravno, postoje ona strasna tri tjedna, ili mjesec dana kroz koje morate proci kad pokusavate zapoceti knjigu. Nema dusevne muke kao sto je ta. Sjedite u sobi, grizuci olovke, gledate u pisaci stroj, hodate uokolo ili se svalite u sofu, osjecajuci da biste mogli vristati od jada. Zatim izlazite, smetate nekome tko je zaposlen – obicno Maxu jer je on tako dobrodusan – i govorite: „To je strasno Max, znas li da sam sasvim zaboravila kako se pise – jednostavno to vise ne mogu raditi. Vise nikada necu napisati niti jednu knjigu…“ – Oh, da, hoces – rekao bi Max utjesno…“ I ista prica bi se ponavljala iznova, svaki put kada bi trebala zapoceti pisanje novoga romana. A od rata na ovamo napisala ih je bar jos trideset. Cini se da je jadni Max trpeo vece muke nego ona slusajuci istu pricu svaki put iznova…

a_121Agata ce nastaviti sa adaptacijama svojih romana za izvodjenje u pozoristu jer joj je to pricinjavalo zadovoljstvo a samim tim i dizalo samopuzdanje pa time i malo i smanjivalo napetost koju je osecala smisljajuci zaplete za svoje romane. „Cinilo mi se zanosnim pisati drame jednostavno zato sto to nije bio moj posao, sto nisam imala osecaj da moram razmisljati o nekoj drami – morala sam samo napisati dramu koju sam vec smislila. Drame je mnogo lakse napisati nego knjige, zato sto ih mozete vidjeti u sebi; niste optereceni svim onim opisima koji vas toliko sputavaju u knjizi i sprecavaju da nastavite ono sto se dogadja. Definirana ogranicenja pozornice pojednostavljuju stvari. Ne morate slijediti junakinju gore i dolje po stubama ili van, na tenisko igraliste i natrag s mislima koje se moraju opisati. Imate samo ono sto se moze vidjeti, cuti i uciniti. Morate se baviti gledanjem, slusanjem i osjecanjem…“ Agatha je uz novu raznodu sada, kakvom je smatrala pisanje drama, i u cemu je uzivala, bila sigurna da ce imati inspiraciju da pise po jedan detektivski roman godisnje. Tako je i bilo. Od tada, pa sve do svoje smrti svake godine objavljivala je po jedan kriminalisticki roman, a 1952. i 1953. godine cak i po dva romana, naravno ne racunajuci sve drugo sto je pisala – price, poeziju, jos nekoliko psiholoskih „Mary Westmacott“ romana, kao i nekoliko originalnih drama i nekoliko adaptacija svojih vec napisanih romana. Iako je bila na vrhuncu svoje spisateljske karijere, nije pogresno reci da ce tek period od njene 45. godine pa do kraja zivota biti najplodniji period njene knjizevnicke karijere.

a_130Agathina sestra Madge (ili Punkie kako su je zvali odmalena) je oduvek bila privrzena njenoj kceri Rosalindi, koja je za vreme Agatinih putovanja, najpre s Archijem po svetu a zatim i sa Maxom po Orijentu cuvala Rosalind, vezavsi se za nju, kao i za rodjeno dete, pa se tako sada posvetila i malom Mathewu svim srcem, kao sto se izgleda posvecivala i svemu oko sebe. Za nju Agatha kaze: „Moja je sestra bila najneumornija zena koju znam, neka vrsta ljudskog dinama. Kad joj je umro svekar, ona i James dosli su ziveti u Abney koji je, kako sam vec spomenula, bio ogromna kuca sa cetrnaest spavacih soba, mnostvom dnevnih soba i u danima moje mlaosti kad sam je prvi put posjetila, sa sestero kucne posluge. Sada u kuci nije bilo nikoga osim moje sestre i prijasnje kuhinjske pomocnice koja je dolazila svaki dan i kuhala. Kad sam ja boravila tamo, cula bih kako se sestra krece po kuci oko pet i trideset ujutro. Brinula se tada o cijeloj kuci – brisala prasinu, cistila je, mela, lozila vatru, cistila mjed, lastila namjestaj, a zatim bi pocela nositi ljudima rani jutarnji caj. Poslije dorucka prala je kupaonice i spremala spavace sobe. Do deset i trideset vise nije bilo posla u kuci, stoga je tada jurila u povrtnjak… Korov se nikada nije ni usudio dici glavu u Punkienu povtnjaku. Ruzicnjaci i gredice oko kuce takodjer su bili bez imalo korova…“

a_77U poslednjim godinama rata, na nagovor svog prijatelja Stephena Glanvilla, egiptologa, Agata je napisala jedan jako zanimljiv i dosta drugaciji detektivski roman. Radilo se o romanu „Smrt dolazi na kraju“ (ili „Nofret se sveti“) resivsi da ga smesti u stari Egipat jer kako ona kaze :„ljudi su isti bez obzira gdje i u kom stoljecu zive“. Razmisljala je o tome da moze da iskoristi malo svoje iskustvo, malo i cinjenicu da ako knjigu cita neko ko uziva u detektivskim pricama a i u citanju o davnim vremenima moze imati dvostruko zadovoljstvo. Tek kad je pocela da pise, shvatila je da se surece sa brojnim nepoznanicama – kako su kuvali, sta su jeli, jesu li muskarci i zene uopste jeli zajedno za istim stolom, u kakvim su sobama spavali, gde su drzali namirnice, rublje… Agati je trebalo dosta toga da sazna jer je trebala da oslika svakodnevni zivot jedne porodice… Najlakse od svega joj je bilo umetnuti zlocin i raskrinkati ubicu na kraju… Iako joj je sam Stephen dosta pomogao u radu, imali su i odredjene „sukobe“ oko zapleta romana o cemu Agata kaze: „…Zao mi je sto moram reci da sam mu na kraju popustila. Uvijek sam se ljutila na sebe sto sam to ucinila. U tim je stvarima imao neku vrstu hipnotickog utjecaja; sam je bio toliko uvjeren da je u pravu, da jednostavno niste mogli ne sumnjati u sebe. Do tada, u cjelini, iako sam popustala ljudima u svemu pod suncem nebeskim, nikada nisam popustila nikome kad je bilo u pitanju moje pisanje…“

a_23Pored romana „Smrt dolazi na kraju“, jos jedan roman objavljen tih godina smesten je radnjom na Orijent. Bice to roman „Sastanak sa smrcu“ objavljen 1945. godine. Tih godina Agata ce kako kaze napisati jos jednu knjigu koja ce je potpuno zadovoljiti. Ovoga puta nece to biti detektivski roman, vec nova „Mary Westmacott“ a radice se o romanu „Odsutan u prolece“ za koji ona kaze: „Bila je to knjiga koju sam oduvijek zeljela napisati i koja mi je u mislima bila sasvim jasna. To je bio prikaz zene koja je imala potpunu sliku o sebi, o tome sto je ona, ali je ta slika bila sasvim pogresna. Njezini postupci, njezini osjecaji i misli otkrit ce je citaocu. Ona ce, da tako kazem, stalno susretati samu sebe, ne prepoznajuci se, ali ce postajati sve vise uznemirena. Do tog otkrica dovela ju je cinjenica da je prvi put u svojemu zivotu bila sama – potpuno sama – cetiri ili pet dana… Napisala sam tu knjigu za tri dana. Trecega dana, u ponedjeljak, poslala sam ispriku u bolnicu jer se nisam usudila ostaviti knjigu u toj fazi – morala sam nastaviti dok je ne zavrsim…“

Potaknuta razmisljanjem o toj knjizi napisanoj u tako kratkom periodu ona dalje nastavlja u svojoj „Autobiografiji“ : „…Cudan je osjecaj kad knjiga raste u vama, mozda sest ili sedam godina, i kad znate da cete je jednoga dana napisati, znate da raste, cijelo vrijeme, prema necemu sto vec jest. Da, sve vec postoji – potrebno je samo da se probije jasnije iz omaglice. Svi su ljudi tu, spremni, cekaju iza kulisa, pripravni da izadju na scenu kad dobiju znak – i tada, iznenada, covjek dobiva jasnu i nenadanu zapovijedd: Sada! Sada je onda kad ste spremni. Sada sve znate o tome. Oh, sreca je sto barem jedanput mozete nesto uciniti smjesta, sto je sada doista sada. Toliko sam se bojala smetnji, necega sto bi prekinulo kontinuitet da sam, napisavsi prvo poglalje u jednom dahu, nastavila pisati poslednji odlomak, jer sam znala tako jasno kamo idem, da sam to morala staviti na papir. Inace nisam imala nikakvih prekida – isla sam ravno naprijed. Mislim da nikada nisam bila tako umorna. Kad sam zavrsila i kad sam vidjela da odlomak koji sam ranije napisala ne treba ni rijeci ispravka, pala sam na krevet i, koliko se sjecam, spavala dvadeset cetiri sata bez prekida. Tada sam ustala i pojela obilnu veceru, a slijedeceg dana opet sam mogla ici u bolnicu… Ja sama naravno ne znam kakva je. Mozda je glupa, lose napisana, mozda uopce nije dobra. Ali napisana je posteno, iskreno, napisana je onako kako sam je zeljela napisati, a to je najveca radost koju pisac moze osjetiti…“

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-16/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-18/“ ]sledeća strana >>[/button]

Pogledano 67 puta, 1 pregleda danas
Oznake za ovaj tekst još uvek nisu postavljene.

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

%d bloggers like this: