Komentar knjige – Divov hleb

„Divov hleb“ je jedan od šest sjajnih ljubavnih romana, koje je Agata Kristi, pod imenom Meri Vestmakot, napisala u najboljoj tradiciji engleske proze ove vrste.

Evo je pred nama ponovo Agata Kristi – ne ona koju poznajemo – vec ona koja to stvarno jeste. Neponovljivo i na jedinstven nacin opisana je tragedija genija koji tek na polovini svog zivotnog puta otkriva svoj profesionalni poziv i njegov pokusaj da u jednom momentu ima sve – uspeh u karijeri, pokusaj da od propasti sacuva „Velmosku patiju“ (citaj „Ashfield“) i da ostvari i sacuva pravu ljubav… Ne – on ne zeli tek nesto od toga. On zeli sve!!! Cega ce morati da se odrekne?

U jednom momentu on ce na dohvat ruke imati sve a onda ce se svega odreci, necega svesno a necega ne, tek pred nama je izuzetan roman o traganju za smislom zivota. To je onako ukratko, najopstije sto se moze reci, jer ovaj odlican roman, mada na sredini malo razvucen, na poslednjih stotinak stranica vas prosto mami svakom recenicom da citate i dalje i ne ispustate ga iz ruke bas kao ni njene detektivske romane na koje ste navikli. U svakom slucaju preporucujem za citanje i posle romana „Nedovrseni portret“ koji je i dalje moj favorit kada su u pitanju njeni psiholoski romani, smatram ga najkompletnijim romanom.

Na pocetku knjige Agata je napisala: „Uspomeni na mog najboljeg i najiskrenijeg prijatelja – moju majku“. Nas junak knjige, mali, a kasnije i veliki Vernon Dejr nije bas voleo svoju majku. Dobro, ne mozemo to bas tako nazvati – jednostavno on nije voleo njenu ljubav prema njemu koja ga je gusila i sputavala. Uzasavao se njenih poljubaca i zagrljaja koji su ga stezali… ali ju je u sustini voleo. Kad je odrastao, kako je jednom prilikom rekao – nije bas imao zelju da je vidi, ali je zeleo da zna da je dobro i da je srecna… On je bio ljubazno, fino vaspitano dete i sve je prihvatao mirno bez protivljenja ali se od malih nogu bunio ne prihvatajuci sa radoscu bilo kakav fizicki kontakt sa svojom majkom.

Imao je (bas kao i Agatha) svoje malo carstvo – deciju sobu i veliki vrt i svoju Dadilju koja je za njega bila isto sto i Bog i izmisljene drugare u igri za koje je samo on znao, pre svega Gospodina Grina, Pudlicu i Vevericu… A onda je spoznao strah, pravi veliki strah od Zveri… Bila je crna i velika sa velikim belim zubima. Nema veze sto je stajala u velikom salonu i sto su je svi zvali „klavir“. To je za njega bila Zver koja ispusta grozne zvuke… Nikada nije hteo da sedne za klavir i da uci da svira. Plakao je i otimao se. Prestali su da ga teraju. Setimo se samo kako je i Agatha sama imala strah od javnih nastupa kada bi trebala da nesto izvede na klaviru. Kako je napisala u svojoj „Autobiografiji“ jednom se cak i razbolela pred jedan javni nastup samo da ne mora da svira pred drugima.

Jednom, dok je jurio po vrtu i okolnoj sumi, Vernon je kroz granje ugledao Zver (radnici su podizali klavir sa spoljne strane kuce do salona na spratu)… Ubedjen da ga „Zver“ juri i da ce ga prozdrati ako ga stigne, poceo je besomucno da trci. Pao je i polomio nogu. Mesecima ga je negovala sestra Frensis koju ce pamtiti do kraja zivota i dane provedene sa njom kao najdraze u detinjstvu. Tada mu je rekla: „Ti si pobegao, sto je stramota, zar ne? Mnogo bi bilo bolje da si ostao i gledao. Uvek je najbolje gledati. Posle mozes da bezis – ali obicno to covek vise ne zeli. Stvari nikada nisu tako strasne kada su ispred nas, nego kada su iza. Upamti to. Svet izgleda strasno kada ti se nalazi iza ledja i kada ga ne vidis. Zato je najbolje okrenuti se i suociti sa tim stvarima – tada obicno shvatis da tu nema niceg strasnog…“

Vernon je i po osobinama i izgledom vise licio na oca, ali je obozavao i majcinu crvenozlatnu kosu koja se presijavala na suncu. Mojra je licila tada na bica iz njegove knjige bajki. Samo tada ce ona biti njegova majka, ona koju voli i koju obozava.

Onda je njegov otac iznenada morao da ih napusti. Tada ce Vernon shvatiti tako malo, ali ce mu kasnije biti jasno da je otac bio slaba licnost i da nije mogao da se odupre carima drugih zena… Bile su tu prvo njihova sluzavka Vini, a zatim i sestra Frensis… Njegova majka je zahtevala da on ode. Ne birajuci reci svadjala se sa ocem, cak i pred njim. Ona nije zelela razvod – jer u stvari nije htela da mu da slobodu i mogucnost da bude sretan daleko od nje sa nekom drugom zenom. Ona je samo htela da ga skloni od Vernona. Njegov otac Volter je sve vise bio van kuce. Dolazio je tek na spavanje.

Njihova kuca i posed, „Velmoska opatija“ bila je stotinama godina u posedu oceve familije i njegovoj majci nije znacila nista. Kada je njegov otac odlazio na ratiste u Juznu Afriku, Vernon je imao sedam godina. Otac ga je odveo do rusevina starog zamka na imanju i ispricao mu pricu o „Velmoskoj opatiji“ i rekao mu da ce ona pripasti njemu ako on pogine u ratu. Volter je tada vise nego ikada bio svestan saznanja da je upravo „Velmoska opatija“ bila uzrok tragedije u njegovom zivotu. Ne bi li je sacuvao, ozenio se Mojrom koja je bila bogata naslednica. A ona se udala za njega iz ljubavi. Mali Vernon tada nije znao da ce isti problemi mnogo kasnije muciti i njega.

Kada je njegov otac Volter otisao, Mojra se jos vise vezala za malog Vernona neprestano ponavljajuci da je on samo njen i da ga nikad nece pustiti da ode od nje… Medjutim, Vernon je prvo otisao u skolu dolazivsi kuci samo za raspust. Onda su stigle vesti da je otac poginuo. Zbog smanjenih prihoda, on i majka morali su da napuste „Velmosku opatiju“ i da je izdaju drugima. Preselili su se u blizinu majcinog brata Sidnija koga Vernon nije uopste voleo. Sreca je da je on tada isao u skolu i da ga nije puno sretao… Posle je dosao koledz i on se sve vise udaljavao od majke…

Jos iz vremena detinjstva i zivota u „Velmoskoj opatiji“ on vuce poznanstvo sa svojom rodjakom Dzozefinom, komsijom Sebastijanom Levinom, Jevrejinom i malom Nel Vereker…

Godine su prolazile. Dzozefina je izrasla u mladu buntovnu umetnicu koja je prezirala muskarce ali uvek bila „ocarana“ nekim od njih posebno ako je bio „gubitnik“, Levin je nasledio talenat svojih predaka za zgrtanjem novca i bio potajno usput zaljubljen u Dzozefinu, Vernon je ziveo za dan kada ce napuniti 21 godinu i vratiti se u svoju „Velmosku opatiju“… Jos uvek je lutao trazeci smisao svog zivota. Jedino sto je znao bilo je da – mrzi muziku – ali nikome nije mogao da objasni zasto…

Njih troje su prakticno bili neraskidivi. Zavrsili su isti koledz… Izgubili su svaki trag o Nel Vereker… A onda se ona pojavila sasvim slucajno, odrasla i prelepa – ocarala Vernona… Jos nesto se pojavilo u njegovom zivotu istovremeno kad i Nel… Bila je to muzika – muzika koju je prezirao, koju je mrzeo, koja mu je stvarala mucnine… U jednom momentu nije mogao da izbegne odlazak na jedan koncert. Vratio se sa koncerta drugaciji. „Izgledao je osamuceno, kao neko ko je preziveo strasan potres. Prvi utisak pokazivao je da se daljina gde je on trenutno, nije mogla premostiti samo pukim recima…“ Dzozefini i i Sebastijanu objasnio je da je na tom koncertu postao svestan lepote muzike. Bio je suocen sa njom, nije mogao da pobegne. Zastao je i oslusnuo, bas kao sto ga je u detinjstvu savetovala sestra Frensis…

Od tada pa do kraja romana pratimo Vernonovu borbu da stvori svoje remek delo, zadrzi svoju Nel i sacuva u svom vlasnistvu „Velmosku opatiju“…

Uz male uzlete do kraja zivota ce ga sustizati neuspesi… Imace svoju Nel, cija majka je imala ambiciju da je bogato uda. Nel je bila zaljubljena iskreno u Vernona odbijajuci sve druge prosce ali je videla i kako bedno zive njene drugarice koje se nisu bogato udale… pitajuci se „Da li tako izgleda neizbezan kraj? Da li siromastvo ubija ljubav?“... Ona je ubedjena da ce sa njom i Vernonom biti drugacije ali odlaze vencanje iz dana u dan…

Vernon i dalje pise „operu svog zivota“… Napunivsi dvadeset i jednu godinu saznaje da je „Velmoska opatija“ u velikim dugovima i da moze postati njegova tek kad otplati hipoteku. Da bi smanjio troskove koji se gomilaju prinudjen je da nastavi da je izdaje i dalje… i sanja o tome da ce jednog dana zaraditi dovoljno novca i da ce moci da otplati hipoteku…

Nelina majka i dalje im ne da pristanak da ozvanice svoju vezu… dok Nel ne bude sigurna da je to ono sto zeli… a Nel se preterano ne zuri cekajuci da Vernon napravi karijeru… Vreme prolazi, on resava da napusti muziku i prihvati posao koji mu nudi ujak Sidni u njegovoj fabrici misleci da ce tako pre postici uspeh i da ce tako zadovoljiti i Nel i njenu majku… Ali on samo postaje taj koji je nezadovoljan…

U medjuvremenu krecuci se u umetnickim krugovima, Vernon upoznaje Dzejn, mladu opersku pevacicu, doduse stariju od njega desetak godina, ali jako privlacnu, samosvesnu zenu i ubrzo pocinje sve cesce da se vidja sa njom… U pocetku ju je mrzeo jer ga je posle samo pola sata poznanstva poznavala bolje nego sto on sam sebe zna. Rekla mu je:„Zelite da zivite u kuci svojih predaka, da se ozenite zenom koju volite, da se obogatite i postanete veliki kompozitor. Usudjujem se da kazem da cete mozda uspeti u jednoj od tih stvari, i to samo ukoliko joj posvetite celokupnu paznju. Malo je verovatno da cete sve to postici. Zivot nije roman koji mozete kupiti za peni…“

Ona mu nudi resenje i Vernon sa uzasom shvata koliko je ona pravu. On moze da zadrzi „Velmosku opatiju“ ako se bogato ozeni. To ce i uspeti ako dovoljno dugo bude radio za ujka Sidnija. Ozenice jednu od njegovih cerki… On moze imati i Nel Vereker do kraja zivota ako resi da proda „Velmosku opatiju“… On moze imati uspeha i u muzici samo ako prestane da misli o zemaljskim stvarima koje ga opsedaju, o kuci, o Nel… On je uzasnut – nista od toga nece da uradi. Nikada… Vise mu se dopadalo da misli da je zivot bajka i da ce sve vec nekako srediti…

Nel saznaje da se Vernon vidja sa Dzejn i pomalo ljubomorna odlazi kod nje da je upozna. Dzejn joj otvoreno kaze da ce izgubiti Vernona ako ga ne prihvati takvog kakav jeste ali i to da ce ona takva kakva jeste sa njim uvek biti nesrecna imajuci tek tu i tamo trenutke srece…

Vernonova opera je privedena kraju ali Nel se i dalje boji zivota u siromastvu sa njim. Pise mu pismo i trazi od njega da sacekaju jos sest meseci… On odlazi kod Dzejn i razgovarajuci o Nel ona pokusava da ga urazumi i da mu objasni da nije samo ljubav dovoljna… jer su oni sasvim razliciti… Njemu, koji ima duhovnu preokupaciju muzikom je sasvim svejedno kako zivi ali je Nel vezana za spoljni svet, za haljine i izlaske i nije spremna toga da se odrekne zarad ljubavi ziveci samo za njega koji s druge strane zivi za muziku…

Njegov bogati prijatelj Sebastijan resava da finansira njegovu operu „Princeza iz zamka“… On srecan, zuri kuci ali tamo zatice Nelino pismo u kome ga ona obavestava da je resila da se uda za drugog. Ona ga i dalje voli ali ce sa Dzordzom Cetvindom biti bezbedna… On u magnovenju stize do Dzejninog stana i resava da ostane sa njom…

Vernonov zivot se menja iz korena. Pocinje da pije, nezainteresovan je za muziku… Njegova majka moli Dzejn da ga ostavi na miru i da prestane da mu unistava zivot govoreci joj da je ona kriva za sve sto se desava „njenom malom decaku…“ Premijera Vernonove opere je prosla nezapazeno, a zatim izbija rat… Nel Vereker ipak dolazi kod Dzejn u potrazi za Vernonom. Ona ne zna da su njih dvoje zajedno ali ga vec danima ne nalazi kod kuce… Kaze joj da mora da ga moli za oprostaj, da se lose ponela prema njemu i da mora da ga vidi… Vernon se pojavljuje, sve joj oprasta i oni se vencavaju. Nel je postala druga osoba od kako su se vencali „Zracila je prikrivenim sjajem. Mozda je bila tisa nego ranije, pa ipak nekako zivlja. Njih dvoje su bili srecni zajedno, i niko ko bi ih video ne bi u to posumnjao. Cesto su gledali jedno u drugo, i kada su to cinili, moglo se osetiti… nesto je strujalo izmedju njih… tanano, skoro nevidljivo, ali ipak prisutno…“ Vernon kao dobrovoljac odlazi u rat a Nel pocinje da radi kao medicinska sestra u Crvenom Krstu… a onda stize telegram u kome je obavestavaju da je poginuo… i da ce biti sahranjen u Francuskoj.

Nel odlazi u „Velmosku opatiju“ gde ce se sluziti pogrebna misa za Vernona. Kao i njegov otac koji je sahranjen u Juznoj Africi, ni Vernon sada nece pocivati u velikoj porodicnoj grobnici… Svi se okupljaju na sluzbi. Tu su i Dzozefina i Dzejn, Sebastijan, ujak Sidni, Vernonova neutesna majka… Nel saznaje da joj je Vernon testamentom ostavio „Velmosku opatiju“. Uskoro, pritisnuta bolescu i nemoci da izadje na kraj sa troskovima zivota ona odlucuje da uradi dve stvari – da se ipak uda za Dzordza Cetvinda i da proda „Velmosku opatiju“ koja joj je samo donosila probleme sa racunima…

Medjutim, kao i u detektivskim romanima Agate Kristi, tek smo na pola romana kada se desava veliki preokret koji cu vam radi zanimljivosti citanja do kraja ispricati sto krace mogu: „Velmosku opatiju“ ce kupiti bas Dzordz Cetvind i poklonice je Nel kao vencani poklon a mnogo godina kasnije ce se ispostaviti i da Vernon nije poginuo… Greske su tih ratnih godina bile moguce jer je puno ljudi ginulo na frontu… Upao je u zarobljenistvo, uspeo da pobegne preko holandske granice, tu je doziveo saobracajnu nesrecu zbog koje je izgubio pamcenje… Pojavljuje se u Engleskoj mnogo godina kasnije sa drugim identitetom. Ne seca se ni Nel, ni „Velmoske opatije“ a opet se igrom slucaja pojavljuje tamo jednog popodneva kao vozac jednog poslovnog coveka koji dolazi Cetvindu u posetu. On ima nejasan utisak da mu je sve to odnekud poznato a onda je ugledao i Nel… koja je trceci pobegla od njega kada ga je videla… A on nije znao zasto…

Sebastijan i Dzejn ga uskoro pronalaze i malo po malo pokusavaju da mu povrate pamcenje… On odlazi kod Nel i razgovara sa njom… ona mu govori jednu veliku laz zbog koje on resava da je zauvek ostavi svestan da gubi i nju i „Velmosku opatiju“… a sve mu je bilo na dohvat ruke… I Dzejn stize u posetu Nel dajuci joj poslednju sansu da ispravi svoju gresku i da Vernonu prizna da ga je slagala ili ce ga ona uzeti zauvek… Nel, bez obzira na sve ne zeli da Vernona prepusti toj zeni ali ne zeli ni da se odrekne luksuza koji je u pravom smislu reci osetila sa Cetvindom… Igrom slucaja ne stize da se vidi ponovo sa Vernonom i on odlazi sa Dzejn u Rusiju… Prolaze godine i on u pismima Sebastijanu pise koliko je sretan… ali u njemu nema vise duse… on vise ne moze da komponuje… Posle nekoliko godina on i Dzejn vracaju se brodom i na putu dozivljavaju nesrecu… Vernon je stavljen pred poslednje iskusenje u zivotu i opet bira pogresan put…

Genijalna prica o genijalnom coveku koji je do kraja svog zivota ostao veliko dete. Od svih Dzejninih pravaca koje mu je nudila izabrao je onaj poslednji da izgubi sve i da ostane sam sa svojom muzikom i da se suoci sa „Zveri“ od koje je bezao celog zivota ziveci kao kukavica…

Piše: 27.08.2006. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd

+5

0