Retke su bile adaptacija nekog njenog dela za pozoriste koje bi joj se dopadale. Jedna od retkih predstava kojima je bila potpuno zadovoljna bila je predstava po motivima njene kratke price „Svedok optuzbe“ napisane jos pre dvadeset godina. Bila je zadovoljna i rezijom i scenom i glumcima. Jednostavno, kako kaze – uzivala je. Premijera drame je odrzana oktobra1953. godine u „Winter Garden Theatre“ u Londonu. „Jedna noc u kazalistu posebno se izdvaja u mojem sjecanju: premijera Svjedoka optuzbe. Mogu pouzdano reci da je to jedina premijera u kojoj sam uzivala… Od svih mojih drama ovu sam najvise voljela. Bila sam zadovoljna tom predstavom gotovo toliko koliko je to uopce moguce…“ A interesantan je podatak da ona i nije zelela da za pozoriste uradi tu adaptaciju iako ju je Peter Saunders nagovarao na to. Ona je odbijala pravdajuci se time da ne zna nista o zakonskom postupku i da ce napraviti budalu od sebe… Strpljivo je ucila, menjala tekst i radila na njoj. Kao i obicno i ovde su se od nje trazili neki ustupci ali ona nije popustala. Imace kraj onakav kakav ona zeli da ima. „Zeljela sam taj kraj. Toliko sam ga zeljela, da ne bih pristala da se predstava izvede bez njega. Imala sam svoj kraj i bio je uspjesan…“
Jos jednu zgodu Agata pamti sa svojih javnih nastupa koje je izbegavala koliko je god mogla. Medjutim, obelezavala se deseta godina od prikazivanja njene „Misolovke“. Bio je priredjen prijem u Savoyu i ona je bila vrlo uzbudjena ne zato sto je prijem na tako uglednom mestu nego zato sto ONA mora biti prisutna. Cak se od nje ocekivalo da se i obrati prisutnima. „Ipak, uvidjala sam da se to mora obaviti. Nisam trebala bas drzati govor, vec reci nekoliko rijeci – a to nisam nikada prije ucinila. Ne znam drzati govore, nikada nisam drzala govore, i vrlo je dobro sto ne drzim govore jer bih u tome bila vrlo losa…“ Zamoljena je da u hotel zbog fotografisanja dodje pola sata ranije. Kada se pojavila u dogovoreno vreme nije joj dopusteno da udje i zamoljena je da saceka da se ulaz zvanicno otvori za goste. Jednostavno – mladic na ulazu je nije prepoznao… „Povukla sam se. Zasto nisam mogla odmah reci: „Ja sam gospodja Christie i receno mi je da dodjem“, to ne znam. Bilo je to zbog moje kukavne, grozne, neizbjezne plahosti…“ Svi ti ljudi su tamo bili zbog nje i necega sto je ona stvorila – a ona nije skupila hrabrost da kaze nepoznatom mladicu na ulazu u dvoranu:“Ja sam Agatha Christie…“
Pedesete i sezdesete godine dvadesetog veka bice upamcene u njenoj karijeri kao period daljeg uspona detektivskim romanima „Gospodja Mek Ginti je mrtva“, „4.50 sa Padingtona“, „Karipska misterija“, „Napuklo ogledalo“, kao i brojnim pozorisnim komadima koji su u godinama posle drugog svetskog rata radjeni po njenim knjigama… Krenula je i ekspanzija bioskopa i tih godina je bila hiperprodukcija filmova koji su snimani, dosta njih i po njenim delima, a sve u nameri da privuku paznju javnosti na neke drugacije teme. „Svedok optuzbe“ je na primer bio izabran za najbolju stranu predstavu i godinu dana u sezoni 1954-55 bio neprekidno izvodjen na Brodway. Filmovi „Ubistvo u Orijent Ekspresu“ kao i „Smrt na Nilu“ su bili najgledaniji, a film „Svedok optuzbe“ koji je 1957. godine rezirao Billy Wilder bio je nesumnjivo najbolja filmska adaptacija nekog njenog romana svih vremena, sa brojnim tada popularnim glumcima koji su, uz odlican scenario, film svrstali u klasike sedme umetnosti. 1955. godine osniva se i kompanija „Agatha Christie Ltd.“ kojom je upravljala njena cerka Rosalind do svoje smrti 2004. godine, a koja i dan danas radi pod vodjstvom njenog unuka Mathewa.
Posle uspeha „Misolovke“ i „Svedoka optuzbe“ jos jedna njena drama napisana te 1953. godine ce se gotovo istovremeno prikazivati u Londonu. Bice to „Paukova mreza“ napisana po narudzbini specijalno za popularnu britansku glumicu Margaret Lockwood koja je htela da izadje iz klisea uloga „zlih i porocnih zena“ trazeci ulogu u nekoj komediji…. Agata je napisala „detektivsku dramu“ koja je pomalo trebala biti i komedija. Ona kaze: „Dobro sam se zabavljala pisuci ulogu Clarisse u Paukovoj mrezi… Prikazivala se vise od dvije godine i ja sam bila vrlo zadovoljna. Margaret Lockwood bila je carobna kad je vodila policijskog inspektora uz vrtnu stazu…“ Premijera „Paukove mreze“ je odrzana 1954. u „Savoy Theatre“ u Londonu. U predahu do sledece drame kojom ce takodje biti jako zadovoljna objavice jos nekoliko romana. Bice to „Dzep pun zita“, „Vasar zlocina“, „Tika, taka. tak“ i poslednji u nizu „Mary Westmacott“ romana pod nazivom „Breme“.
1958. godine, Agatha Christie postaje predsednik „British Detection Cluba“. Te iste godine pise jos dve drame. Bili su to „Neocekivani gost“ i „Presuda“. Ovim drugim Agata je bila jako zadovoljna ali je smatrala da je postavljena na scenu pod losim naslovom. Kada ju je napisala Agata Kristi je drami dala prvobitan naziv „No Fields of Amaranth“ ali je on promenjen u „Verdict“ kada je drama trebala da bude javno izvedena. Bilo je to te iste godine u „Strand Theatre“ u Londonu. O toj drami ona kaze: „Ja mislim da je to najbolja drama koju sam napisala, izuzevsi Svjedoka optuzbe. Mislim da je propala zato sto nije bila detektivska prica ili thriller. Bavila se ubojstvom, ali stvarna pozadina i smisao bili su u tome da je idealist uvijek opasan, jer moze unistiti one koji ga vole – i drama postavlja pitanje: Dokle mozete, zbog onoga u sto vjerujete, zrtvovati ne sebe vec one koje volite, cak ako oni ne vjeruju?“ Agata Kristi je zaista bila i ostala umetnik napisane reci sto vidimo i iz svake njene recenice napisane i u jednom potpuno drugacijem, ovoga puta licnom stivu, nazvanom kratko – Autobiografija. Ona ce do kraja zivota imati problema sa pojavljivanjem u javnosti i cinice to samo onda kada je to apsolutno bilo potrebno ili tek da ne bi povredila druge ljude. „Kad neku stvar ne radite dobro, mnogo je pametnije da niti ne pokusavate… Posao pisca je da pise…“ znala bi cesto da kaze.
Te iste godine bice zavrsena iskopavanja u Nimrudu, i ona i Max posetice tu zemlju jos samo jednom, nekoliko godina kasnije. Agata je i dalje pisala i uglavnom bila zadovoljna svojim knjigama, nikada ne potpuno, ali da je smatrala da su lose ne bi ih nikada objavila. Knjiga kojom je najmanje bila zadovoljna bila je „Misterija plavog voza“. Ona kaze o njoj: „Svaki put kad je ponovno citam smatram je otrcanom, punom klisea, nezanimljiva zapleta. Mnogim se ljudima, zalim sto to kazem, svidja. Uvijek se govori da pisci nisu dobri poznavaoci vlastitih knjiga…“ Najzadovoljnija je bila svojim romanima „Zla kuca“ i „Nesreca nevinih“ ali takodje i kaze da kada je kasnije ponovo procitala roman „Prst koji se mice“ da je otkrila da joj se takodje prilicno dopada. „Ponovno citanje onoga sto ste napisali pre sedamnaest ili osamnaest godina zaista je veliki test. Covjekova se shvacanja mijenjaju. Neka ne odolijevaju testu vremena, neka odolijevaju…“ – govorila bi ona.
1960. godine adaptirajuci jos jedan svoj roman za pozoriste ispravila je svoj „propust“ u romanu „Pet prasica“ – u drami je lik starog Poirota zamenila likom mladog advokata koji je angazovan da resi slucaj. Drama ce u „Duchess Theatre“ u Londonu biti postavljena pod nazivom „Go back for murder“.
U periodu od 1960. do 1965 godine kada je Agatha Christie i zavrsila pisanje svoje „Autobiografije“ objavila je nekoliko izuzetno dobrih i odlicno prodavanih romana. Bili su to: „Kod belog konja“ (1961), „Napuklo ogledalo“ (1962), „Tajanstveni satovi“ (1963), „Karipska misterija“ (1964), „Hotel Bertram“ (1965)… I dalje je pisala tempom koji je sebi odredila – jedan roman za godinu. Imala je tada vec 75 godina i vec je razmisljala o tome da ce doci dan kada vise nece moci da pise: „Kako ce biti tuzno kad vise ne budem mogla pisati, iako ne smijem biti nezasitna. Uostalom, biti u stanju i dalje pisati u dobi od sedamdeset i pet godina zaista je velika sreca. Covjek bi trebao biti zadovoljan i spreman da se tada povuce. Zapravo, poigravala sam se idejom da cu se mozda povuci ove godine, ali odmamila me je cinjenica da se moja poslednja knjiga prodala bolje od bilo koje predhodne; to se cini prilicno nerazboritim trenutkom da se prestane pisati. Mozda bi bilo bolje da sada pomaknem granicu na osamdesetu?“
Sama Agatha Christie o knjigama koje je napisala imala je obicaj govoriti: „Zlocin nije pocetak svega, nego kraj svega. Policijski, detektivski roman za mene je prica o borbi izmedu Zla i Dobra, a moral te price je poraz Zla i pobjeda Dobra. Tema svakog romana jest odbrana nevinosti jer je ona bitna, a ne grijeh…“ Kriticari su znali da kazu da su njeni romani puni banalnosti kao i to da su izvan socijalnog konteksta, a ona bi im odgovarala: „Novac, ucjene, ludilo, strast za ubijanjem nisu nikakvi banalni motivi koji tjeraju moje likove na put zlocina. Banalni su usporede li se s americkim djelima kriminalistickog zanra u kojima se lesevi gomilaju, krv tece u potocima, a strah hvata citatelje za grlo. Cak i detektivi snagu i hrabrost traze pomocu „injekcija“ burbona. Mojim junacima viski ne odgovara, oni vole vino, i to odredene marke, odredenog godista. Sve je stvar ukusa…“
Poredivsi njene price sa americkim krimi pricama, shvatamo da su njene price naivne igre u kojima je smrt prilicno apstraktna. Dok je ona ubijala bocicama otrova americki su pisci hrlili u sadisticke ispade. Ona je to u listu „The Times“ jednom objasnila ovako: „Ne volim smrti pune krvi. Ne volim nasilje, trilere. To je cisti sadizam. Ponekad me hvata strah sto zivim u zemlji u kojoj okrutnost zabavlja umjesto da uzasava ljude…“
