Kod velike vecine kriminalistickih romana, posebno kod Agate Kristi – sam naslov romana sugerise nam nesto bitno (Ubistvo tamo-amo ili Misterija ovde-onde) ali kad naidjete na naslov poput „Ruka brza od oka“ (ili u hrvatskom prevodu: „Trik je u zrcalima“), odnosno u originalu „They do it with mirrors“ mi nekako intuitivno znamo da buduci ubica planira da nas zavede i obmane poput iluzioniste koji izvodi svoju predstavu i daje nam da vidimo ono sto on zeli da vidimo. Stoga se necu zadrzavati na opsirnijem opisu radnje romana jer cu vam tako pokvariti zadovoljstvo citanja ovog romana odlicnog zapleta.
Okosnicu romana cine dogadjanja u Stoningejtsu, velikoj vili prebogate Kari Lujze Serokold. Ona, njena sestra Rut i Dzejn Marpl bile su davno (ali – bas davno) zajedno u Internatu u Firenci. Od tada traje njihovo prijateljstvo. Ali, nasa tetka Dzejn je uglavnom vidjala Rut. Sa Kari Lujzom uglavnom je razmenjivala Bozicne cestitke. Pri poslednjem susretu sa Rut, ova je izrazila svoju nejasnu zabrinutost za svoju sestru. Brine, ali ne zna zasto. Jednostavno – osecaj. I eto povoda da gospodjica Marpl krene u Stoningejts. Rut, ne zeleci da dodatno uznemirava svoju sestru najavljuje dolazak gospodjice Marpl pod izgovorom da je njihovoj dragoj siromasnoj prijateljici Dzejn potrebno malo kvalitetnog odmora sa prijateljima na nekom ugodnom mestu, a koji sebi ne moze da priusti… I tako se gospodjica Marpl u svojoj najistrosenijoj garderobi pojavila u Stoningejtsu.
Stoningejts nije bio samo ogromno viktorijansko zdanje u kome je zivela Kari Lujza sa svojom porodicom, vec je u okviru istog imanja, prilicno blizu kuce bio i internat – ili kako su ga oni zvali Koledz za mlade prestupnike koje je njen suprug sa svojim saradnicima hteo na jedan veoma neobican nacin da ucini pogodnijim za drustvo i olaksa im zivot. Koledz je bio doduse ogradjen zicom i zakljucan nocu, ali sama cinjenica da se po dvoristu i kuci slobodno krecu doktori, psihijatri i neki od sticenika Koledza, pa cak samo i preko dana, davala je ovom imanju nesto drugaciji izgled nego sto bi to bilo u nekim drugim okolnostima.
Kari Lujza se sa samo sedamnaest godina udala za pedesetogodisnjeg istrazivaca Gulbrandsena, udovca sa troje odrasle dece. Kako su godine prolazile i nisu dobijali dete, usvojili su Pipu, ali je Kari Lujza ubrzo zatim ostala trudna. Dobili su kcer Mildred. Nekako nesvesno Kari Lujza je vise paznje posvecivala Pipi a sve u strahu da je po rodjenju sopstvenog deteta ne zapostavi, ali ispadalo je u stvari da zapostavlja rodjenu kcer. Mildred je to itekako primecivala. Vec sa trideset dve godine ostala je udovica. Fondacija koju je Gulbrandsen osnovao i ostavio njoj na upravljanje bila je vrlo velike vrednosti. Kari Lujza se ubrzo zatim udala za Dzonija Restarika, pustolova i lenstinu prihvativsi brigu o njegovim sinovima iz prvog braka. Nestalan kakav je bio, nije joj dugo ostao veran. Nedugo zatim su se razveli da bi on mogao da se ozeni drugom zenom („uzasnom Jugoslovenkom“ kako Agata kaze), ali su samo posle nekoliko meseci braka njih dvoje nastradali u saobracajnoj nesreci. Tako su njegovi sinovi Stiven i Aleks Restarik ostali sa Kari Lujzom. Ona se onda udala za Luisa Serokolda, naucnika koji se bavio pitanjima maloletnicke delikvencije i prevaspitavanja mladih ljudi ne zaleci ni vreme ni novac njene fondacije za to. Pipa i Mildred su se udale. Mildred za kanonika Strita koji je nedavno umro a Pipa za jednog Italijana rodivsi kcer Djinu. Na porodjaju je umrla. Drustvo u Stoningejtsu je dakle bilo prilicno sarenoliko: Kari Lujza, njen muz Luis, pastorci Stiven i Aleks, kcer Mildred i unuka Djina koja se udala za mladog Amerikanca Voltera i sa njim dosla da zivi kod bake.
U kuci su jos bili i gospodjica Dzulijet Belever koja je brinula o Kari Lujzi i obzirom da je ova bila prilicno krhka i nezna, gospodjica Belever je imala ulogu domacice. Kari Lujza ju je smatrala ne samo domacicom, vec i negovateljicom, sekretaricom i veoma vernom prijateljicom. Srecemo i mladog doktora Maverika, psihijatra koji se sa one strucne tacke gledista bavio mladicima problematicnog ponasanja i imao devizu „Svi smo mi pomalo ludi“. Deo ogromnog zdanja bio je preuredjen za potrebe Luisovog posla. Tu su bile kancelarije i spavace sobe za nastavno osoblje, dva mlada coveka koji su radili kao nastavnici kao i gospodin Baumgarten jedan od visih predavaca na Koledzu kako su ga oni zvali. Uvek su kao gosti u kuci bila i po trojica mladih sticenika koji su se smenjivali svakih nedelju dana.
Kari Lujzina sestra Rut je brinula zbog necega neodredjenog. Boravila je u kuci pre izvesnog vremena i imala je utisak da nesto ne valja, da li sa ukucanima ili sa nekim od sticenika ali po njenom misljenju i Luis i Kari Lujza su bili previse u oblacima. On je ziveo samo za svoje ideje i istrazivanje i nije video nista drugo a ona je, kao i celog zivota uostalom, imala samo pozitivno misljenje o ljudima i svuda videla samo dobre i lepe stvari. A zivot nije bas tako sladak. Zato je i poslala tamo bas gospodjicu Marpl jer je ova imala potpuno suprotnu osobinu – uvek je u svemu videla prvo ono najgore, a kada ga zaista i primeti ono je nesumnjivo i prisutno. Bez obzira na godine i na prvi utisak koji ostavlja kod nekoga ko je ne poznaje, gospodjica Marpl nije bila neko ko bi umisljao stvari. Vec drugi pogled na njene celicno plave oci odavao bi nam nesumnjivo pronicljivu i razumnu osobu. Ona je samo izgledala smuseno dok vam objasnjava nesto, trazeci prave reci da vam kaze ono sto za sada i njoj samoj nije jasno ali ona nekako oseca da ima smisla i da je vazno.
Jedan od sticenika Luisa Serokolda bio je i Edgar Loson. Gospodjica Marpl je odmah nasla pravi izraz za njega – neprilagodjen. Svaki put bi pricao neku drugu pricu o sebi i o tome ko mu je pravi otac. Uvek bi njegov otac bio neka druga vazna licnost koja zbog polozaja nije mogla da se ozeni njegovom majkom i njega sad, eto, progone. A gospodin Serokold je bio tako dobar prema njemu sto ga je odveo iz Londona, mada ni ovde nije sasvim bezbedan. Delovao joj je nekako teatralno, kao da glumi tekst neke predstave… Gospodjica Marpl je bila ljubazna prema njemu i rado je razgovarala sa njim tako da joj se on vrlo lako poveravao. Saznala je od njega vise o ukucanima nego sto je mogla i da pretpostavlja. Samo, da li je mogla da veruje Edgaru Losonu?
Kako je gospodjica Marpl neko ko je sa strane dosao u njihovu kucu a vidi se da je Kari Lujza jako voli i postuje, ubrzo jedan po jedan dobijaju inspiraciju i zelju da razgovaraju sa njom, onako usput… I Volter Had je zarko zeleo sa nekim da prica. Njemu se nije dopadalo sto je ovde umesto u Americi. Po njemu, Djina je ovde sasvim druga osoba. Bavi se tim mladim momcima koji su skrenuli sa pravog puta i sa Stivenom Restarikom se angazuje oko njihovih pozorisnih predstava, i sto je jos cudnije, izgleda kao da uziva u svemu tome dok se on oseca potpuno beskorisno. Zatim je cavrljala sa Mildred, pa sa Djinom… Cak je i Luis nasao vreme za nju pokazavsi joj njihove ucionice, radionice i prostorije Koledza. Kada je otisla na spavanje te veceri – nije imala utisak da nesto posebno nije u redu, posebno ne kad je Kari Lujza bila u pitanju.
Uskoro im dolazi u posetu stariji sin njenog prvog muza – Kristijan Gulbrandsen. Slucajno, kako se to samo u knjigama desava, gospodjica Marpl bila je prilici da cuje delove razgovora izmedju Luisa Serokolda i Kristijana Gulbrandsena. Njihov razgovor ticao se bez sumnje Kari Lujze i obojica su se slozila sa tim da „to mora da se izvede a da ona ne sazna i da se o njoj mora voditi racuna…“ Pored svega toga, imalo to veze sa njihovim razgovorom ili ne, ali Luis Serokold je te veceri sprecio svoju zenu da uzme svoju uobicajenu dozu leka. Gospodjica Belever je bila veoma ljuta zbog toga? Da li je Luis sumnjao da se nesto nalazi u leku koji uzima njegova zena?
Ostroumna gospodjica Marpl uvidja da je Rut bila u pravu. Nesto se veoma cudno desava u toj kuci. Te iste veceri u jednoj od soba ogromnog zdanja, i pored svog opreza, desava se ubistvo. Izgleda da svi imaju alibi jer su cele veceri bili jedni drugima pred ocima. Zrtva je jedina osoba koja nije bila u salonu te veceri i zato se i pruzila prilika da postane zrtva… Jedini koji su mogli biti sumnjivi su Volter Had koji je izasao na kratko iz salona da popravi osigurac jer je u jednom momentu nestalo struje, kao i Aleks Restarik koji je te veceri stigao iz Londona. Tu je naravno i dve stotine mladih neprilagodjenih osobenjaka. Da li je neko od njih to mogao da ucini? Na prvi pogled, iako je bilo kod od njih imao priliku za to, motiv se uopste ne nazire…
Inspektor Kari sprovodi istragu i prica sa svakim od njih ponaosob. Uskoro je upoznat i sa cinjenicom da je u kuci gospodjica Marpl o kojoj mu je pricao narednik Bleker. „Zlocin je vas prvi komsija…“ govori joj on i resava da misljenje stare dame itekako uzme u obzir. Sa njom raspreda sve moguce varijante kako je zlocin mogao da se desi, da li je iko u momentu nestanka struje mogao neprimecen da napusti salon i koji bi bio pretpostavljeni redosled poteza te veceri. A onda u razgovoru sa Aleksom Restarikom, njih dvoje dobijaju zanimljive ideje. Aleks je bio pozorisni reditelj i kao takav, posmatrao je svet oko sebe sa nekog drugacijeg stanovista. Za njega je sve bilo scena.
Ko je u ovom slucaju rezirao dramu i hteo da brzom rukom prevari oko gledalaca? I kakve veze imaju ubistvo koje se desilo sa sistematskim trovanjem Kari Lujze? Zasto se desilo ubistvo ako je neko hteo vec otrovom da zavrsi „posao“? I kako se istraga tako lako prebacila na resavanje pitanja „ko to truje Kari Lujzu“ kada je to bilo nesto jos uvek nedokazano i samo u pricama nasuprot ubistvu koje se desilo i koje je bilo toliko stvarno? Da li je rec o istoj osobi? Da li bi ista osoba trovala Kari Lujzu i bila spremna da izvrsi ubistvo? Posto je slucaj resavanja ubistva zapao u izvestan corsokak nedostatkom ociglednog izvrsioca, istraga se prebacila na teren trovanja? Da li je ubica sa tim i racunao da ce im tako odvuci paznju? Da li i ovde jedno treba da zamagli drugo?
Ubrzo je jedan od sticenika Koledza koji se hvalisao kako je video „nesto“ te veceri, nadjen ubijen. Niko nije pridavao vaznosti njegovim recima posto je imao obicaj da laze i da se razmece velikim pricama, ali postojao je neko ko nije smeo da rizikuje. To je moglo da znaci samo jedno – ubica je jos medju njima.
Gospodjica Marpl je izasla ispred kuce i stajala upravo na onom istom mestu gde je Aleks objasnjavao inspektoru kako funkcionise pozoriste. Razmisljala je o sceni, scenografiji, glumcima, trikovima… Gledala je u kucu i govorila gospodjici Belever: „Razmisljala sam o madjionicarskim trikovima. Tako je tesko da, kada ih gledate, shvatite kako se izvode, a opet, kada vam ih objasne, sve je tako smesno jednostavno… Ako stvar posmatrate samo sa jedne strane, samo jednu stranu i mozete da vidite. Ali, sve se savrseno uklapa kada u mislima razlucite iluziju od stvarnosti…“
Da bi sprecila da se desi jos neki „nesrecan slucaj“ ona resava da svoje ideje odmah poveri inspektoru Kariju. Odvlaci ga u salon velikog zdanja i govori: „Razmisljajte o ovome kao o drami, a scena je Velika dvorana u Stoningejtsu. Sta se nalazi iza kulisa?…“ Ona nastavlja svoju pricu, objasnjavajuci inspektoru kao da mu prica kako je izveden neki madjionicarski trik. Sve deluje tako jednostavno. Da li je stara gospodjica u pravu? Pa naravno. Uostalom, kao i uvek…
Piše: 15.09.2005. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd
