Biografija i fotografije 21

a_96Te 1967. godine prilikom njihovog boravka u Sloveniji, na Bohinju, zagrebacka novinarka casopisa „Svijet“ Visnja Ogrizovic, pisac predgovora hrvatskog izdanja Agatine „Autobiografije“ imala je priliku da razgovara sa slavnom knjizevnicom i taj svoj razgovor i susret sa njom detaljno je objavila u sklopu tog predgovora. Novinarka se, znajuci da je slavna knjizevnica odavno sita reportera koji je „vrebaju iza drveca“ i „provaljuju ujutru u njenu sobu“, odlucila za oruzje – sarm plus ljubaznost i strpljenje. Kako ona kaze, Agata je na odmoru, naravno, bila sa suprugom Maksom Malovanom, poznatim arheologom, cije se zanimanje savrseno uklopilo u njen poziv, i koji je jos bio cuven kao verni cuvar intime i mira svoje supruge. Zato je iznajmila sobu na istom spratu hotela „Belvi“ kao i trazeni bracni par, poslala buket cveca i diskretno, preko recepcionerke, zamolila za prijem. Po propisu. I zaista – lakse nego sto je ocekivala, Malovanovi su je srdacno primili, za cajem, u hotelskom restoranu. „Do tada se nisam usudila da pogledam desno, gde je sedela Agata Kristi. Delovala je umorno. Covek bi pomislio, obicna stara zena, da nije imala taj ljubazno-podsmesljiv izraz, da joj oci nisu onako blistale i da nije odavala utisak izuzetne pronicljivosti“, zapisala je.

a_1Na jedno od prvih pitanja novinarke kako joj se ideje radjaju i kako iz tih ideja kasnije nastaju romani, Agtaha joj je odgovorila: Dolaze iznenada. Ne bih ni umela da kazem kako. Svuda: dok slusam operu, hodam ulicom… Ali, kada vam na um padne neka zgodna zamisao, od nje valja stvoriti i verovatnu pricu. Polako pocinju da se naziru obrisi likova. A onda stigne i taj neprijatni dan kada treba da se sedne i da se sav taj materijal sto je tako bozanstveno nabujao, stavi na hartiju. Novinarka je pomislila da bi za citaoce bilo interesantno da saznaju kakve knjige ona voli da cita i da li joj se dopada naucna fantastika. Na tu temu Agatha joj je rekla: – Mnogo citam. Volim knjige koje „namecu“ nacin misljenja. Sto se fantastike tice – neke su zaista dobre. Ne dopadaju mi se toliko ove novije u kojima ima previse naucne fantastike. Prepune su tehnickih pojedinosti, suvise polazu na formu, dok je neophodno da u sredistu svega toga bude jedinsteveni talenat.Pricala je tada i da mnogo voli da cita kriminalisticke romane koje je volela jos kao devojcica ali ne i one u kojima se opisuju samo brutalnosti „Takvi su mi dosadni…“ – rekla je.

a_59Na jedno zanimljivo pitanje tada, ako bi se mogla ponovo roditi da li bi izabrala zivot slavne ili obicne osobe, Agata je rekla:– Tesko je odluciti se. Mrska mi je i sama pomisao na tu odgovornost da se zivi zivot ma kog ljudskog bica. Ali, svakako ne bih odabrala zivot slave. Niti uspeha. Ko zna sta li se sve krije iza uspeha, koje sve stvari za koje nikada ni ne cujemo. Radije bih bila neka obicna osoba.– Ne mogu da vam dam primer jer ne biste razumeli o cemu govorim. Tesko je reci sta me sve zanima, u kom bih periodu, recimo, volela da budem rodjena. U istoriji je bilo toliko mnogo neprijatnih stvari! Zamislite samo da vas neko baci u srednji vek: vegetirali biste u nekakvoj kamenoj kucerini, da ne govorimo o mirisima…“ I dodala na kraju – da se ponovo rodi, u svakom slucaju bi uvek izabrala da bude zena rekavsi: „Mislim da mi obavljamo najveci dio posla na svijetu, nije li tako?“

a_47Agatha i Max su tada odseli u hotelu „Belvi“ u Bohinju i svakodnevno odlazili na Bledsko jezero. Divili su se freskama u crkvama, ali i cvecu koje su Slovenci gajili u svojim bastama, a koje je Agata Kristi obozavala. Zeleli su da odu i do Lepenskog vira, ali su se pribojavali dugog puta i vrucine. Poznata spisateljica imala je tada vec 77 godina i sve je slabije cula. – Arheologija za mene znaci uzivanje u umetnosti –uvek cete pronaci nesto sto vam se dopada – ispricala je tom prilikom Agata Kristi. – Ali, ono sto me je posebno ocaralo, jeste knjiga „Jugoslovenska kuhinja“. Dovoljno je samo da je pogledate, pa da dobijete apetit. Volela bih da probam neki ovdasnji kolac ili tortu, pa da ih spremim kada se vratim u Englesku. Volim da kuvam. Kuvanje je vrlo stvaralacki posao.“ Pristala je na fotografisanje rekavsi da joj je jako lepo na mirnom Bohinjskom jezeru. Novinarka, Visnja Ogrizovic je dosta razgovarala i sa njenim suprugom Maxom o otkricima u Lepenskom viru koji su tih godina bili aktuelni, ostavsi odusevljena njihovom jednostavnoscu. Da nisu bili Agatha Christie, slavna knjizevnica i Max Mallowan, arheolog – bio bi to sasvim obicni stariji par turista, zakljucila je…

a_20U predgovoru, na kraju razgovora sa njima novinarka dalje kaze: „Oko nas blagovaonica je vec bila prazna kad smo ustali nakon dugog razgovora, u kojem je i ona mene opsirno ispitivala o nasoj zemlji, samoupravljanju, proslosti… Digla se tesko, tada su je vec boljele noge. Rukovali smo se – njen dlan na mom bio je mekan, jastucast, no stisak je bio cvrst i odlucan. Polako su se udaljili. Ocarali su me oboje! Tesko je sresti par poput Mallowanovih: jednostavni su, spontani, bez trunka losih osobina koje mnogima donosi slava. A kakav interes imaju za sve! Gledala sam ih drugoga dana kako secu uz jezero: ona se polako krece oslanjajuci se na stap, zastajkuje. On ide cas ispred nje, cas iza, u ruci mu obicna mrezica sa dvije knjige. Odabrali su klupu na suncu i sjeli, uzeli knjige u ruke. Posve obican turisticki par! Da su stranci, odaje njena ruzicasta haljina i ruzicasti cipkani sesir…“

a_15„Mahnuli su mi na rastanku i nastavili setnju. Bio je to lijep prizor: dvoje ljudi starih, ali ne i ostarjelih, koji su se bavili poslovima koje su voljeli, koji su uzivali i u radu i u svemu sto su vidjeli. I u setnju su isli otvorenih ociju da gledaju ljude i stvari, da mozda nadju nesto lijepo u cemu bi mogli uzivati. Njihovi likovi su se gubili medju drugim turistima. Nisu se razlikovali od njih. Agatha Christie upustila se s nekim u razgovor. Bila bi to sasvim obicna starica…“ zakljucuje novinarka Visnja Ogrizovic u svom predgovoru jugoslovenskog izdanja „Autobiografije“ Agathe Christie koju je knjizevnica upravo zavrsila sa pisanjem dve godine pre svog boravka na Bohinjskom jezeru 1967. godine… Po povratku u Englesku zapocinje rad na jos jednom svom romanu. Bice to roman „Zla sudba“ koji je objavljen vec sledece 1968. godine. Jos jednom ce se udruziti Tommy i Tuppence Beresford, njeni jedini detektivi – amateri koji su starili zajedno sa njom…

a_101Te iste 1968. godine, Max Mallowan je za svoj doprinos arheologiji odlikovan titulom viteza. Od tada ce on biti Ser Max Mallowan a njoj ce se ispuniti davnasnja zelja da postane Lady Agatha… Eh, jos samo da je bila ziva njena dadilja… I dalje je bila jednostavna i obicna zena, zacidjujuce nepretenciozna osoba kojoj je trebalo tako malo za stvaranje genijalnih detektivskih romana kakve je i dalje pisala iako se priblizavala granici od osamdeset godina do koje je sebi odredila da ce pisati. Slavna Agata Kristi i dalje je svoje ideje dobijala u dugim setnjama, a priznala je i da je veliki deo svojih romana smisljala dok bi sedela u kupatilu i grickala jabuke! Ovo je izjavila svojevremeno casopisu „News Chronicle“, objasnivsi da najpre napise poslednju glavu romana, pa tek onda pocinje od pocetka! „Uvek sam u zakasnjenju kad treba da predam novi rukopis, pa me zbog toga moj izdavac neprestano gnjavi i prebacuje mi da sam suvise lenja u pisanju“, govorila je cesto.

a_2„...Beleske su nesto kao podsetnik, koji mi pomaze da ne bih ponavljala reci i radnju romana. Sa mikrofonom u ruci ja, u stvari, ne diktiram, nego pricam sama sebi! Ali, mikrofon je poslednja „faza“ rada. Svoje romane „pisem“ tokom dugih setnji, kad volim da budem sama. Tako je nastala moja prva knjiga. Letovala sam u Dortmutu gde sam dve nedelje setala i govorila naglas! Zelela sam da napisem knjigu i ti casovi setnje i glasnog razmisljanja urodili su plodom! Mojoj sestri je ovo izgledalo jako cudno. Mislila je da sam poludela, ali ja danas smatram da mnoge misli nestaju ako ih glasno ne izgovorim! Da bi se nesto zapamtilo, mozak to treba da cuje! Mogu da kazem da su svi moji romani nastali posle ovakvih „govornih“ iskustava…“ – volela je da prica Agata Kristi.

a_541969. godine objavljuje jos jedan odlican roman „Halloween Party“ sa Hercule Poirotom i Ariadne Oliver, a vec 1971. godine jos jedan spijunski roman „Putnik za Frankfurt“ … Njen biograf Dzenet Morgan, objavila je knjigu o „spisateljici smrti“ (Agatha Christie – A Biography – Janet Morgan – 1984) . U njoj pise: „Ona je bila ljubazna gospodja, stidljiva i povucena, tipican izdanak vise engleske klase. Volela je cvece i decu, golf i jak caj, vez, bridz, dobrotvorne priredbe i lepo ophodjenje. Bila je izvanredna domacica i prvorazredna kuvarica, ali ispod njenog izgleda samostalne zene, krio se dijabolicki mozak ubice. U zivotu, to se pouzdano zna, Agata Kristi nije nikoga ubila! To je sama priznala sa blagom dozom zaljenja! Priznala je, medjutim, da poseduje instinkt ubice koji joj je dobro dosao za pisanje prica o morbidnim zlocinima, sa godinama sve perverznijim uz sve cudnije oruzje i sve prepredenijim istraziteljima Poaroom i mis Marpl.“

a_29Kada bi je pitali ko su, u stvari, njeni junaci, ona im je odgovarala: „Ljudi cesto misle da su piscima potrebne neke stvarne osobe, od krvi i mesa, da bi ga pokrenule na pisanje. Ali, to nije tako. Za neke likove uzori su mi, i ne znajuci to, bili stranci koje sam negde videla, ali nikada nisam sa njima progovorila ni reci. Ugledam nekog na pikniku ili u vozu i onda pocnem da zamisljam njihove postupke. Kada sam nameravala da napisem prvi roman, nisam znala ko ce mi biti glavni junak, tacnije, detektiv. I tada sam saznala da se u mom susedstvu, bilo je to vreme Prvog svetskog rata, nalaze izbeglice iz Belgije. Tako sam i ‘krstila’ Herkula Poaroa.“ Na pitanja novinara, gleda li i ona cesto televiziju kao vecina ljudi danas i da li je smatra da je zbog toga doslo do „krize“ citanja, ona je odgovorila: „Nista ne znam o krizi knjige. I danas se pisu romani isto toliko koliko i pre pojave malog ekrana. Oni koji vole TV, ja je ne gledam, nisu oni, moze se tako reci, koji citaju knjige. Ta „kutija sa slikom“ nije ni kod mene promenila navike. I dalje idem u bioskop, a narocito volim pozoriste.“

[button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-20/“ ]<< prethodna strana[/button][button color=“red“ size=“small“ link=“http://agatha-christie.net/biografija-i-fotografije-22/“ ]sledeća strana >>[/button]

Pogledano 85 puta, 1 pregleda danas
Oznake za ovaj tekst još uvek nisu postavljene.

Ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

%d bloggers like this: