Pred nama je jedan od romana Agate Kristi ciju pricu pratimo kroz pripovedanje kapetana Artura Hejstingsa, Poaroovog najboljeg prijatelja. Na samom pocetku romana, dok razgovara sa svojom mladom saputnicom u vozu, on joj objasnjava: „… Dijelim stan s jednim vrlo zanimljivim covjekom. On je Belgijanac – bivsi detektiv. Smjestio se u Londonu kao privatni detektiv i ide mu izvanredno dobro…“ Ni slutio nije, a ni mi sa njim, citajuci te prve stranice da ce upravo ona biti zena njegovog zivota koju ce uskoro odvesti pred oltar. I to opet zahvaljujuci Poaroou.
Vec sledeceg jutra, dok se spremao da doruckuje sa Poaroom… on nam ga u ovom romanu opisuje: „… Herculea Poirota vec sam opisao u nekoj drugoj prilici. Kakav izuzetan mali covjek! Visina metar i sezdeset, glava jajasta oblika malo nagnuta u stranu, oci koje zrace zelenim sjajem kad je uzbudjen, ukruceni brkovi po vojnickoj modi, utjelovljenje same otmjenosti! Kicoska i ulickana pojava. Posjedovao je nepokolebljivu sklonost k redu. Taj bi covjeculjak neizmjerno patio kad bi uocio neki krivo stavljeni ukras ili zrno prasine ili neku sitnu neurednost na necijoj odjeci, i tako bi bilo sve dok ne bi dao oduska svojim osjecajima i popravio stvar. „Red“ i „Sustav“ bili su njegovi bogovi. Gajio je odredjeni prezir prema opipljivim dokazima kao sto su otisci stopala ili pepeo od cigarete i tvrdio bi kako oni – sami po sebi – ne bi dostajali da neki detektiv rijesi slucaj. U takvoj bi prilici gotovo pretjerano samodopadno potapsao vrh jajolike glave i s uzitkom primijetio: – Pravi posao dolazi iznutra. lz malih sivih stanica zapamtite, uvijek iz malih sivih stanica, mon ami…“
Nisu ni slutili da ce odmah posle dorucka, nakon sto je Poaro procitao svoju jutarnju postu prihvatiti novi slucaj i krenuti ponovo put Francuske iz koje se kapetan Hejstings upravo vratio… Cuveni bogatas Reno, koji je imetak stekao na juznoamerickom kontinentu, pisao je Poarou trazeci njegove usluge… Sumnjao je da mu je vec neko vreme zivot u opasnosti… I bice u pravu… Iako su krenuli istog dana, Poaro i Hejstings ce stici prekasno u njegovu vilu… ali u svakom slucaju na vreme da zajedno sa francuskim istraziteljima krenu u zajednicki poduhvat razotkrivanja jos jednog zlocina. Poaro na licu mesta zatice komesara Beksa sa kojim je jos pre saradjivao na nekom slucaju… a ocekuje se i inspektor Ziro, koji ce mu biti neposredni saradnik… Njihovo zajednicko istrazivanje dace neki poseban francuski sarm celom slucaju jer ce njih dvojica biti u stalnom „nadmudrivanju“ tokom istrage…
Pokojni gospodin Reno koji je strahujuci za svoj zivot pisao i pozvao Poaroa, ubijen je na krajnje neobican i surov nacin. Njegovo telo pronadjeno je ujutru probodeno nozem s ledja u sveze iskopanom grobu na golf terenu koji se nalazi odmah pored granice njegovog imanja a njegova zena nadjena je vezana u svojoj sobi… Pronicljivo oko Herkula Poaroa primetice jednu neobicnu pojedinost pri pogledu na telo mrtvog coveka… No, prvobitna teorija o provalnicima pada u vodu dolaskom Poaroa i nakon njegove price da je gospodin Reno imao odredjene strahove da bi mu se nesto moglo dogoditi. Njegova zena kada je dosla sebi od soka saznavsi da joj je muz ubijen ispricala je da su dva maskirana coveka upala u njihovu sobu, nju su vezali a muza joj odveli. Do ujutru, dok je posluga nije pronasla vezanu, nista nije znala o njemu… Njeno iskreno ocajanje i bol pri pogledu na telo mrtvog muza govore Poarou da ona nije nikako mogla biti umesana u sve to… No, da li je moguce da sve to ipak samo dobra gluma…
Od posluge saznaju da je gospodina Renoa vecerima znala posecivati madam Dobrej, njihova komsinica iz susedne vile koja je zivela sama sa cerkom a koju je uvek docekivao on licno kada bi mu se zena povukla u svoju sobu… Inspektor sumnja da je pokojni gospodin Reno bio sa njom u tajnoj vezi… ali opet ne veruje da njegova zena nije znala za njene kasne vecernje posete… S druge strane, posluga mu saopstava da ga je sinoc takodje posetila jedna dama… ali nisu bas sigurni da se radi o madam Dobrej… Bila je to neka druga zena… U dzepu ubijenog pronalaze i ljubavno pismo zene potpisane kao „Bella“ u kome mu ona, doduse saljivo, preti da ce ga ubiti ako je ostavi… Da li je te veceri uoci ubistva Bella bila kod njega…? Ili je u pitanju opet neka treca zena…?
Osim jednog poveceg iznosa koji je testamentom ostavio svom vernom sekretaru, sav ostali imetak nasledjuje njegova zena… sto moze biti nezgodno za njegovog odraslog sina koji je time stavljen u zavistan polozaj od majke… Na podu dnevne sobe nalaze komadic papira koji je ocito bio deo napisanog pa pocepanog ceka i na njemu napisano „Duveen“… Kome je napisao cek, pa se predomislio…? Ili ga je osoba koja ga je dobila od njega pocepala iz nekog razloga… Da li je to bila tajanstvena dama koja ga je vece uoci ubistva posetila…? Pol Reno je ubijen nozem koji je pripadao njegovoj zeni. Ona ga je, pak, dobila na poklon od sina koji joj ga je doneo kao suvenir iz rata… Njihov sin, je po ocevom nalogu, dan pre ubistva poslovno otputovao za Juznu Ameriku… Istrazitelji se odlucuju saznati nesto vise o njegovim poznanicima i poslovima koje je imao u Juznoj Americi…
Odlaze da posete i madam Dobrej. O njoj je policija saznala je da je ona zena osrednjih prihoda a da je u poslednje vreme polagala velike sume novca u banku… Nije li po sredi mozda bila ucena i nije li njen odnos sa pokojnikom bio „poslovne“ prirode… Nije li ona mozda znala neku njegovu tajnu iz proslosti… Poaro je zamisljen posle susreta sa njom… Odnekud mu je bila jako poznata… Ali, odakle…? Ona sa cerkom ovde zivi vec vise od dvadeset godina… Poaro je zbunjen ali je siguran da ne gresi… Iznenada, gotovo na licu mesta gde je izvrseno ubistvo, kapetan Hejstings zatice svoju mladu saputnicu iz voza koju je upoznao pre nekoliko dana… Ona je vise nego odusevljena sto ga srece a posebno kada cuje razloge njegovog boravka u malom francuskom gradu i trazi od njega da joj isprica sve detalje… da joj pokaze mrtvo telo, da vidi noz kojim je ubijen… Moze li joj Hejsting verovati… ali on ipak resava da ispuni njene zelje… Ali, otkuda ona bas tu kada mu je u vozu rekla da ide u drugom pravcu…?
I dok policija na sve moguce nacine pokusava da sazna ko je tajanstvena „Bella“ i da li je ona i Bella Duveen… ne sluteci koliko im je ona zapravo blizu… i ko je uopste ona… iznenada se pojavljuje i sin pokojnog Renoa koji uopste nije u Juznoj Americi kako se pretpostavljalo… Da li njegova svadja sa ocem noc uoci ubistva znaci nesto vise i nije li mladic umesan u sve to…
I dok se pred njima otvara bezbroj pitanja… Poaro pokusava da odgonetne zasto je gospodin Reno nadjen u kucnom ogrtacu nekoliko brojeva vecem… zasto je rucni sat njegove zene zurio dva sata… Zasto su kucna vrata bila otkljucana… zasto posluga i pored drvenih stepenica koje su uzasno skripale nije nista cula… kako je odjednom nestao noz kojim je izvrsen zlocin… zasto je uopste nestao kad na njemu nije bilo nikakvih otisaka… gde ce taj noz kasnije biti pronadjen… da li je u pitanju isti noz… da li postoje dva ista noza… i ko je tajanstveni muskarac koji je ubrzo nadjen proboden tim istim nozem nedaleko od mesta prvog zlocina…?
Poaro traga za odgovorima na pitanja zasto je gospodin Reno iznenada, dve nedelje pre tragedije promenio svoj testament u korist zene, ostavljajuci sina bez polovine nasledstva… zasto o tome nije obavesten njegov sekretar koji je bio upoznat sa sadrzajem predhodnog zavestanja… i da li je tacno da nije bio upoznat ili on samo tako kaze…
I dok se kapetan Hejstings sve vreme divio savremenim metodama mladog inspektora Ziroa… slucaj ce naravno resiti Poaro… izvrsice poredjenje sa zlocinom koji se desio na gotovo istovetan nacin pre vise od dvadeset godina i izvesce ispravne zakljucke… s jednom vrlo bitnom razlikom… Inspektor Ziro, sav ponosan hapsi jednu osobu… Poaro zna da je on pogresio i zna da mora brzo da reaguje… jer zna da ne sme pogresna osoba biti optuzena za ovaj zlocin… ali prvi put u svojoj karijeri Agata nam pokazuje i otvoreni sukob Poaroa i njegovog vernog Hejstingsa koji braneci zenu koju, kako veruje, iskreno voli, otvoreno staje na stranu protiv svog velikog prijatelja… Hejstings ga opisuje u tim trenucima: „… Pomno sam ga pratio. Drzao se najnevinije i dubokoumno je zurio u daljinu. Djelovao je previse miroljubivo i dokono da bih bio spokojan. Znao sam kako je s Poirotom: sto manje opasno izgleda, to je opasniji. Njegovo me je mirovanje uznemiravalo…“
Poaro ne moze vise da trpi nipodastavanja i omalovazavanja mladog francuskog inspektora. On mu predlaze: „…Monsieur Giraud, tijekom cijeloga slucaja vase je ponasanje prema meni bilo namjerno uvredljivo. Potrebna vam je pouka. Spreman sam kladiti se s vama za pet stotina franaka da cu prije vas otkriti ubojicu monsieura Renaulda. Pristajete li?…“ Usput Poaro mora da resava i ljubavne probleme svoj prijatelja Hejstingsa… Ovaj je u ocaju jer ne zna gde bi trazio mladu Dulcie u koju je beznadezno zaljubljen… Poaro mu odgovara: „… Ne uzbudujte se! Prepustite to Tati Poirotu. Naci cu vam je, cim nadjem pet malih slobodnih minuta!…“ I tako je Paoro bio zasluzan za ljubav zivota njegovog najboljeg prijatelja Hejstingsa… i za jos jednu, na kraju, ostvarenu… i tako je i Hejstings sa svojom Pepeljugom zavrsio u Juznoj Americi posecujuci svog prijatelja Poaroa povremeno i upustajuci se sa njim u cudesne avanture… A Poaro… pa, nista… on je dobio onu opkladu…
Piše: Svetlana Anđelić, urednik stranice, Beograd
Ako ste pročitali ovaj roman volela bih da se ovde nađu i vaši komentari.
KLIKNI NA OVAJ LINK I OSTAVI KOMENTAR NA DNU STRANICE
mislim da je knjiga izuzetna i smatram da je agata kristi odlicno napisala tu knjigu. dok sam citao tu knjigu osecao sam da sam i ja u toj knjizi. ja cu procitati jos nekoliko knjiga,i verujem da ce mi se dopasti.