Dvostruki greh
Poaro i Hejstings na proputovanju Juznom obalom jedan deo puta prelaze autobusom. Poaro, naravno, gunjdja zbog neudobnog puta. „Jutro je osvanulo vedro i suncano. Zaista divan dan! Poaro ipka nije hteo da rizikuje. Obukao je vuneni prsluk, kisnu kabanicu, debeli kaput i stavio dva vunena sala. Uz to je obukao najdeblje odelo koje je imao. Pre puta je progutao dve tablete protiv gripa i poneo rezervne sa sobom.“ U autobusu srecu ljupku gospodjicu Meri Dervent koja im se pomalo neobazrivo, obzirom da su za nju ipak stranci, poverila kako ide za svoju tetku koja ima antikvarnicu da obavi vazan posao. Naime, u prtljazniku autobusa, u svom koferu, nosi veoma vredne minijature koje treba da preda kupcu. Pretpostavljate vec, minijature tokom puta nestaju, a Poaro i Hejstings se prihvataju zadatka da pomognu dami u nevolji. Kao i u svakom velikom romanu i ovde postoji neko ko je sumnjiv, ali kao i obicno sumnjiv je iz potpuno drugog razloga… I ovde imamo jedan romantican zaplet, nesto malo prerusavanja, promene identiteta i dvostruku igru…
Osinje gnezdo
Dok je Poaro duvajuci isao uz prasnjavu ulicu jednog toplog avgustovskog dana komentarisuci kako su se njegovi lepi brkovi opustili, njegov stari poznanik Dzon Herison je orezivao svoje ruze u basti na koju je bio tako ponosan… Poaro je krenuo kod njega u posetu i na pitanje svog prijatelja otkuda on u ovim krajevima, Poaro odgovara: „Istrazujem zlocin koji se jos nije dogodio.“ Naime, Poaro je u apotekarskoj knjizi obliznjeg mesta video ime Kloda Lengtona, koga je takodje poznavao, sa napomenom da je kupio cijankalij… Zato je i pozurio kod svog prijatelja Hersiona… da spreci jedno saomubistvo i jedno ubistvo…… Setajuci se po predivnoj basti Poaro je primetio veliki osinjak. Njegov prijatelj komentarise da ce bas veceras doci Lengton da ga unisti benzinom… Mada posluzio bi dobro i cijankalij ali je opasno drzati ga u kuci… „Jadne ose. Uskoro ce biti unistene, ali one to ne znaju. Nema nikoga ko bi im to rekao. Izgleda da one nemaju svog Herkula Poaroa…“ Poaro resava da se vrati kod svog prijatelja u vreme kada ose trebaju da se uniste „Zabavljace me da vidim kako se unistava osinje gnezdo. Jos jedan od vasih engleskih sportova…“
Kradja kraljevskog rubina
Ovo je jedna dobro poznata prica… Nestao je ogroman kraljevski rubin… Poaro treba da spasi buduceg mladog vladara jedne daleko-istocne zemlje, njegov ugled i ugled njegove zemlje… Mladic je bio pred vencanjem, ali je dosao u London pre svadbe da se malo provede i tom prilikom bio vrlo nesmotren – jednoj od njegovih pratilja dozvolio je da nosi rubin na veceri… Naravno, dama je tisla do toaleta da napuderise svoj nosic onda nestala. sa njom i rubin… Poaro nevoljno prihvata slucaj… iako sekretar mladog princa, Dzezmond ima neke ideje i trag koji vodi do imanja Kings Lejsi… On odlazi tamo i tu pocinje prica – slucaj kao mnogi drugi – bozicni kolac, tacnije dva bozicna kolaca, puno familije, jedna romanticna prica i naravno kraljevski rubin… Tu je i Poaro koji rezirajuci jednu predstavu naocigled svih prisutnih resava slucaj kraljevskog rubina.
Krojačicina lutka
„Nije to bilo ono sto deca zovu lutkom. Bila je to jedna od onih lutaka koje razmazene bogate zene drze pored telefona ili medju jastucima na divanu…“ Sto god da je bilo, mene je ova prica podsetila na onaj cuveni, dobro poznati, serijal „Zona sumraka“. Naime, radi se o tome da je jedna krpena lutka svima u krojackom salonu izgledala nekako neprirodno ziva i niko nije mogao da je ne primeti i ne prokomentarise… ali nikome nije bila simpaticna, vec su svi imali neprijatan osecaj u njenom prisustvu i osecali strah… Niko se nije secao otkuda ona tu i ko ju je doneo… tek ona se jednoga jutra sa kreveta premestila „za pisaci sto“… drugog jutra je „sedela“ na simsu od prozora gledajuci na ulicu… Svi su bili zgranuti… i prvo su mislili da se neko od osoblja sali… Zakljucali su sobu… Ona se sutradan pojavila u drugoj sobi… A onda je Alisa Kumb resila da je baci kroz prozor… Sledi rasplet. Odlicna prica dijaloga i ljudskih karaktera, mada vrlo neobicna i donosi nam neki drugaciji stil od onog na koji nas je Agata navikla…
Grinšoova ludorija
Interesantan naziv za jednu kucu – „Grinsoova ludorija“… Stari gospodin Grinso je bankrotirao gradeci ovo zdanje koje je bilo sve samo ne otmena engleska kuca. Bila je ogromna, rogobatna, mesavina vise nespojivih stilova… Unutra je bila opremljena na isti nacin – puno kica, zlatnih detalja… U kuci trenutno zivi unuka starog Grinsoa, jedna veoma ekscentricna stara dama… Rejmond Vest, poznati pisac i necak nase drage gospodjice Marpl, setajuci sa prijateljem nabasao je na ovu kucu i zapanjen njenim izgledom reasava da je malo poblize upozna… i nju i njene stanovnike… Stara gospodjica Grinso ih upoznaje sa svojim cudnim testamentom… izrazavajuci zelju da nadje nekoga da priredi dnevnike njenog dede za izdavanje. Rejmond se vraca kod teteke Dzejn pricajuci joj o toj grozomornoj kuci… a ona dobija ideju da kod gospodjice Grinso zaposle Luizu, necaku rejmondove zene Dzoane. U kuci se ubrzo desava ubistvo. Luiza je jedan od svedoka a godpodjica Marpl, naravno neko ko ce dobiti kljucnu ideju za resavanje ove misterije. Odlicna prica, koja je morala biti razradjena u roman jer je imala za to sve predispozicije.
Dvostruki trag
Onaj ko je prvo gledao tv adaptaciju ove price pa zatim je procitao bice iznenadjen. U prici je Paroova zanesenost groficom Rosakovom tek blago naznacena. Ovde se radi o kradji vrednog i retkog nakita iz dobro cuvanog sefa gospodina Hardmena. On je jedne veceri uprilicio prijem za svoje prijatelje a zatim otkrio nestanak dragulja. U sefu Poaro nalazi dva traga – belu musku rukavicu i tanku, crnu lakovanu tabakeru sa inicijalima na njoj… To je za njega vec bilo previse – dva traga odjednom… Poaro se upoznaje sa svima koji su potencijalno osumnjiceni… Tu su parker – sekretar gospodina Hardmena, zatim Ledi Rankorn, ugledna sredovecna zena iz veoma stare engleske porodice, juznoafricki milioner – gospodin Dzonston i ruska grofica Vera Rosakov koja je svojom teatralnom pojavom ostavila takav utisak na Poaroa da ga je vec iste veceri Hejstings zatekao kako ozbiljno proucava rusku gramatiku… „S dramaticnim gestom bacio je knjigu. U njegovom oku svetlucala je iskra koju sam dobro poznavao. Bio je to nedvosmislen znak da je Herkul Poaro zadovoljan sobom…“ Kada je konacno resio slucaj, Poaro je prokomentarisao Hejstingsu: „Sjajna zena. Imam osecaj, prijatelju – veoma odredjen osecaj – da cemo se ponovo sresti. Samo ne znam gde…“
Poslednja seansa
Ovo je jos jedna od prica kategorisanih u mojim komentarima – kao prica iz „Zone sumraka“. Rec je o madam Simon Dobrej i njenom muzu Raulu. Madam Dobrej je medijum koji izdrzava sebe i muza prizivajuci duhove. Njena sobarica Eliza to ne odobrava i moli Raula da ubedi Madam da prekine sa tim jer svakoga dana izgleda sve losije i losije… Ona i sama to primecuje, ali pored toga oseca i strah „Ne znam ni od cega ni za sto, ali neprestano sam opsednuta idejom da ce mi se dogoditi nesto – nesto strasno…“ Simon Dobrej se sprema da odrzi poslednju spiritualisticku seansu za zenu kojoj je umrla cerka, prizivajuci lik male pokojnice poslednji put da je ona zaista izgledala kao da je od krvi i mesa i to tako verno da stara gospodja nije mogla da se uzdrzi a da ne zagrli svoje dete…a onda se desilo…
Svetiliste
U ovoj prici srecemo coveka koji se obreo u crkvi, ranjen iz pistolja. Paroh, njegova zena i doktor daju sve od sebe da mu pomognu, ali on umire. ne znaju nista o njemu, ni ko je ni sta je, ni odakle je… Pretpostavljaju da je sam hteo da se ubije ali zasto je to uradio u crkvi, ili u krajnjen slucaju zasto je nju izabrao mesto na kome ce umreti? Dok je umirao, izgovorio je samo jednu rec: „Svetiliste.“ a onda uz veliki napor i rec „dzulijan…“ dali je on to dozivao paroha Dzulijana Harmona ili je u pitanju nesto drugo…? Lokalnu policiju kontaktira gospodja Eklis i prijavljuje nestanak svog brata. Ona sa suprugom dolazi da preuzme stvari svoga brata, pitajuci da li je pre nego je umro ostavio neku poruku… Iako dobrostojeci insistiraju i na njegovom starom kaputu koga je, premda je bio sav krvav parohova zena odnela na pranje… Sa svojim ucenim muzem komentarise ceo dogadjaj posebno trazeci od njega da joj prica o „svetilistu“… a onda resava da poseti svoju kumu Dzejn Marpl… Upoznavsi je sa predhodnim dogadjajima, gospodjica Marpl dobija ideju i dve zene krecu u akciju na Stanicu Pedington…
Piše: Svetlana Andjelić, urednik stranice
