Ma koliko da su se ubistva redjala jedno za drugim i ma koliko da je vrlo brzo Herkul Poaro shvatio poentu „ABC“ voznog reda nalazenog pored tela svih zrtava – nesto drugo je bilo zajednicko svim tim zlocinima – jednostavno nije postojala osoba koja bi bila zajednicka za sve nastradale… Za sada su to bili jedna siromasna starica, gospodja Asher u Androveru, zatim mlada i lepa Beti Bernard u Bekshilu, a nakon nje Ser Klark Karmajkl u Karstonu… a zatim i zlocin u Dorkasteru… Hoce li Poaro resiti slucaj pre nego dodje do jos jednog ubistva? Pa – naravno!!!
On je bio – izazvan „na dvoboj“. Dobio je pismo koje je doslovce glasilo ovako: „Gosp. HERKUL POARO – Zamisljate sebe, zar ne, kako resavate misterije koje su suvise teske za nasu tupoglavu britansku policiju? Da vidimo, gospodine Pametni Poaro koliko ste pametni. Mozda ce vam ovaj orah biti pretvrd. Obratite paznju na Androver 21. ovog meseca. Vas ABC“
Unapred zaista nista nije mogao da ucini. Mogao je biti ubijen bilo ko i ubica je mogao biti bilo ko… Mozda uopste i nece biti ubistvo u pitanju vec neka pljacka… Poaro nije smetnuo s uma pismo koje je primio i iako je mislio da je pismo delo nekog ludaka sa zebnjom je ocekivao vesti iz Andovera… Kada se desilo prvo ubistvo i kada je otisao na mesto zlocina – malu neuglednu prodavnicu, a zatim i u jos manji stan koji se nalazio iza prodavnice i u kome je nesretna zena zivela… Poaro nije mogao da vidi nista neobicno… Zapazio je neke stvari, naravno, ali nista neuobicajeno… Pa cak ni ABC vozni red nemarno ostavljen na pultu u prodavnici nije delovao sumnjivo… osim sto je u potpisu pisma koje je Poaro primio pisalo upravo ABC…
Poaro nije zeleo da prizna da ga je ABC izazvao i da je pobedio… On za sada nije imao niti jedan trag. A onda je stiglo drugo pismo: „Dragi gospodine Poaro, dakle, sta je? Mislim da sam prvu igru dobio ja. Androver je glatko protekao, zar ne? Ali zabava tek pocinje. Dozvolite mi da vam skrenem paznju na Bekshil-on-Si, 25. ovog meseca. Dobro se zabavljamo, zar ne? Vas ABC“…
Poaro uspeva da poveze makar nesto – Aser u Andoveru… U Bekshilu – mogao je biti ubijen neko na slovo „B“… Ali – ko? Alarmirana je policija Bekshila. Svi su bili u pripravnosti 25-og… Svanuo je i taj dan – medjutim Poaro vec rano ujutru dobija izvestaj da se ubistvo vec desilo – mlada Beti Barnard nadjena je ubijena na plazi odmah iza ponoci… Pored tela je nadjen ABC – vozni red…
Poaro razmislja: „Njegovo samopouzdanje, svakog puta kad ‘uspesno’ pocini zlocin, naraste za sto posto. Svaki put kad oseti ‘Ja sam pametan – ne mogu me uhvatiti’, on postaje sve samopouzdaniji. A to nosi sa sobom i neopreznost. On preuvelicava svoju inteligenciju i smatra da su svi ostali vise nego glupi. Uskoro se uopste vise i nece truditi da bude oprezan…“. Medjutim – on iznosi i zanimljivu teoriju da ubica ima i meko srce i da ne moze da podnese da drugi trpe zbog necega sto nisu ucinili objasnjavajuci to time – da nije bilo upozoravajucih pisama – muz gospodje Aser bi bio uhapsen zbog ubistva jer se prilicno nasilnicki ponasao prema njoj, isto kao i mladic Beti Barnard koji joj je pretio zato sto ga je ostavila nekoliko dana pre njenog ubistva…
Trece pismo koje je Poaro primio – stiglo je vecernjom postom i prekasno. Iako je bilo napisano 27-og, Poaro ga je dobio tek 30-og – na sam dan za kada je bio najavljen sledeci zlocin: „Jadni gospodine Poaro – Niste bas tako bistri kao sto ste mislili, zar ne? Mozda niste vise u formi? Da vidimo da li cete ovoga puta biti bolji? Ovoga puta bice to lako. Karston, 30-og. Nastojte da ucinite nesto! Malo je dosadno da postignem sve sto zelim! Dobar lov. Vas ABC“…
Iako je vec poslao nekoliko pisama Poarou pre toga – izgledalo je cudno da je ovog puta pogresio pri adresiranju koverte – Umesto Whiteheaven Mansions – napisano je Whitehorse Mansions… Pismo je lutalo – i stiglo sa zakasnjenjem… Poaro nista nije mogao da ucini… Za par sati ce biti novi dan. Osecao je da je zlocin vec izvrsen i stalno se pitao – zasto je ABC pogresio pri slanju ovog pisma… Ipak, on i Hejstings krecu put Karstona – iako znaju da ce vozom stici tek sutradan u zoru… Stigavsi u Karston, saznaju da je ubijen cuveni doktor, sada u penziji, bogati Ser Klark Karmajkl. Njegovo ubistvo uzbunilo je javnost. Sada se saznalo i za predhodna dva zlocina i pretpostavke da se radi o serijskom ubici koji ubija bez nekog utvrdjenog reda (osim abecednog) dovodile su naciju u paniku…
Poaro mora da nadje povezanost izmedju ovih zlocina… Njegov plan je razgovarati i samo razgovarati sa prijateljima, rodjacima, i poslugom zrtvi… samo razgovarati i o svemu sto moze imati veze, o njima samima, o danu u kome se desilo ubistvo, o predhodnim danima… Razgovarati… Poaro ubrzo okuplja najblize rodjake i prijatelje nastradalih oformivsi tako „specijalnu grupu“ koju su cinili – sekretarica i brat pokojnog Klarka Karmajkla, sestra i mladic mlade Beti Barnard i necaka gospodje Aser… Poaro se okupljenima obraca sedeci u celu stola, kao predsedavajuci na sastanku nekog odbora, i izmedju ostalog kaze: „Policija cini sve sto je u njenoj moci da udje u trag zlocincu. I ja, takodje, mada na drugaciji nacin. Meni se, medjutim, cini da bi skup svih licno zainteresovanih u ovoj stvari, kao i, dozvolite da kazem, licno poznavanje zrtava – moglo dati rezultate do kojih se ne bi moglo doci nekim drugim istrazivanjima…“ Zakljucujuci da je jedino zajednicko za sva tri zlocina – da ih je izvrsila ista osoba – isto tako zakljucuje i da je ista osoba morala biti na tri razlicita mesta i da NEKO mora da je video NESTO… Dalje im govori: „Ja sam posao od pretpostavke da jedan od vas – ili mozda svi vi – zna nesto sto ni sam ne zna da zna. Pre ili kasnije u zajednickom razgovoru nesto ce doci na videlo, nesto o cemu sad ne sanjamo postace znacajno. To je kao igra sastavljanja slika od izrezanih delova – svako od vas mozda poseduje deo na izgled bez znacenja, koji, medjutim, sjedinjen sa ostalim, predstavlja odredjen delic slike kao celine…“ On razgovara sa njima, potice ih da to i sami cine i pazljivo slusa sta pricaju… Nesto kasnije, reci ce Hejstingsu: „Ne mogu da se oslobodim utiska da je u razgovoru receno nesto znacajno. Ne mogu da se nikako setim sta je to bilo… Samo mi je nesto proletelo kroz glavu… Podseca me na nesto sto sam vec video…“ Ubrzo ce se setiti i napokon pronaci tu jednu zajednicku, doduse „svilenu“ nit, koja povezuje sva tri zlocina…
Iako je bio izazvan, i do sada neuspesan i u tome da spreci zlocine i u tome da se makar malo priblizi resenju zlocina, Poaro se ni u jednom momentu nije osetio porazenim. Naprotiv, iako je zalio za izgubljenim zivotima i duboko osudjivao ubicu – ludaka – on je bio i fasciniran… Poverio se Hejstingsu: „Shvatite, Hejstingse, da ove tri odvojene drame nikad ne bi dosle u vezu u normalnom toku stvari. Svaka od njih bi isla svojim putem, nezavisno od drugih. Fasciniraju me, i uvek ce me fascinirati permutacije i kombinacije koje stvara zivot…“
U medjuvremenu stiglo je i cetvrto pismo najavljujuci „dogadjaj“ u Donkasteru, 11. septembra… Medjutim, zadatak nece biti nimalo lak – tog dana se upravo tamo odigravaju konjske trke… Ubistvo se ponovo desava… Ubijena je naizgled pogresna osoba i desava se nesto nepredvidivo – osoba sa inicijalima ABC sama dolazi u policiju – priznajuci pocinjene zlocine. Sve govori u prilog tome pa cak i njegovo kretanje u predhodnom periodu. Uvek je bio u „pravom“ gradu kada bi se desio zlocin. Policija je odahnula – serijski ubica je uhvacen i zlocin je resen. Ali Poaro ne misli tako. On nije zadovoljan. Jednostavno – ponasanje ABC koji se predao policiji se ne uklapa u njegov profil zlocinca. On i dalje traga za – pravim ubicom. Ubrzo se pojavljuje i jedan svedok ali koji govori protiv toga da bi ABC mogao biti ubica. On jeste bio u Blekshilu na dan ubistva mlade Beti Barnard – ali covek ne odustaje od svoje tvrdnje da je cele veceri – sve do jedan iza ponoci bio sa njim u susednom gradu Istbornu – sto nas dovodi do toga da nije mogao nikako biti na dva mesta u isto vreme – a vreme ubistva mlade devojke se nedvosmisleno odigralo neposredno iza ponoci…
Poaro ima ideju… Fali mu jos samo nekoliko detalja… I kao mnogo puta do tada – okuplja sve sudionike ove drame, svoju „specijalnu grupu“ koju je sam oformio – svakome postavlja samo po jedno – naizgled nebitno pitanje, a zatim odlazi da se sretne oci u oci sa ABC… ocekujuci da ce od njega cuti laz – kako bi spoznao istinu… Njegovo veliko finale dovodi do neocekivanog obrta – on uspeva da „odbrani“ ABC i izvede sve dokaze i optuzi sasvim neocekivano jednu drugu osobu za ova monstruozna ubistva dokazavsi da ubica nije ludak vec zdrava i pametna osoba koja je pokusala i uspela da jedno ubistvo prikrije uz nekoliko drugih kako bi odvukla paznju sa sebe… Ali, greska su bila pisma upozorenja upucena Herkulu Poarou. To je bila greska koja niposto nije smela da se ucini. Izazvati sujetu malog Belgijanca bilo je nesto sa cim niko nije smeo da se kocka… Otkriven, na kraju, zlocinac mu se obraca recima: „Pobedili ste, gospodine Poaro! Ali vredelo je pokusati!“
Vodjen majstorskom rukom nenadmasne kraljice zlocina, i ovaj roman nas vodi stranicu po stranicu, zaplicuci nas sve vise u mrezu cudnih i nepredvidivih zlocina. Napisan uporedo kao pripovedanje vernog Poaroovog prijatelja Hejstingsa i dogadjaja koji ce kasnije uslediti, kao i onih koje pratimo iz pripovedanja osobe koja, gle cuda, ima upravo inicijale ABC… i koja je ubedjena da je ubica… njegovo ponasanje, svest o pocinjenim zlocinima, panican strah koji oseca i potreba da prikrije svoje kretanje… fenomenalno odradjen psiholosko-kriminalisticki roman… Oni koji se prvi put susrecu sa delima Agate Kristi jednostavno su ubedjeni da je ABC ubica i zadivljeni nacinom pripovedanja romana i paralelnim opisima dogadjanja… Oni koji dobro poznaju stil njenog pisanja pri prvom pojavljivanju ABC i opisima njegovog stanja panike od momenta kada shvata da je bio u mestima u kojima su se desavali zlocini do momenta kada zatice krvavi noz u svom dzepu… oni su i pored svega i dalje ubedjeni da ABC nije ubica… Ali i najbolji poznavaoci pisanja ove dame celicnih zivaca ne mogu da pretpostave u kom ce se pravcu roman dalje odvijati – oni znaju ko NIJE ubica ali do poslednje stranice romana, kao i uvek, ne znaju ko JESTE ubica. A Poaro je znao ko je ubica onog momenta kada je ponovo procitao primljena pisma i zakljucio da nisu nastala pod rukom ludaka vec pametne osobe… Po njemu, samo je jedna osoba odgovarala psiholoskom profilu koji je on zacrtao u svojoj jajastoj glavi… Zato mu je i trebao odgovor na po jedno na izgled nebitno pitanje i zato mu je i trebao susret sa ABC u njegovoj pritvorskoj celiji… Sve posle toga, bilo je samo njegovo uzivanje u razotkrivanju jos jednog zlocinca u njegovoj karijeri.
pise: Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd
Citala sam je prosle godine, ali ne znam zasto sam pozelela prekjuce da je procitam ponovo. U stvari, uzela sam je da je prelistam trazeci jedan detalj pa sam posle dva sata shvatila da je citam navucena Agatinom jednostavnom lakocom pisanja i uvlacenja nas neduznih citalaca u svoje zakulisne radnje. Savrseno zamisljena, nema koga nece zavesti da posumnja na pogresnu osobu. Ma koliko da smo toliko puta bili uvuceni u mrezu njenih zamisli da nas vodi ka nekom odredjenom liku da je bas on zlocinac i uvek nas na kraju obmane i kazemo sebi da drugi put necemo misliti tako, nenadmasna je upravo u tome da ako i citajuci zastanemo i kazemo – dobro nije taj na koga se navlaci prica da se tada zapitamo – ko je onda u stvari. Jer ni za koga drugoga ne mozemo reci da je taj, nikoga ne mozemo da povbezemo sa zlocinom, ne vidimo motiv, mozemo samo da lutamo. Mi ne znamo a ona zna. Dobro ona je pisac i ona je sve unapred zamislila tj polazimo od pretpostavke da je pisala roman od kraja tj prvo zamisli ubistvo i resenje a nas posle zamajava, ali u tome treba itekako biti majstor. I zato me nerviraju razni kriticari koji njene romane svrstavaju u sund i laku literaturu, u romane za osnovce i srednjoskolce tzv tinejdzere, u knjige koje se citaju na plazi i u vozu i po nekim forumima tzv citaoci uporedjuju je sa piscem latino serija. Meni je potrebna dobra koncentracija za citanje njenih knjiga i opet sam mozda u nekoliko tek naslutila ko je ubica sto je mogla da budei koincidencija a ne da ona nije umela da zavara trag. Ja iako citam njene knjige vec deset godina unazad ne gubim interesovanje i ovu knjigu preporucujem svakome a pre svega pocetniku u citanju njenih knjiga jer mislim da ce tu upoznati onu pravu Agatu kakva je bila i ostala do kraja. Ona jeste bila plodan pisac i napisala je gotovo stotinu romana i gomile kratkih prica koje bas nesto i ne ljubim preterano ali uvek mi je zao sto ne postoji jos nesto novo, i nadam se da postoji jos nesto neotkroveno sto ce izroniti ko zna odakle. Dok to cekam ja citam iznova njene romane koje imam i svaki put uzivam u njima. Pa cak iako sam nesto citala nekoliko puta ako napravim razmak od vise godina opet se ne mogu setiti ubice da li zbog velikog broja knjiga ili slozenosti prica i tema tek tako je. Povrh svega u svakom romanu ona ima po nekog od likova koga dovede do savrsenstva svojim opisom i ko vam bez obzira na karakter ispadne savrseno blizak i cak i simpatican. Aleksandar Bonaprata Kast iz ovog romana je prevazisao mnoge sporedne likove iz njenih romana. uzeh ovaj roman samo da se podsetim njegovog imena a ostadoh u prijatnom citanju celo jedno vece. Eto toliko. Morala sam ovo da ti napisem. Nisam se dugo javljala ni komentarima ni u citaonici a vidim da ima dosta novih likova ali obecavam da cu to ispraviti uskoro. Hugs&Kiss.
Negde sam pročitao da je ovo bio prvi roman u kome se detektiv bori protiv serijskog ubice. Ne znam da li je to tačno, ali je ovaj roman verovatno najbolji od te sorte, u svakom slučaju daleko bolji od bizarnog trilera „Kad jaganjci utihnu“ koji svoju popularnost crpi iz scena grozote. Osnovni kvalitet ovog romana je u napetoj atmosferi koja se postepeno povećava i neočekivanom psihološkom raspletu. ABC ubistva su klasika detektivske priče.