Komentar knjige – Ubistvo u Orijent Ekspresu

Pored romana „Deset malih crnaca“ koji je po svim objavljenim istrazivanjima najprodavaniji roman na svetu, ne samo kada je Agata Kristi u pitanju, nego uopste – ikada napisan i objavljen, roman „Ubistvo u Orijent Ekspresu“ je takodje jedan od kultnih romana ove knjizevnice bogatog opusa koji nam je ostavila za sobom. Ovaj roman postao je sinonim za nju samu kao u igri asocijacija. Po cemu je on tako jedinstven? Agata je dosta u svojoj „Autobiografiji“ pisala upravo o ovom romanu rekavsi koliko joj je vremena trebalo da uklopi sve cinjenice i da ju je jako umorio dok ga je pisala… A koga i ne bi? Jedinstven je i po nacinu na koji je razreseno cuveno ubistvo u vozu kada nam na kraju Poaro, ne samo vrlo nonsalantno prica dve verzije „istine“, vec i sam dopusta slobodu da se izabere koja ce od dve istine biti saopstena jugoslovenskoj policiji kad voz nakon zastoja u sneznoj lavini pristigne u stanicu… On – veciti borac za jednu i samo jednu istinu koja glasi da on nikada ne oprasta zlocin koji se zove ubistvo…

Isto kao sto je Agati bilo tesko da ga napise i meni ce biti tesko da vam kazem bilo sta a da ne pomutim vase uzivanje u citanju ovog romana, ako to niste do sada vec uradili. Zato cu probati da vam docaram likove i atmosferu iz voza tokom zlocina i istrage i eto nesto o ubijenom… jer nesto vam moram reci makar to ko je od putnika voza ubijen…

Malo je falilo da Herkul Poaro i ne bude u tom vozu… Postoji zapisana ona zanimljiva anegdota – opaska – napisana od strane jednog od kriticara ovog romana – „Ako planirate da izvrsite ubistvo u nekom vozu, proverite prvo da se na spisku putnika slucajno ne nalazi Herkul Poaro…“ On je upravo uspesno resio slucaj „spasavanja casti francuske vojske“ u Siriji, i vozom iz Alepa kretao put Istanbula. Nameravao je da tamo, kao turista, boravi nekoliko dana pre povratka u Englesku. Vec u tom vozu on upoznaje Meri Debenham, kako ce uskoro saznati, guvernantu po zanimanju koja je krenula na put da prihvati novi posao. Ona ga je posmatrala sa naklonoscu i uz osmeh. Mislila je „Smijesna li coveculjka! To je ona vrst malih ljudi koju nikada ne uzimaju ozbiljno.“ Meri Debenham ce do kraja romana „malog coveculjka“ itekako uzeti za ozbiljno. Jedan od putnika voza bio je i pukovnik Arbutnot koji je odmah seo za njen sto u vagon restopranu. Poaro je pomislio da su se ocito upoznali tokom putovanja. Vodili su uobicajenu konverzaciju kao i svi drugi koji su prinudjeni neko vreme putovati u drustvu, cinilo se tek toliko da utrose vreme… Na sledecoj stanici, negde oko ponoci, izasao je da protegne noge i u seni vagona prepoznao svoja dva saputnika iz voza cuvsi njihov razgovor… Zabrinuo se… Cinilo se da se dobro poznaju… Cemu onda gluma u vozu?

Poaro stize u Istanbul, ali vec na recepciji pored ostale prispele poste ceka ga i jedan telegram. On hitno mora za London i nema vremena za uzivanje u lepotama ovog orijentalnog grada. U 9 uvece krece „Orijent ekspres“ i on mora biti u njemu. Cini se da mesta nema i dok je vecerao razmisljajuci sta da radi on srece svog starog prijatelja, gospodina Bulca, jednog od direktora zeleznica koji mu je nasao jedan slobodan kupe u tom vozu, jer jedan slobodan kupe uvek postoji… Kasnije se otkriva da je i taj slobodan kupe u stvari zauzet… ali jedan od putnika ne stize do vremena polaska voza i eto ti naseg Poaroa, cini se sasvim slucajno u vozu… Smestaju ga sa mladim visokim Amerikancem MekKvinom, koji je iznenadjen Poaroovom pojavom. Ocito se vidi da je kao svog saputnika ocekivao nekog drugog…

Sutradan ujutru u vagon restoranu dok su doruckovali, gospodin Bulc i Herkul Poaro su posmatrali i komentarisali ostale putnike. Bilo ih ukupno trinaest, i kako se dalo primetiti, bili su iz svih drustvenih slojeva i svih narodnosti i svi su izabrali bas sinocnje vece da iz Istanbula zapocnu svoje trodnevno putovanje kroz Evropu… Bili su to krupni crnomanjasti Italijan, zatim mrsavi i uredni Englez, bezizrazajnog i nezadovljnog lica, zatim visoki, napadno obuceni Amerikanac koji je ocito bio neki trgovacki putnik… Za jednim malim stolom sasvim sama sedela je jedan stara ruzna dama sa niskom vrlo skupih bisera oko vrata i gomilom nakita na rukama. Bila je to ruska plemkinja princeza Dragomirov. Za drugim stolom Poaro prepoznaje svoju skorasnju saputnicu Meri Debenham u drustvu jedne visoke skromno obucene zene srednjih godina i druge krupne starije gospodje koja nije prestajala da govori o svojoj cerci… Za susednim stolom bilo je jos jedno Poarou poznato lice – Pukovnik Arbutnot. Sedeo je sam. Poaro se prisetio razgovora izmedju njega i gospodjice Debenham. Opet su se pravili kao da se ne poznaju. Upitao se – zasto? Sasvim na kraju sedela je jedna zena bezizrazajnog lica, srednjih godina i odevena u crno. Iza nje sedelo je jos dvoje ljudi koji su zivo razgovarali. On, pravi ugladjeni Englez visokog porekla i ona jako mlada i lepa, negovana, ponosno je nosila odabrani ali jako skup nakit. Gospodin Bulc objasnjava Poarou da je on poznati engleski diplomata u Madjarskoj koji putuje sa zenom. Tu je i Poaroov saputnik iz kupea MekKvin i njegov poslodavac Racet, vrlo nesimpatican muskarac, malih okrutnih ociju…

Upravo on je ubrzo prisao Poaroovom stolu. Rekao mu je da mu je zivot ugrozen i nudi velike pare Poarou da prihvati „njegov slucaj“ no Poaro ga odbija na pocetku prilicno finim i biranim recima, govoreci da on odavno nema potrebe za velikim parama i da sada prihvata samo slucajeve koji ga zanimaju, da bi mu na kraju uz njegovo uporno i grubo insistiranje, rekao da mu se u njegovom predlogu ne dopada njegovo lice i da ga zato odbija… Upravo tim recima ustao je od stola ostavivsi gospodina Raceta u cudu. On je bio covek koji nije navikao na odbijanje.

Iste veceri voz je stigao do Beograda gde im se pridruzio vagon iz Atine. Gospodin Bulc je oslobodio svoj kupe za Poaroa premestivsi se u jedan kupe tog drugog vagona… Putovanje se nastavlja i te noci negde na pola puta izmedju Beograda i Zagreba, tacnije izmedju Vinkovaca i (Slavonskog) Broda, voz je stao. Snezna lavina je zasula prugu. Ali Poaroa nije probudilo to sto voz stoji vec krik u njegovoj neposrednoj blizini. Ujutru je saznao da voz stoji zbog snezne lavine koja je zatrpala prugu, uz napomenu sprovodnika spavacih kola da mogu stajati i danima dok se pruga ne ocisti, ali ubrzo saznaje jos nesto – da se u vozu prosle noci desilo ubistvo i da je ubijen upravo njemu nesimpaticni gospodin Racet koji je bio u kupeu tik uz njegov… Bio je izboden sa petnaestak uboda nozem po telu… Vrata njegovog kupea bila su zakljucana iznutra, prozor kroz koji je upadao sneg bio je sirom otvoren no Poaro je odmah zakljucio da je to samo varka jer u snegu ispod prozora nema nikakvih tragova… Evo nama opet misterije „zakljucane sobe“, tj. u ovom slucaju kupea vagona… Doktor Konstatin, Grk koji je bio u susednom vagonu iz Atine, po prirodi rana utvrdjuje da su ubode nozem vrlo verovatno cak nanele dve osobe zbog razlicite dubine uboda, kao i to da je jedna od te dve osobe sigurno levoruka… Ili je to tako samo trebalo da izgleda ne bi li nas zavaralo…

Poaro je napokon dobio slucaj dostojan paznje koji moze i mora resiti samo razgovarajuci sa putnicima voza i razmisljanjem. On je na licu mesta. On ima les a ima i ubicu. To je mogao da bude samo neko od dvanaest putnika voza, neko ko je i dalje sa njima i ima priliku da ubije ponovo ne bi li se odbranio ako treba. Poaro uz pomoc gospodina Bulca i doktora Konstantina pokusava da resi zlocin razgovarajuci sa svim putnicima redom ne bi li utvrdio njihovo kretanje u toku noci (kretanje – kada je logicno da su svi u svojim kupeima i da spavaju), kao i eventualno uspeo da otkrije motiv ovog stravicnog zlocina… Njega interesuje, naravno i proslost svakoga od njih, kao i razlog putovanja, zatim sta je ko radio vece uoci ubistva i da li je neko nesto cuo. On naravno ne ocekuje da mu svi kazu istinu. U svakom slucaju, makar ce sam ubica nesto pokusavati da slaze… ali njega to ne zabrinjava. On je navikao da i preko deset lazi koje cuje dodje do jedne istine… Prisecajuci se toga da je samo nekoliko sati pre nego je ubijen, Racet trazio pomoc i od njega samog, Poaro najpre razgovara sa njegovim sekretarom MekKvinom saznajuci od njega da je Racet primio nekoliko anonimnih pisama u poslednje vreme uznemirujuce sadrzine u kojima mu se preti smrcu.

Nemoguce je ovde sada prenositi makar i vrlo sturo sta je on sa svakim od putnika razgovarao i do kakvih saznanja je dosao a nimalo ne otkriti motiv, a samim tim i izvrsioca zlocina. On ce po njegovom poslovicnom obicaju do kraja sumnjati u svakoga. Bice tu nekoliko vrlo zanimljivih tragova – pitanja koja ce nas muciti do kraja kao sto su mrlja u pasosu jedne od putnica, zatim otpalo dugme sa uniforme sprovodnika voza, zenska maramica nadjena na podu kupea ubijenog Raceta, ostatak od poluspaljenog papira na kome se moglo procitati nekoliko, doduse vrlo znacajnih, reci koje su mogle znaciti samo jedno – u vozu je neko ko je tesno povezan sa jednim slucajem za koji je Racet davno bio osumnjicen ali nikada zvanicno i optuzen, tu je i misterija zene u crvenom kimonu koja je prosla hodnikom voza nedugo iza krika koji je probudio Poaroa… On vise nije mogao da spava i u jednom momentu je otvorivsi vrata ugledao zenu u crvenom kimonu kako prolazi hodnikom… Pretraga prtljaga ni u jednom kupeu nije donela zadovoljavajuce rezultate… Poaro se vraca u svoj kupe i gleda svoj kofer… Otvara ga i gleda u crveni kimono na vrhu, uredno slozen… „Tako… To je to. Izazov. Vrlo dobro. Prihvacam.“ U tom trenutku ubica je vec unapred izgubio svoju bitku sa Herkulom Poaroom.
Tasha de Vasconcelos koja je u filmskoj verziji iz 2001. igrala Veru Rossakoff, a koja se inace ne pojavljuje u romanu Ubistvo u Orijent ekspresu

Poaro govori svojim saradnicima u istrazivanju ubistva: „Zanimljivost ovog slucaja, po mojem misljenju sastoji se u sljedecem – odrezani smo od od svakog normalnog toka postupanja. Da li ovi judi cije smo iskaze uzeli, govore istinu ili lazu? Nemamo nikakvih nacina da to istrazimo, osim onih koje sami mozemo izmisliti. To je vjezba, sve to, vjezba mozga…. Imamo iskaze putnika i osvjedocenje vlastitih ociju…“ Poaro je upravo zbog ogranicenih informacija vrlo obazriv i radije bi da napreduje korak po korak (ali siguran) nego da donese neki ishitreni zakljucak jer ga gospodin Bulc i doktor Konstantin stalno pozuruju sa njihovim idejama i skretanjem paznje na njima sumnjive stvari ili osobe, nestrpljivi da se ovaj slucaj sto pre resi… On ih umiruje recima da su saznali sve sto se moze saznati. Ostalo je jedino da se razmislja… Poaro je zatvorio oci i poceo da razmislja…

Posle dobrih cetvrt sata otvorio je oci koje su sada bile zelene poput macijih. „Ali na kraju krajeva, zasto ne? A ako je tako, ako je tako, to bi sve objasnilo…“ On svojim zapanjenim sagovornicima, ponovo navodi desetak cinjenica koje su utvrdili a koje oni ne mogu dovesti ni u kakvu vezu… ali Poaro je to uradio konstatujuci da je sneg, u stvari, poremetio ubicine planove jer da nije bilo snega i da je voz normalno nastavio svoj put, ubistvo bi se primetilo tek na italijanskoj granici… i svi iskazi putnika bili bi istovetni ali bi se pretpostavljalo da je ubica napustio voz na prvoj stanici koja je sledila iza Beograda gde je voz trebao da stigne oko jedan sat iza ponoci…

Poaro sada zna ko je ubica i resava da ih sve suoci sa cinjenicama, ali prvo jednog po jednog… pa onda i sve zajedno… I zaista, ponovo ispada da su svi oni imali razloga da sakriju po nesto iz svoje proslosti… No, je li to dovoljan razlog da Poaro nekoga od njih optuzi za ovo ubistvo? Poaro sve njih suocava sa njihovim lazima i cini se da ga sve to jako zabavlja… On objasnjava: „To ima ovu prednost – ako nekoga tko je lagao suocite s istinom, taj obicno onda i prizna, cesto iz pukog iznenadjenja. Potrebno je samo tocno procijeniti, pa da se dobije zeljeni efekt… To je jedini nacin da se ovaj slucaj vodi. Odabirem putnika po putnika, razmisljam o njihovim iskazima i samom sebi kazem: ‘Ako taj i taj laze, u kojem smislu laze i koji je razlog njegovu laganju? Odgovaram – ako laze – a k o, zapamtite – to bi moglo biti samo iz tog i tog razloga i u tom i tom smislu’…“

Posle suocavanja putnika sa njihovim lazima… doktoru Konstantinu koji je sve pomno pratio ostalo je samo da zapanjen izgovori recenicu: „Ovo je neverovatnije od bilo kojeg krimica…“ Od bilo kojeg? Mozda, ali ne i od onog koji bi smislila Agata Kristi…

„Poaro je na trenutak usutio. Zatim je kazao: – Da li biste bili tako dobri da pozovete sve ovamo. Postoje dva moguca rjesenja ovog slucaja. Oba zelim izloziti pred sve vas…“ I evo ga, kao i toliko puta pre u drugim romanima, pocinje njegovo veliko finale, suocavanje sa 12 likova, kao 12 clanova strasnog suda ili 12 clanova porote kojima ce predociti sve – pocev od planiranja ubistva, njegovog izvrsenja, nacina prikrivanja do oznacavanja izvrsioca… i to sve u dve verzije… Tek toliko da se pazljiviji citaoci romana Agate Kristi mogu zapitati da li je svaki njen roman mogao imati potencijalno drugacije razresenje…

„Vidim – kazao je – da cu morati izloziti i svoje drugo rjesenje. Ali, nemojte prebrzo odustati od ovoga. Mozete se s njim sloziti i kasnije…“ I dalje smo u vozu koji stoji zarobljen u snegu… ocekujuci konacan odgovor na pitanje ko je od njih 12 ubica, i usput se prisecamo i pitanja s pocetka… Sta je nagnalo Poaroa da smisli i iznese pred njih dva resenja ove zagonetke i zasto ce on, cini se, kao nikada pre (ni posle) preci preko zlocina koji se zove ubistvo i dati krivcu priliku da izabere… „Onda – rekao je Poirot – buduci da sam vam izlozio svoje rjesenje, cast mi je povuci se s tog slucaja…“ rece on i udje u legendu… upravo kao i ovaj, bez sumnje, najpopularniji roman Agate Kristi…

+14

-2