„Zla kuća“ – Komentar knjige – Kao sto sam uradila i sa romanom „Hotel Bertram“ i ovde cu pripovedanje poceti od lica koje se pojavljuju u ovom romanu – bas kao sto ih je i Agata opisala:
Carls Hauard – ljubav prema Sofiji prisiljava ga da se umesa u zagonetku koja lebdi nad zlom kucom
Sofija Leonides – unuka starog Aristida, preplasena ali odlucna
Ser Artir Hauard – Carlsov otac, pomocnik komesara Skotland Jarda. Veruje da je osluskivanje pravi nacin dobijanja informacija
Glavni inspektor Taverner – desna ruka predhodnoga. On veruje u metod podjarivanja
Edit de Haviland – ona je, nema sumnje, mrzela starog Aristida, svog suraka, ali ga je mozda i volela
Filip Leonides – Sofijin otac, hladne i celicne spoljasnjosti, ali strasti ispod nje mogle bi biti ubojite
Magda Leonides – Sofijina majka, glumica koja je mogla igrati razne uloge
Rodzer Leonides – Aristidov najstariji sin, covek zestoke naravi
Klemensi Leonides – Rodzerova zena, naucnica. Nije bilo toga do cega je njena ljubav prema Rodzeru ne bi dovela
Brenda Leonides – Aristidova mlada, druga zena. Mozda je zelela da bude udovica
Lorens Braun – smatrao je Brendu neobicno ljubaznom, a mozda je i on zeleo da ona postane udovica
Dzastin Leonides – Sofijin brat, decak koji bi mogao biti zao bas poput zle kuce
Zozefin Leonides – Sofijina sestra, najmladja iz Leonidesovog klana i buduci detektiv
Okosnica price se stvara oko mladog zaljubljenog para Carlsa i Sofije koji su odlozili svoje vencanje dok se ne zavrsi istraga oko smrti Sofijinog prebogatog dede Aristida Leonidesa. Naime, veoma je velika verovatnoca da je neko od ukucana svesno i sa odredjenim ciljem ubio glavu porodice. Sofija je uzasnuta tom mislju da je to mozda neko od njih – mozda bas neko od njenih roditelja… Ona ne moze da zivi sa tom mislju i dok se slucaj ne razresi ona nece imati mira…
Slucaj je takodje hteo i da je istragu vodio Carlsov otac koji je bio pomocnik komesara Skotland Jarda, tako da je i Carls bio umesan u istragu i sa profesionalne i sa privatne tacke gledista, sto je moglo imati i odredjene prednosti, ali i uticati negativno na njegov odnos sa Sofijom.
A sad malo o novcu koji je mogao biti motiv ovog zlocina: Aristid Leonides je davnih godina dosao u London iz Grcke i otvarajuci restoran za restoranom, ubrzo postao veoma bogat pocevsi da se bavi i drugim poslovima. Nedugo zatim se ozenio cerkom jednog grofa, sazidao ogromno zdanje u kome porodica i danas zivi i sa zenom izrodio osmoro dece od kojih su teska vremena, bolesti i ratove prezivela samo dva sina Rodzer i Filip koji su sa porodicama i ziveli sa njim u kuci. Zena mu je davno umrla, a on se pre deset godina, u svojim poznim godinama ozenio mladom dvadesetcetvorogodisnjom Brendom, koju niko od clanova porodice nimalo nije voleo i svi bi oni bili najsretniji da upravo nju osude zbog Leonidesovog ubistva. Sve su kombinacije bile u igri samo da porodica ostane izvan zlocina. A Brenda nije bila porodica – ona je bila uljez i niko nije verovao njenoj prici da je ona Aristida zaista volela, da ga je cinila sretnim i da joj je on zato uzvracao skupim nakitom i kicenim haljinama…
I Rodzer i Filip su od oca vec dobili velike kolicine novca kako bi stekli nezavisnost, ali Rodzer nije nasledio ocevu trgovacku crtu a Filip je finansirao zenine propale pozorisne predstave i svoje neuspele literarne pokusaje, tako da su veci deo svog nasledstva vec potrosili.
Otac ih je nedavno okupio kako bi im procitao testament i upoznao ih sa stanjem stvari. Svi su oni bili prisutni kada je testament procitan, kada ga je on potpisao i kada su to uradili i svedoci, dvoje slugu iz kuce. Sutradan je trebao da dostavi testament svom advokatu ili ga deponuje u banku. Medjutim, posle njegove smrti testament nije nadjen ni na jednom od ova dva mesta. Pronadjen je medju njegovim stvarima u kuci ali nepotpisan. Svi su se nasli u cudu… Po zakonu, ako umre bez testamenta sve bi nasledila njegova zena. Ali, testament je postojao i svi su bili upoznati sa njegovom sadrzinom koja je bila prilicno ocekivana… ali on nije bio punovazan… Tim testamentom, sa kojim su svi bili upoznati, njegova mlada zena dobijala je veoma veliku svotu novca, ostatak imovine bi se podelio na tri jednaka dela, po jedan njegovim sinovima i treci deo bi se deponovao za njegovu unucad do njihovog punoletstva…
Bio je to testament koji je svima odgovarao i koji sa svakoga skida direktnu sumnju da bi Leonidesu ucinio nesto nazao… Osim, ako se nekome nije zurilo da sto pre dodje do svog dela nasledstva… Da li je novac hitno trebao Rodzeru da izvuce iz dugova kompaniju koju mu je otac ostavio na upravljanje…? Da li je novac trebao njegovoj zeni za njena naucna istrazivanja… ili je Filip morao da ispunjava zelje svoje hirovite zene glumice dok prodaja njegovih knjiga nije isla bas najbolje…? I na kraju, da li je i samoj Brendi vec bilo dosta zivota u kuci punoj zle krvi i htela je sto pre da ima slobodu i finansijsku nezavisnost ne bi li sa mladim Lorensom otisla da zivi svoj zivot…?
Stari Leonides je bio dijabeticar i svakoga dana dobijao je insulin koji mu je davala njegova zena. Jednog dana u bocici nije bio insulin vec kapi za oci koje su otrovne ako dospeju u krv i tako je on i umro – a ona postala glavni osumnjiceni za njegovu smrt. Tim pre sto je u kuci ziveo i mladi Lorens Braun koji je u svojstvu ucitelja poducavao Dzastina i Zozefinu… i sto niko od clanova porodice nije propustao da naglasi da su Brenda i Lorens bili privrzeni jedno drugom.
Krece istraga, Carls provodi dosta vremena u kuci sa inspektorom Tavernerom, upoznajuci u neobicnim okolnostima Sofijinu porodicu. Upoznaje se sa spletkama i tracevima, netrpeljivoscu koju su gajili jedni prema drugima – posebno je jak antagonizam postojao izmedju dva brata. U kuci su postojala tri zasebna krila i svako je imao svoju poslugu tako da nisu ni morali biti upuceni jedni na druge ako to ne zele, ali su se njihovi zivoti ipak preplitali…
Carls upoznaje i staru Sofijinu tetku Edit koja je ostavila na njega veliki utisak svojom odlucnoscu i cvrstim stavovima. Edit je bila sestra Aristidove prve zene koja je ostala u kuci da se brine o deci posle smrti svoje sestre i tako ostala da zivi s njima i kada su deca porasla. Naime, Rodzer i Klemensi nisu imali dece, ali je zato Filip ozenio Magdu koja je cim je izrodila decu nastavila sa svojom glumackom karijerom iduci od predstave do predstave, tako da je Edit prakticno brinula i o njenom muzu i o njihovoj deci. Filip je bio veliki zanesenjak koji je vreme uglavnom provodio sa svojim knjigama, citajuci ih, a i pisuci, mada ih niko nije kupovao, tako da je Edit nastavila svoju misiju podizanja jos jedne generacije Leonidesovih.
Medjutim, koliko god da je Sofija izrasla u razboritu mladu zenu, efikasnu i sposobnu, nalik svom dedi, toliko su Dzastin i Zozefina bili cudna deca… Dzastin je u detinjstvu oboleo od decije paralize i taj hendikep je mozda i doveo do toga da izraste u pomalo zlog, arogantnog i ogorcenog mladica, dok je Zozefina bila vrlo cudno dete koje se sunjalo po kuci sa svojom crnom svescicom, stalno zapisujuci ponesto u nju i prisluskujuci sve i svakoga. Njihov deda, sada pokojni Aristid nije zeleo da oni pohadjaju skole vec im je placao najboljeg privatnog profesora koji se mogao naci i tako se tu i obreo mladi Lorens Braun kojim su svi bili zadovoljni, pa cak i sama deca, za zivo cudo, obzirom na njihove cudne naravi.
Ali na Carlsa veliki utisak ostavlja i mlada udovica, sto se Sofiji bas i ne dopada preterano. On smatra da je ona u toj „zloj kuci“ sigurno bila jako usamljena jer je cela porodica otvoreno bila protiv nje i da mora da je bio pakao za nju da zivi tu proslih deset godina. Ona uspeva da ga „kupi“ svojim ponasanjem ucveljene udovice protiv koje je cela porodica i da izazove njegovo sazaljenje. On ostaje sa utiskom da je ona zaista volela starog Leonidesa i da je cinila sve da mu udovolji. Ali setio se i reci svog, dosta iskusnijeg oca „Mislim da ljudi mnogo cesce ubijaju one koje vole nego one koje mrze. Verovatno stoga jer samo ljudi koje volis mogu ti zivot uciniti zaista nepodnosljivim…“ Da li je zivot u toj kuci za Brendu bio toliko nepodnosljiv, uprkos ljubavi prema muzu i njegovoj prema njoj da je pozelela da sto pre napusti tu kucu sa ne malim nasledstvom…?
E sad ne bi tu bilo nekog zapleta da se na kraju ispostavi da je ubica neko sa strane. Ne – ubica je u kuci i Aristidov testament nije potpisan nevidljivim mastilom kao sto je neko u jednom momentu sugerisao u romanu. Ubica je u kuci i ubrzo se desava napad na malu Zozefinu koja razmetljivo prica naokolo da ona sve zna samo joj fali jos nesto… Posle nekoliko dana provedenih u bolnici ona izlazi, a potom se desava ubistvo, i to jedno od onih cuvenih pogresnih ubistava, kada je ocigledno da je meta ubice ponovo bila Zozefina…
Zozefina se poverava Carlsu da zna ko je ubica, da cak ima i dokaz da su Brenda i Lorens bili u vezi, iako su oni to poricali. Naime, ona je dosla u posed njihovih ljubavnih pisama. Policija sada ima krunski dokaz – hapse Brendu i Lorensa… Ali, oni nisu ubice – ubica je i dalje u kuci…
Postavljaju se vec klasicna pitanja – ko je imao priliku da ubije starog Leonidesa, ko je imao motiv, ko je imao alibi, ko je imao potrebna znanja… Sta je to sto jedanaestogodisnja Zozefina zna sto ubicu navodi da pokusa joj oduzme zivot i kako je moguce da se ubica na to odvazi u kuci punoj ukucana i posluge bez straha da ce biti vidjen…
Carls sa svojim ocem raspravlja o dogadjajima. Otac ga moli da pripazi na Zozefinu i da joj je zivot u opasnosti ovim izjavama. I daje mu savet – da osluskuje sta ce mu ko reci … „…Nikad nisam sreo ubicu koji nije bio sujetan… Oni se mogu plasiti da ce biti uhvaceni, ali se ne mogu odupreti kocoperenju i hvalisanju, pa su obicno sigurni da su prepametni da bi bili uhvaceni. I jos nesto: Ubica voli da prica… Znas, kad pocinis ubistvo, dospevas u polozaj velike usamljenosti. Zeleo bi da se nekome poveris. A to nikad ne mozes. To te navodi da to jos vise zelis. I tako, ako vec ne mozes govoriti o tome kako si to ti uradio, mozes govoriti o zlocinu kao takvom, raspredati, razvijati teorije, pricati o tome… Osoba koja zaista ima sta da krije ne moze se sasvim odreci pricanja…“
Na kraju sledi prilicno neocekivani rasplet kada jedan clan porodice preuzima na sebe odgovornost da po cenu sopstvenog zivota jednim potezom kazni ubicu i spasi cast porodice, ostavljajuci tako Carlsu i Sofiji slobodan put da uzivaju u svom zajednickom zivotu…
20.03.2006. Svetlana Andjelic, urednik stranice, Beograd
1. Ovaj roman se prvenstveno odlikuje neočekivanim rešenjem zagonetke. Čitalac je tako jednostavno prevaren, lakim ali efektnim psihološkim trikom odvlačenja pažnje u pogrešnom smeru. Što je najvažnije, rešenje je logički sasvim moguće. Neću reći da sam baš bio u šoku kad sam ga pročitao; ne, ali sam spustio knjigu i smejao se slatko dobra dva minuta.
2. Ono što autorka ovde mozda nije najbolje osmislila odnosi se na nelagodnost prisustva glavnog junaka u istrazi: to je pomalo nezgrapno postavljeno – on nije niti član domaćinstva, a ni jedan od istražitelja, pa postoji izvesna neuverljivost u tom delu priče.
3. No, ako preko tog neuverljivog dela predjemo, ostaje nam da uživamo u izuzetnim likovima i njihovim međusobnim odnosima, što ovaj roman čini jednim od najboljih dela Agate Kristi. Drama u ovom romanu snažnija je od one u Krležinim Glembajevima. Kome se svideo ovaj Agatin porodični krimić, toplo preporučujem da pročita i Džep pun raži, koja spada u istu vrstu priče, a još je bolje postavljena i komponovana od ove „Krivokuće“.
4. Konačno, ma koliko bilo neprijatno, napisao bih nešto i o prevodu dela koji sam nažalost izabrao da čitam. U pitanju je izdanje Narodne knjige i Alfe iz 1997. Prevela – navodno s engleskog – Jasmina Živković; glavni urednik Miličko Mijović. Knjizi nedostaje i lektura i korektura, a prevod nije s engleskog, već s jekavice, što se vidi u pojedinim pasusima koji su ostali „zaboravljeni“ u tekstu. Tako čitamo malo o porodici, a malo o obitelji. Za sve koji ne mogu da čitaju Agatu Kristi u originalu, preporučujem da kad god mogu čitaju izdanja zagrebačkog Globusa koja su bila i ostala najozbiljnija kad je A. Kristi u pitanju.