Komentar knjige – Ubistvo je lako

Luk Ficvilijam se posle mnogo godina rada u policiji na istoku, sa svim pocastima, penzijom i dosta slobodnog vremena vraca u Englesku. U vozu upoznaje vremesnu gospodjicu Pinkerton, koja kao i sve stare dame ne prestaje da prica. No, bila mu je pomalo i simpaticna jer ga je podsecala na njegovu tetku Mildred koju je jako voleo. Bakica mu prica o svojoj macki, skupoci, svom selu… a onda cuvsi da je on penzionisani policajac rece da je to bas zgodno jer je upravo posla do Skotland Jarda da prijavi ubistvo i to ne jedno nego cetiri… Slusao je njenu pricu prilicno nezainteresovano misleci da stara dama pomalo fantazira, a posebno kada je rekla i da zna ko ce sledeci biti ubijen. Cak je Luku rekla i ime tog coveka i zasto veruje da ce tako biti a zna i ko je ubica… Prepoznala ga je po izrazu na njegovom licu dok posmatra buducu zrtvu i zavrsava njihov susret recima: „Veoma je lako ubiti – dokle god niko ne sumnja u vas. A vidite, osoba o kojoj je rec je poslednja u koju bi bilo ko posumnjao.“

Vec posle par dana Luk je u novinama procitao da je neko pregazio gospodjicu Pinkerton na pesackom prelazu i da je automobil pobegao sa mesta udesa. Nedelju dana iza toga u novinama je osvanula vest o iznenadnoj smrti u Vicvudu. U imenu pokojnika Luk je prepoznao coveka koga je gospodjica Pinkerton oznacila kao sledecu zrtvu. Zaintrigiran situacijom i pretpostavkom koja mu se mota po glavi da je cela prica mozda zaista istinita i koristeci cinjenicu da rodjaka njegovog prijatelja zivi bas u tom mestu, on odlazi tamo sa pricom da je pisac koji istrazuje lokalne narodne obrede i verovanja… Upoznaje rodjaku svog prijatelja, mladu Bridzitu Konvej sekretaricu i verenicu lorda Vitfilda, najvidjenijeg coveka u mestu i vlasnika vise casopisa koji su mu donosili veliki prihod. On je krenuo sa samog dna i radom se uzdigao od najsiromasnije do najbogatije porodice u mestu i nikada nije propustao da to pomene. U kuci lorda Vitfilda zivela je i njegova sestra gospodja Anstruter koja je bila i dusom i telom bila posvecena bastovanstvu.

Luk ubrzo shvata da u Vicvudu bas nisu cista posla jer je zaista bilo dosta smrtnih slucajeva prosle godine: Karter, vlasnik lokalne krcme koji je jedne noci mrtav pijan pao sa mosta, mali Tomi Pirs koji je cistio najvise prozore u biblioteci i pao sa prozora, kucna pomocnica Ejmi Gibs koja je u mraku pomesala bocice – umesto sirupa protiv kaslja popila je sredstvo za bojenje sesira u dovoljnoj kolicini da se otruje, gospodja Horton koja je zvanicno umrla od akutnog gastritisa ali se danima pre toga dok je bila bolesna zalila da je truju, kao i doktor Hamblbi koji je umro od trovanja krvi posle lecenja zagnojene rane… Za malo mesto kao sto je Vicvud, bilo je i previse…

Uz Bridzetinu pomoc, Luk upoznaje i razgovara sa svima koji bi mogli da mu pruze makar neki trag i da ga navedu ka resenju njegovih sumnji. Bridzet je od pocetka upoznata sa njegovim pravim razlogom dolaska i pomaze mu da u tim prvim kontaktima i razgovorima navede ljude da iz jedne opste price na temu smrti, sahrana i lokalnih verovanja dotaknu teme nedavno preminulih u selu, tako da Luk ubrzo dolazi do vaznih podataka i saznaje gotovo sve o njima. Uspostavlja veze i odnose, kome su bili dragi, ko ih nije voleo i zbog cega, kome bi eventualno mogli da smetaju i zbog cega, odnosno ko bi mogao da ima koristi od njihove smrti.

Razgovarajuci sa svima njima, sa vikarom Alfredom Vejkom, sa majkom malog Tomija, sa starom gospodjicom Vejflet koja je bila prijateljica stare gospodjice Pinkerton i sa njom provodila najvise vremena, a koja se sada brinula o njenom bolesnom macku, sa advokatom Abotom, doktorom Tomasom koji je nasledio praksu i pacijente pokojnog doktora Hamblbija, on upoznaje odnose u malom mestu koji su uvek specificni za manje sredine gde svako svakoga poznaje. Tu je i cudni gospodin Esvorti, mladi gospodin duge kose koji drzi prodavnicu zemljanih posuda i izvodi magijske rituale u obliznoj sumi. Lukovo bogato iskustvo u policiji namece mu niz pitanja i tokom tih naizgled nevaznih razgovora skuplja podatke i stvara svoj utisak o toj galeriji likova u Vicvudu.

Da li je mali Tomi video u kancelariji advokata Abota nesto sto nije smeo da vidi? Da li je doktor Hamblbi dosao do saznanja da mlada Ejmi Gibs mozda nije slucajno popila sadrzaj pogresne flasice ili je otkrio tragove otrova kod gospodje Horton? Da li je gospodjica Vejflet zaista imala dobro misljenje o lordu Vitflidu koji je otkupio porodicnu kucu njenih roditelja kada su oni zapali u bedu i pretvorio zdanje u biblioteku u kojoj je ona sada radila i tako joj dao priliku da dane provodi i dalje u svojoj porodicnoj kuci? Da li je starog Kartera onako pijanog neko mogao da gurne s mosta u reku i kome je on smetao? Tu je naravno bila i gospodjica Pinketron – da li je auto nju udario slucajno ili je ubica posumnjao gde je ona posla i posao za njom da je onemoguci u tome? Jedino sto je sigurno znao je bilo to da divna Bridzet Konvej nije mogla biti zaljubljena u dosta starijeg, malog uobrazenog lorda i da je u pitanju njegov novac koji bi joj pruzio sigurnost u tim teskim vremenima.

Kako vreme prolazi i kako Luk iz dana u dan razgovara sa stanovnicima sve vise se interesujuci za neobicne smrtne slucajeve koji su se desili u Vicvudu, neki od promucurnijih gradjana, pre svega doktor Tomas i gospodjica Vejnflet shvataju da Luk u stvari sprovodi neku vrstu istrage. On onda krece sa objasnjenjima da istrazuje okolnosti pod kojima je umrla Ejmi Gibs, navodno angazovan od strane njenih rodjaka jer je o tom slucaju vec bila otvorena istraga. Tako i dalje ima „alibi“ da se raspituje okolo. Iako je Vicvud malo mesto i vrlo je verovatno da bi svako sa svakim mogao biti u nekom odnosu, Luk ubrzo pronalazi jedan zanimljiv detalj koji povezuje sve „sumnjive“ smrti – naime svi su se neposredno pre smrti zamerili jednoj osobi u gradu, a neki od njih su i radili za nju. Da li je Luk na tragu ubici?

Razgovarajuci sa gospodjicom Vejnflet, on saznaje dosta toga o ostalim stanovnicima Vicvuda. Gospodjica Vejnflet je bila najbolja prijateljica gospodjice Pinkerton cija je iznenadna smrt Luka i uvukla u celu ovu pricu. On pomislja da gospodjica Vejnflet zna dosta toga i pokusava da je navede na razgovor. Ona mu u jednom momentu govori: „Niko nije tako gluv kao onaj koji ne zeli da cuje!“. Od nje saznaje jedan zanimljiv podatak – da je ona nekada bila verena sa lordom Vitfildom ali je on tada bio siromasan i njena porodica joj nije dala da se uda za njega tako da su zaruke kasnije raskinute.

Luk pokusava metodom dedukcije da izdvoji jednog osumnjicenog. On ih ima vise: mladi Elsvorti, doktor Tomas, advokat Abot, major Horton… Da li je neko od njih zaista ubica? Luk ponovo prolazi kroz sve nesretne slucajeve koji su se desili tragajuci za motivom i prilikom da svako od njih izvrsi ove zlocine. Ali, potrebno mu je vise dokaza. Za sada bazira slucaj uglavnom na pretpostavkama, a to nije dovoljno. Ostaje sablaznjen mislju koja mu se upravo pojavila: „Kada bi se desio jos jedan slucaj, samo jos jedan, onda bih znao… Blagi boze – ono sto ja trazim jeste jos jedno ubistvo…“

Luk nije mogao znati da nece proci mnogo vremena i da ce mu zelja biti ispunjena i to da ce povrh svega on biti taj koji ce otkriti telo. Luk odlazi da razgovara sa Vitfildom koga je samo dan pre toga cuo u zucnoj svadji sa ubijenim i priznaje i njemu pravi razlog zbog koga je u stvari dosao u Vicvud, rekavsi mu da je potpuno ubedjen da se i u ovom poslednjem slucaju radi o ubistvu. Lord Vitfild koji se od siromasnog mladica uzdigao do plemicke titule govori Luku o tome kako je to pravedno i kako je on samo svojim radom dostigao sve sto ima a onaj ko ga je vredjao danas je mrtav. „To je bozanska pravda. I sam sam u pocetku sumnjao, ali to se desavalo svaki put! Moji neprijatelji i klevetnici bivali su unistavani…“ Luk slusa pricu lorda Vitfilda i shvata da i njega vrlo lako moze da stavi na popis osumnjicenih za cudne stvari koje se desavaju u Vicvudu.

Luk nastavlja da istrazuje. Ovoga puta ide u London, pokusavajuci da sazna nesto vise o nesreci koja se dogodila gospodjici Pinkerton. Dolazi do interesantnih podataka. Vraca se u Vicvud istrazujuci ko je imao auto ili imao prilike da ga nabavi, odnosno ko je mogao da bude u Londonu onoga dana kada je gospodjica Pinkerton oborena na ulici. Krug se suzava. Luk shvata da bi Bridzetin zivot mogao doci u opasnost i resava da je ostavi na cuvanje gospodjici Vejnflet dok on vrsi poslednje pripreme za privodjenje ubice pravdi, ocekujuci nacelnika Betla da stigne iz Londona. Da li ce ubica shvatiti sta mu se sprema i pokusati da izvrsi jos jedan zlocin i koji su njegovi motivi da to uradi – saznajte u ovom napetom romanu koji nas iz stranice u stranicu vodi ka novim tragovima i novim osumnjicenima.

Istrazujuci zlocin(e), ovde se susrecemo sa metodom dedukcije, koju glavni junak stalno primenjuje i u svojoj glavi i na papiru, prebirajuci razloge za i protiv da ubica bude ovaj ili i onaj i svaki put kad dodje do nekog novog vaznog detalja on krece ispocetka. Slicne postavke zlocina imali smo i u nekim ranijim romanima. Susrecemo se sa nizom ubistava za koje glavni junak – detektiv – u ovom slucaju penzionisani policajac Luk Ficvilijam, pretpostavlja da ih je pocinila ista osoba i povrh svega da je za svaki imala i priliku imotiv, a i da je bila potpuno sigurna da niko ne moze da uoci taj motiv.

Da li je i ovde jedna osoba gradila slucaj na uverenju da ce druga osoba biti okrivljena? I to je, naravno, cest slucaj u Agatinim romanima. Agata, takodje gradi slucaj i ispisuje niti zlocina, tj. stranice svog romana vodjena istom pretpostavkom. Da li smo se na trenutak makar zapitali – sta ako to nije tako? Sta ako je zlocine izvrsilo vise osoba? Sta ako je u nekim nesrecama bilo reci o nesretnom slucaju a ne o ubistvu? Da li bi jedna pogresna osoba u nizu na Lukovom spisku mogla da ga odvuce u pogresnom pravcu? Sta ako je Agata resila da nas ovoga puta iznenadi?

Posle nekog vremena nas detektiv svodi krug osumnjicenih na cetiri osobe – rekli bismo – prilicno malo, tako da knjiga postaje monotona oko sredine, jer oni koji dobro poznaju Agatin nacin stvaranja zapleta (raspleta), mada to nije uvek slucaj, ali u velikoj vecini romana jeste) pocinju da pretpostavljaju da zlocinac nije niko od te cetiri osobe, te se ubrzo nasuprot njima postavljaju druge cetiri osobe. Tada logicno pocinjemo da zakljucujemo da je ubica neko od njih. Preporucujem za citanje iskljucivo zbog treniranja „malih sivih celija“ i potrebe da se tokom citanja stalno preispitujete ko je kriv i kome je to ubistvo islo tako lako od ruke sve dok pronicljiva gospodjica Pinkerton nije srela Luka Ficvilijema u vozu i podsetila ga na svoju dragu staru tetku Mildred.

Piše: Svetlana Anđelić, urednik stranice, Beograd

+1

0