Slavna knjizevnica, poznata po romanima Smrt na Nilu i Ubistvo u orijent ekspresu, i trideset godina posle smrti je najpopularnija autorka krimica na svetu, ponekad je zivela kao lik iz svojih romana: nikad nije razjasnjen njen tajanstveni nestanak kad se razvodila od prvog muza, na koga je policija – dok je nije pronasla – sumnjala da ju je ubio
Pise: Rene Lui
Photo: Popperfoto, Everett/Red Dot, AP i Sipa/JLP
Prozvali su je kraljicom zlocina jer je sa osamdeset detektivskih romana i devetnaest drama pedeset godina suvereno vladala trzistem krimica. Od 1920. kad je objavila prvi roman, pa do smrti pre trideset godina, prodato je milijardu primeraka njenih dela na engleskom i jos vise od milijardu prevedenih na vise od sto tri jezika. Po tome je Agata Kristi nadmasila Sekspira i Bibliju. A mnoga njena dela, poput Deset malih crnaca, Svedok optuzbe, Ubistvo u orijent ekspresu i Smrt na Nilu ozivljena su na filmu i televiziji.
Osim krimica, Agata Kristi je objavila i zbirku pesama kao i sest psiholoskih romana, pod imenom Meri Vestmakot. Pseudonim je ostao tajna dvadeset godina, sve dok ga nije otkrio nedeljnik Sunday Times.
Iako se proslavila delima o zlocinima, Agata Kristi je bila zagovornica nenasilja: detektivske price o otkrivanju zla i trijumfu dobra smatrala je savremenim pripovestima s moralnom poukom. Na nju su uticali kriminalisticki romani viktorijanskih pisaca, poput Vikija Kolinsa, Carlsa Dikensa, Gastona Leruksa i Konana Dojla; ona je pak postala uzor za celu generaciju pisaca koji su se pojavili posle nje. Tajna njene duge karijere je i u tome sto je isla u korak s vremenom, pa su njene price i romani odrazavali promene u savremenom svetu, koje je cesto koristila kao pozadinu: svetski sukob od 1939. do 1945, posleratno siromastvo i oskudica, razdoblje hladnog rata, lude sezdesete, otmice aviona, spijunaza i kontraspijunaza.
Agata Kristi Meloun rodjena je 15. septembra 1890. godine, u porodicnoj kuci nazvanoj Ashfield, u predgradju Torkveja, gradica na obali Lamansa u engleskoj jugozapadnoj pokrajini Devon. Bila je najmladje dete imucnog Amerikanca Frederika Alvaha Milera i Engleskinje Klarise Bemer. Roditelji su je krstili u crkvi Svi sveti i dali joj ime Agata Meri Klarisa Miler. Ime Meri je dobila po baki, Klarisa po majci, a Agata na predlog majcine prijateljice na putu do crkve.
U detinjstvu su na njeno vaspitanje, uz roditelje, najvise uticali starija sestra Margaret i deset godina stariji brat Monti. Iako je bila bistro dete, i sama je naucila da cita pre pete godine, majka ju je u skolu upisala tek tri godine kasnije, a u medjuvremenu su je poducavale guvernante. Kao devojcica volela je da cita krimice i sa sestrom Medz smislja price o zlocinima. Sestra ju je i podstakla da pise detektivske price. Otac je cesto vodio u kriket-klub i na jahanje. Ali, umro je kad joj je bilo jedanaest godina i ostavio veliku prazninu u njenom zivotu.
U srednjoj skoli je pokazala dar za muziku, pa ju je majka, osim na casove plesa i tenisa, poslala na poduku iz klavira i pevanja, a kad joj je bilo sesnaest godina, otisla je na dve godine u Pariz, na studije pevanja i klavira. Agata Kristi je nameravala da postane operska pevacica, ali je ubrzo shvatila da joj glas nije dovoljno snazan. Razmisljala je i o karijeri pijaniste, ali je odustala i od nje zbog treme pred publikom. Ocigledno je zvanje pisca za nju bilo mnogo primerenije.
U dvadesetoj godini, u zimu 1910, s majkom je posetila Kairo i prvi put se susrela s Bliskim istokom. Mladu devojku nisu zanimale istorijske znamenitosti, vec plesovi i odlasci na piknike, a kad joj je majka predlozila da poseti i znamenitosti Luksora, Agata se zestoko usprotivila:
– Cak sam i zaplakala od muke. Nisam zelela da gubim vreme na drevna cuda, kad sam mogla da se zabavljam sa drustvom – napisala je u autobiografiji objavljenoj 1977. godine. Tada nije ni slutila koliko ce kasnije zavoleti Bliski istok i cesto tamo boraviti.
Vrativsi se iz Egipta, upoznala je vazduhoplovnog oficira Arcibalda Kristija i zaljubila se u njega. Vencali su se na Badnji dan 1914, ali nisu stigli da uzivaju u braku. Muz joj je otisao u rat, a ona je radila u farmaceutskom dispanzeru u bolnici Crvenog krsta u Torkveju, gde je pripremala lekove. Tamo je stekla diplomu apotekara, a znanje o otrovima kasnije je upotrebila u kriminalistickim romanima i novelama. Tokom rata, 1916, napisala je, naime, prvi roman, Dogodilo se u Stajlsu, koji je objavljen tek 1920. godine. U njemu se prvi put pojavljuje ekscentricni belgijski detektiv Herkul Poaro, koji ce postati jedan od najdugovecnijih likova u kriminalistickoj literaturi.
Posle rata Arcibald Kristi se poceo baviti biznisom u Londonu, a 1919. rodila im se kcerka Rozalinda. Agata Kristi je vecinu slobodnog vremena provodila uz pisacu masinu. Stvarala je roman za romanom, ali je prvih nekoliko proslo gotovo nezapazeno. Publiku je privukla tek sestim, Ubistvo Rodzera Akrojda, objavljenim 1926. godine. Ali, dok je ona uzivala u tek stecenoj slavi i paznji medija, njen voljeni muz je slobodno vreme sve vise provodio na igralistu golf-kluba. Ocigledno je bio i ljubomoran na njen uspeh, jer joj je cesto prigovarao da misli samo na svoje knjige. Mozda mu se nije svidjalo ni to sto je njegova koketna mlada zena postala nezavisna osoba, sigurna u svoj talenat – i, uz to, pocela dobro da zaradjuje.
I nju je cekalo iznenadjenje: tih godina je doznala da se njen Arci sve vise druzi s lepom, deset godina mladjom brinetom Nensi Nil, sluzbenicom osiguravajuceg drustva u Londonu. Arcibald Kristi je, naime, voleo zivot od kog se njegova zena svaki dan udaljavala, potpuno zaokupljena pisanjem, zatvarajuci se tako u kulu od slonovace, u koju ni njen muz ni njihova sestogodisnja Rozalinda nisu imali pristupa. Jednog dana, pre nego sto je krenuo u Siti, muz joj je hladno saopstio da zeli razvod kako bi ziveo s Nensi Nil. Iznenadjenje je zamenio gnev i ona mu je priredila ljubomornu scenu. Tokom sledecih nedelja njena sekretarica Sarlota Fiser se zabrinula za dusevno stanje svoje sefice – jer, potpuno netipicno za nju, uopste nije mogla da se skoncentrise na pisanje.
Neko vreme se nadala da ce muz promeniti odluku, ali Kristi se nije dvoumio i 3. decembra 1926. je napustio njihov dom. A Agata je tada muzu, ali i britanskoj javnosti, priredila iznenadjenje u stilu svojih krimica. Nakon posete majci, koja je zivela u blizini, vratila se kuci, kcerku poverila sluskinji i posla u svoju kancelariju. Uvece oko deset sela je u svoj mali automobil moris – i nestala. Ujutro je podignuta uzbuna. Policija je pokrenula istragu i pronasla njen automobil skriven u grmlju na granici pokrajina Sari i Berksir. U njemu su bila njena dokumenta.
Nagadjalo se da se utopila u obliznjem jezeru Sajlent Pul, ali telo nije pronadjeno. Policija je tada posumnjala da ju je ubio muz, ali je on imao cvrst alibi, jer je te noci bio kod Nensi Nil.
Agata Kristi je sve to vreme bila u stotinak kilometara udaljenom otmenom hotelu u banji Herougejt, gde se prijavila pod imenom Tereza Nil, rekavsi da dolazi iz Juzne Afrike. Ali, jedna sobarica ju je prepoznala s fotografija u novinama, pa je to rekla clanu hotelskog orkestra koji je odmah obavestio policiju. Pozvan je i njen muz, koji je potvrdio da je Tereza Nil, zapravo, Agata Kristi.
Zajedno su otisli u kucu njene sestre Medz, a novinari su ih sledili. Arcibald Kristi im je rekao da je Agata imala napad amenzije i da se izgubila, ali niko nije poverovao u to. Ona je do smrti cutala o toj epizodi, pa razlog njenog misterioznog nestanka nikad nije razjasnjen. Mozda je pred javnosti zelela da sakrije sok koji je dozivela kad ju je ostavio muz ili je na neki nacin htela da se osveti. A mozda je sve zamislila kao marketinski trik da skrene paznju na svoj novi roman? Tek je krajem devedesetih godina proslog veka kcerka njene verne prijateljice Nan, otkrila da je spisateljica u kuci njene majke u londonskoj cetvrti Celsi, smislila taj scenario da bi napakostila nevernom muzu – ali u tu tvrdnju mnogi nisu poverovali.
U svakom slucaju, brak nije spasla. Agata i Arcibald Kristi su se razveli u aprilu 1928, posle cetrnaest godina braka. U jesen te godine, zeleci da zaboravi na traume, htela je da otputuje brodom na Karibe, cak je kupila i kartu, ali se predomislila u poslednjem trenutku: srela je poznanike koji su upravo vozom stigli iz Iraka i, na njihov nagovor, Orijent ekspresom se uputila od Londona do Damaska, a potom je cetrdeset osam sati, kroz pustinju, autobusom putovala do Bagdada. Putovanje je nadahnulo na nekoliko kriminalistickih prica, od kojih su najpoznatije Ubistvo u Orijent ekspresu i Vrata Bagdada.
Posle boravka u Bagdadu otputovala je u Ur, gde je upoznala arheologa Leonarda Vulija, koji je bas tada otkrio dokaze o postojanju davne sumerske civilizacije. Spisateljica se brzo sprijateljila sa njim i njegovom suprugom Ketrin, pa ih je pozvala da je posete u njenoj kuci u Londonu kad se vrate u Englesku. Vulijevi su prihvatili poziv u leto 1929, i za uzvrat su je pozvali da se s njima vrati u Irak na odmor. U Iraku je Agata Kristi upoznala dvadesetsestogodinjeg Maksa Melovena, cetrnaest godina mladjeg od nje, tada pomocnika sefa arheoloske ekspedicije u Uru. Posle nekoliko dana, pozelela je da se vrati u Bagdad i krene nazad u London. Ketrin Vuli joj je predlozila da je Meloven odveze svojim automobilom do Bagdada. I on se, naime, vracao u Englesku.
Putem su stali, okupali se u obliznjem jezeru – i hteli da nastave put, medjutim, automobil je u medjuvremenu zapao u pesak i nisu mogli da ga oslobode. Bili su sezdeset kilometara udaljeni od Bagdada, ali su pronasli neko selo i pozvali mestane da im pomognu oko izvlacenja automobila. Na Melovena je ostavilo utisak to sto Agata nije panicila usred pustinje.
Prati je veci deo puta, a usput su se zaljubili. Zaprosio je i vencali su se 11. septembra 1930. u Edinburgu. Brak im je trajao cetrdeset sest godina, do njene smrti. Agata Kristi je cesto u sali govorila kako je za zenu najbolje da ima muza arheologa – jer sto je starija, to mu je zanimljivija. Iako je zbog profesionalnih razloga zadrzala prezime prvog supruga, kad je 1946. objavila roman Come Tell Me How You Live, u kom je na duhovit nacin opisala dozivljaje na putovanjima po Bliskom istoku, potpisala se imenom Agata Kristi Meloven.
Meloven se ubrzo posle vencanja vratio u Ur, a ona mu se pridruzila pocetkom 1931, kad se zaposlila u bitanskoj arheoloskoj ekspediciji koja je iskopavala staru asirsku prestonicu u severnom Iraku. Svog muza je pratila i kasnije, na putovanjima po Siriji, Iraku, Turskoj, Jordanu, Libanu, Egiptu i Iranu. Pomagala mu je pri iskopavanju arheoloskih spomenika i prihvatala razne poslove na ekspedicijama. Nije joj bilo tesko da zivi u nemogucim uslovima, u prljavstini, prasini i vrucini. Mirno je podnosila sve neprijatnosti i bila neverovatno izdrzljiva.
Izradjivala je fotografije u improvizovanoj mracnoj komori, popravljala grncariju i druge predmete, a kao apotekarka znala je da pomogne arapskim radnicima kad bi se razboleli. Bila je ljubazna prema Arapima i svim drugim ljudima s kojima je radila. Tokom dugih boravaka u pustinji nalazila je mir toliko potreban za pisanje, daleko od briga savremenog zivota.
– Uzivam da pisem u pustinji. Tamo nema nicega sto bi mi odvlacilo paznju: telefona, pozorista, operskih kuca, vrtova koje treba negovati – govorila je. Neke od svojih najpopularnijih romana napisala je tokom boravka u Iraku i Siriji, a u nekima se i radnja odvija u tim zemljama. U Ubistvu u Mesopotamiji, 1937, Poaro resava zlocin na arheoloskim nalazistima u Iraku, u Smrti na Nilu, 1938, ubicu je uhvatio na palubi broda koji krstari Nilom. Autorka je i dramatizovala nekoliko svojih bliskoistocnih romana. Tako je Smrt na Nilu postavljena na scenu 1946, a filmska verzija s Piterom Justinovim kao Poaroom snimljena je u Egiptu 1978. godine.
Drugi svetski rat Agata Kristi je provela u Engleskoj, a Maks Meloven se prijavio u ratnu avijaciju pa je poslat u Severnu Afriku. Pocetkom rata njena cerka Rozalinda udala se za pripadnika kraljevskih velskih strelaca Hjuberta Pricarda i 1943. rodila sina Metjua. Medjutim, Pricard je 1944. poginuo na francuskom ratistu, a Rozalinda se posle nekoliko godina udala za Entonija Hiksa.
Posle rata Maks Meloven je postao sef katedre zapadnoazijske istorije na univerzitetu u Londonu. Neko vreme su ziveli u Londonu, a potom su ponovo otputovali u Irak, gde je Maks prihvatio mesto direktora britanske skole arheologije u Bagdadu i nastavio istrazivanja. Iako je presla pedesetu, patila od viska kilograma i bolovala od artritisa, Agata Kristi ga je pratila. Opet je dobro podnosila sve nedace zivota u pustinji i pri tom se sjajno zabavljala. Mladje kolege je zasmejavala smisljajuci komicne pesme i zabavljala ih salama.
– Shvatila sam da volim tu zemlju, da mi je tamo zivot ispunjen i da mi pricinjava zadovoljstvo – objasnila je zasto i u tim godinama redovno prati supruga na iskopavanjima.
I dalje je pisala romane i novele. Slava joj nije jenjavala, naprotiv, 1971. kraljica joj je dodelila titulu Dame of the British Empire. Njen suprug je pak za svoj istrazivacki rad kao arheolog odlikovan ordenom CBE, a 1968. je dobio titulu viteza.
Junaci romana i novela Agate Kristi su bracni par Tomi i Tjupens Beresford, inspektor Batl i manekenka Emili Trefusis, a najpopularniji su ekscentricni belgijski detektiv Herkul Poaro i ostroumna seoska usedelica gospodjica Marpl. Poaro se pojavio u trideset tri njena romana, a Dzejn Marpl u dvanaest. Poaro se poslednji put pojavio 1975, u prici The Curtain, koju je Kristi napisala u prvim danima Drugog svetskog rata, ali je nije tada objavila. Lik Herkula Poaroa tumacili su Piter Justinov u Smrti na Nilu 1978. i Alber Fini u Ubistvu u Orijent ekspresu, ali od 1989. u televizijskim filmovima i serijalima u ulozi Poaroa nenadmasan je glumac Dejvid Sacet.
Lik gospodjice Dzejn Marpl uvela je u romanu Ubistvo u vikarijatu, pre sedamdeset pet godina. Za razliku od Poaroa, koji je zlocinca otkrivao logicnim i racionalnim metodama, gospodjica Marpl se u resavanju zlocina oslanjala na nepogresiv instikt, osecajnost i sposobnost uzivljavanja u situaciju i emocije drugih. I njen lik je ozivljen u filmovina i televizijskim serijalima. Agata Kristi uglavnom nije volela ekranizacije svojih dela. Svidjao joj se samo film Svedok optuzbe, koji je 1957. snimio reditelj Bili Vajdler s glumcima Carlsom Lotonom i Marlen Ditrih.
U to doba, naime, vec je bila poznata ne samo po svojim romanima, vec i kao uspesna dramska spisateljica. Zapocela je sasvim neplanirano – Kraljica majka je 1947. pozelela neku njenu dramu, a autorka je spremno napisala tridesetominutnu radio-dramu Tri slepa misa, koja je posle preradjena za teatar s novim imenom, Misolovka. Premijera Misolovke odrzana je 25. novembra 1952. u Ambassadorsu, s Ricardom Atenborom u ulozi detektiva. Dozivela je takav uspeh da se i dalje, vec pedeset dve godine, prikazuje bez prekida, postavsi tako najduze izvodjena drama na svetu.
Sedamdesetih godina, nakon sto je povredila nogu, zdravlje joj se pogorsalo. Poslednji put u javnosti se pojavila 1974, na premijeri filma Ubistvo u Orijent ekspresu. Umrla je 12. januara 1976, u osamdeset sestoj godini, od posledica prehlade, u svom domu u Valingfordu, u pokrajini Oksfordsir. Njen poslednji roman, Sleeping murder, koji je napisala nekoliko godina ranije, objavljen je posthumno iste godine. Maks Meloven je umro dve godine posle nje. Agatina cerka Rozalinda Margareta je posle majcine smrti preuzela zastitu njenih autorskih prava. Osnovala je drustvo Agata Kristi, kojim je predsedavala od 1933. sve do smrti 2004. godine. Imetak slavne spisateljice je procenjen na sesto miliona funti, a njime danas upravlja njen unuk Metju Pricard, sin Rozalinde Margarete Pricard.
(objavljeno u magazinu februara 2006. god.)
zahvaljujem Sladji i Veri, clanovima naseg Kluba na poslatom tekstu
